”Mrš u kuhinju da nam mali ne postane peder”

Neka luda vremena došla, kažu barem ovi što se sećaju drugačijih. Otkad sam ja živa, uvek su bila luda vremena. Ali ova su izgleda baš nešto posebno luda. Ivica Dačić u Vladi, klinci se šibaju pa stavljaju to na YouTube, mladež ulazi u spolne odnose dok je još balavurdija, pedofili i fašisti se množe na svakom koraku, droga raste na drvetu, žene nisu u kuhinji, a muškarci ponekad spreme ručak i tako sva ta sranja koja ljudi spominju kad pričaju o vremenu u kom živimo… čekaj malo… nešto ovde smrdi a nije zagoreo muškarcov ručak, jer muškarac sad zna dobro da kuva.

I tako se propagira, kroz petparačke medije (a svi mediji su, što se mene jebeno tiče, petparački), ma zapravo kroz sve kanale kroz koje spodobe koje nam nameću svoja šovi mišljenja koriste da dopru i do poslednje zaludne domaćice, da je danas, jebotebog, potpuno nenormalno da žena NE kuva, odnosno da se cenjeni gospodin njegovo visočanstvo o presvetla uglancana muda ekselencija muškarac nekad lati posla oko krpe i kuhinje.

Ergo, primećujem da se sve više, najpre suptilno, a sad sve manje, propagira da su eto tako nekako došla i ta luda vremena kad Palma usvaja žirafe, ali nije problem u tome, ne, očigledno nije; problem je što su sad jadna i sirota dečica zbunjena jer ne znaju ko im je mama, a ko tata. Kako tata da bude u kuhinji, pa to je mamin posao, da ostari i poludi pored šporeta i kuva za celu porodicu, a tata treba da drnda nešto po garaži da bi uopšte bio tata, jer ako ga sin, nedajbože, vidi u kuhinji, obesiće svoja mudašca o klin i koliko sutra postati peder ili manekenka. Ili oboje. Veću sramotu selo vid’lo nije, ma kad vam kažem.

Nekako sam navikla na one najuobičajnije stupidne hejtove nastale kao posledica izvorne, čiste gluposti i ograničenosti kao što su bezrazložna mržnja prema drugim narodima (ili, još gore, pozivanje na neke istorijsko-religijske uzroke kao izgovor za mržnju naroda čije pripadnike ste videli samo na televiziji!), drugim verama (još veća glupost), pa drugim ideologijama, seksualnim orijentacijama… Ali na ovo sranje nisam nikako računala. Pazi, molim te, svet je otišao u krasni kurac jer se žene sve manje bave kuhinjom, već to ponekad čine i muškarci. Skandalozno!

Tradicionalizam kao vrednost je nešto što se propagira kao jedina prihvatljiva opcija. Ali bez anestezije. Bez prilagođavanja, ma bez zdravog razuma. Ženi je mesto u kuhinji i tačka. Ono što me ipak najviše zapanjuje je to da ljudi sebi zaista daju za pravo da sude o tome kako će neko da uređuje uloge u svojoj kući. Žive tuđ život, naturaju svoje aršine kao jedine ispravne. Ista stvar je u osnovi svih onih gorenabrojanih mržnji. Samo sam ja u pravu, svi ste vi smeće. I biće kako ja kažem, a ako neće, onda ću da skičim kako je svet otišao u vražju materinu i društvo se raspada i deca su nam banditi.

Ne, glupane, deca nam nisu banditi jer ”ne zna ko mu je mama a ko tata”, već zato što ti isti mama i tata moraju da oderu guzicu radeći ili snalazeći se da bi to isto dete moglo da jede i ide u školu kad nije raspust (dakle, ponekad da ide u školu). Ili ih prosto nije briga, što je opet veći i drugačiji problem od ovog silovanja mozga šovinističkim stavovima kroz izgovor nekakve tradicije. Nijedna tradicija na svetu nije iznad dogovora dvoje ili više ljudi koji svesno i sa namerom odluče da se ponašaju na neki način koji pritom ne ugrožava baš nijednog živog stvora, ali bi se društvo, jer bože-društvo-je-uvek-u-pravu, nad tim istim ponašanjem zgražavalo.

A sad… molim meteor. Valjda mu je vreme onda kad mediji počnu da nam određuju pravila ponašanja u sopstvenim domovima, kao kap koja je prelila čašu ionako punu mržnje, gluposti, bezobrazluka i Ivice Dačića.

Advertisements

Otvoreno pismo hejterima i svima koji se osećaju

Opasno se približio praznik koji slavi većina hejtera. Dobro, i zaljubljenih, navodno. Ali svaki hejter koji iole drži do sebe neće iskoristiti priliku da u trajanju od dve nedelje (jedna pre i jedna posle praznika) izbacuje iz sebe nagomilanu frustraciju zbog toga što ceo svet slavi praznik koji je potekao sa zapada a čija svrha služi jedino obaranju rekorda u prodaji cveća, bombonjera u obliku srca, plišanih igračkica i sličnih bespotrebnih sranja koje zaljubljeni, ko i šta god oni bili, kupuju jedni drugima. Taj neki svetac koji tad pada je malo hrišćanske mitologije da stvar učini tradicionalnijom i svečanijom, jer je opšte poznato da ljudi o velikim verskim praznicima troše enormne svote novca koji nemaju na stvari koje im ne trebaju, ali valja se imati, tako kaže tradicija, a ko ne poštuje tradiciju, goreće u paklu.

Međutim, u poslednje vreme uočava se određeni trend, a to je da svi hejtuju Dan zaljubljenih. Počelo je, tačnije, još za Novu godinu. SVI hejtuju Novu godinu par nedelja pre, a onda se par dana posle masovno postavljaju slike na Fejzbuk i šalju se stupidne cirkularne novogodišnje SMS poruke kojima se iskreno raduju jedino Telenor, VIP i MT:S. Čekaj malo, pa ko su onda konzumenti tih poruka? Ko ih šalje, ko ih prima i još bitnije – ko ih sastavlja?! Za tim ljudima trebalo bi raspisati poternice i uredno ih pohapsiti za remećenje javnog reda i mira.

Tako sa jedne strane imamo gomilu kul likova koji, jeeeebote, hejtuju sve i svja, posebno konzumerističke i plitke praznike poput ”jebene” Nove godine i ”jebenog” Dana zaljubljenih, a onda sa druge imamo poplavu razularenih ljudi koji urlaju jedni drugima na uši ”Srećna Nova godinaaaaa!” i koji 14. februara idu na koncerte Ser geja Ćetkovića i kupuju čestitke i kineska srca sa ”Volim te” natpisima ili replike Vini Pua i slične beskrajne gomile sranja koje se tih dana nude na svakom koraku.

Izgleda da je sada kul biti hejter. Makar deklarativno. Ako kažeš da nešto mrziš a što voli većina, ti si automatski outsider, a to je kod ovih sa makar kojom moždanom ćelijom ubercool. Oni su too cool za mainstream (koriste puno engleskih reči u svakodnevnoj komunikaciji), a opet ne mogu da se otrgnu tom mainstreamu koji kao struja ruši sve pred sobom koji ne znaju kuda bi. Takav jedan će vam 28. decembra poslati na Wall ironičan poster o tome kako je Deda Mraz ustvari debela pijandura pedo-voajerskih sklonosti koja muči životinje, a već 1. januara pred zoru (kad se mreže ponovo osposobe) poslati srceparajuću poruku kako je presrećan što ima priliku za novi početak makar u kalendarskom smislu i očekivati da delite njegovu pijanu i histeričnu euforiju.

Nije stvar samo u praznicima poput novogodišnjih, Dana zaljubljenih, osmog marta… već u mnogim stvarima koji su naša svakodnevnica: Grand, Pink, turbo-folk, domaći TV program (svi ga mrze i svi ga gledaju), domaća muzika, političari, Fejzbuk, sneg… Gomile i gomile hejtera koji su ujedno i sledbenici. Svaka reklama je, s druge strane, dobra reklama. I onda su svi zadovoljni, i ”hejteri” i objekti tog hejta. Čim si dovoljno važan da te neko hejtuje, raste ti rejting i zauzimaš mesto u glavama tih ljudi. Zato, hejteri, pazite šta hejtujete. Zbog vaše radoznalnosti Indira Radić peva na francuskom i Ivica Dačić sedi u Vladi. Morate znati gde su vam granice.

Kutija puna radosti

Tačan naslov trebalo bi da glasi ”tabla puna radosti”, ali cepidlačenje je stvarno ružna osobina, znaš? Reč je o kutiji/tabli koju danas ima svako domaćinstvo. Skoro svako, verujem da su ga se odrekli hipici i prezaštitnički nastrojeni roditelji. Ostali ga koriste kao brompazepam, igračku, anesteziju ili osnovnu školu. Nije reč o igri pogađanja tajanstvenog predmeta, već je reč o oltaru svakog današnjeg domaćinstva – Njegovom Veličanstvu Televizoru.

U svetu koji se svakodnevno tehnološki razvija i u kom superfensi uređaj koji ste danas kupili po ceni od nekoliko prosečnih plata u Srbiji već sutra može biti zastareo, za očekivati je evoluciju i televizije, kao dominantnog medija druge polovine prošlog veka. On i jeste evoluirao, ali unazad! Umesto da se od majmuna razvija ka čoveku (Darvin je uzet kao referentni okvir za poređenje, štreberu, nećemo se sad klati jesu li u pravu darvinisti ili vi koji verujete da nas je stvorio Bog ili leteće špageti čudovište or voteva), on se od čoveka razvija ka majmunu. Bez uvrede za majmune, sa implicitnom uvredom (atomskom bombom?) za ljude koji ga čine takvim.

Pripadam onoj grupi koja je brzo i lako migrirala u internet vode, družeći se sa TV-om isključivo pri nedeljnom brisanju prašine sa njega ili eventualno pri reprizi neke mi od omiljenih serija. Ipak, nekad me ponese želja za lenjim popodnevom uz televizor, pa se usudim da uzmem daljinski u ruke u potrazi za malo lake zabave koja bi se završila dremežom. Ali ne lezi, vraže. To se obično završi polupsihotičnim slomom.

Prvi program. Onaj koji treba da se plaća. Harač. Žena se beči na mene. Onako, iskolačila oči i priča neke strašne statistike. O nasilju, saobraćajnim nesrećama, raku… sve sam čemer. Podseća me da živim u džungli u kojoj je svakodnevnica da se psima iz obesti odsecaju glave, na pešačkim prelazima igra ”obori pešaka dok imaš zeleno za uslovno skretanje”, ljudi idu kod lekara tek kad im hardver ozbiljno zaškripi ili neki deo otpadne… baš realnost, onako, hard kor, bez rozih zeka ili slika preslatkih beba koje bi nas navele da kupimo sranje koje nam ne treba. Posle toga intervju sa devojčicom koja sa sedam godina svira violinu kao velika. Prelaz, tek tako. Od užasa ka usiljenom osmehu u par sekundi. Mood swing. Nemam kapacitet za ovo, nemam ni lekove koji bi mi to omogućili, ergo menjam kanal.

Kakva greška. Na ovom kanalu se još više beče na mene. Ona sa prvog je bila mala maca u odnosu na ovo. Jer ovde se ne samo beče, ovde imaš utisak da će da iskoče pravo iz ekrana u tvoju dnevnu sobu i traže od tebe da REAGUJEŠ. Da se streseš, zgroziš, da odeš da spavaš u strahu i da živiš u totalnoj panici, te šalješ SMS-ove za neki društveni aktivizam čiji pokretač vozi auto koji nisi u životu uživo ni video. Kuš, sotono, od mene, odoh da gledam Pink. ODOH DA GLEDAM PINK.


A tamo… kao jutro posle žurke koja je slavila Šesti Rajh. Sa gas maskama iza kojih svima svetle oči na radioaktivnu nijansu. Šizofreno šarenilo sa svih strana, zbirni IQ svih učesnika jednocifren, čini se. Smeju se, pevaju, igraju, dižu ruke, traže žene, krave, snaje, novac za letovanje. Sve šljašti, silovanje čula sluha i vida u toku, ne uznemiravaj. Kad okrenete sledeći kanal zenice su vam već proširene, šteta učinjena mozgu postaje nenadoknadiva. U pozadini ćete čuti užasnuto cvrčanje svojih upravo zgnječenih sivih ćelija. Glavobolja koja se posledično javlja me raduje jer makar još uvek imam glavu da me boli.

Sledeći kanal. Konvulzije u najavi. Prvo me plastične voditeljke informišu o tome kad je prdnula pevaljka broj jedan i na šta je tačno iz njenog današnjeg menija prdež smrdeo i šta je to što potajno želi srpska majka nacionale u svojoj ustreptaloj duši. Posle toga debeli voditelj šarma poput uskisle čarape prosipa fore koje su superkul i smešne do koske… klincima iz predškolske ustanove ili njegovoj mami kojoj je on, dušica, divan. Kapiram da ga ostali gledaju jer stvarno ne postoji ništa smešnije ni zanimljivije što se nudi, pa daj šta daš. Nadam se da je to. Ovo je već previše, otvaram laptop, YouTube, Pajtonovce i ližem ekran u nadi da ću tako što pre poništiti smrtonosan efekat izazvan golemom gomilom neduhovitog sranja. Ne vredi. Mozak utrnuo, nema više ni cvrčanja.

Smiri se, okreni kanal, IZBOR POSTOJI (hahaha, naivni idiote!): rijaliti u kom vidimo ljude granične inteligencije i isto tako granične strukture kako pričaju o svojim užasno dosadnim životima, astrolog koji me uredno informiše da li će se Nataša Bekvalac ove godine ponovo udati ili imati hemoroide, oda gluposti, još jedan izbor za nešto za šta se plaća SMS od 55 dinara + PDV, pičkasta muzika, droljasto oblačenje koje je IN, površnost i patetika kao imperativi modernog života, radioaktivno zavijanje uz nešto što se ne znam iz kog razloga zove melosom, još malo nafrakanih nepismenih fufi, pardon voditeljki koje nas savetuju da je najvažnije biti moderan, popularan, kul i da je sedenje po kafićima i hvatanje zjala tako urbano i eeekstra, da svi vi koji idete u biblioteke totalno nemate pojma kako da budete trendi i totalno ste autdejtid. Onda još jedan sloj stručnjaka koji nam govore kako da živimo, vračara, tračara, psihotičnih političara i ostalih čudovišta za koja uvek proveravate jesu li vam ispod kreveta, a zapravo su U televizoru, gde se nikad ne setite da tražite babaroge i odakle vas one spremno vrebaju u udarnim terminima.

Bez strpljenja listam kanale dalje, ne zadržavajući se ni na jednom duže od 3 sekunde. Epileptični napad u najavi. Na jednom mi nude da kupim nevidljive čarape koje nosim dok spavam a koje mi leče reumu i podižu dupe omlitavelo od sedenja pred televizorom. Baš zgodno. Zatim me ubeđuju da mi je kosa sranje i sva sam sranje i da mogu biti lepa samo ako u narednih 5 sekundi naručim njihov preskupi i verovatno otrovni proizvod, inače ću umreti sama, izolovana, dok su svi muškarci u TVOM redu. Dok dođem do kanala koji iole vrede zrna mozga u lobanji, već imam fleš bekove, posttraumatski stresni sindrom, IQ spušten k’o gaće od pevaljke dok prima honorar i želju za masovnim uništenjem ljudskog roda.

Gasim prokletinju, daljinski bacam u devetu kamenu jarugu pakla i idem da hejtujem po internetu. FUCK YEAH!

Priručnik u 10 koraka: kako biti normalan

Watch me

Danas je možda i moderno biti lud. Biti poseban, drugačiji. Biti svoj. Biti jedinstvena pahulja. Sranje, da vam odmah kažem. Jednog dana zbog svoje ”pahuljaste posebnosti” možete završiti u ludnici. Na groblju. Okruženi hipsterima koji čitaju poeziju. Jezivo.

Stvarno postoji lista stvari koje biste trebali da radite kako biste se u ovom društvu smatrali normalnim, ako vam je to cilj. Sam po sebi često je besmislen, ali je isto tako besmislena i lista situacija u kojima se od vas zahteva da budete normalni. Razgovor za posao, na primer. No, ključ dobrog prilagođavanja je u razumevanju njegovog značaja, kao i okolnosti pod kojima treba da navučete svoju ”Sasvim sam normalan, majke mi” masku.

Evo jednostavnog i primenljivog recepta kako da vas vaša okolina, država i društvo smatraju za normalnu, poželjnu osobu koja je nosilac prosperiteta i građanin za primer.

1. Gledajte televiziju – ne postoji nijedan izvor informacija tačniji i šareniji od ovog. Većina stvari koje nam napuderisane tete iz dnevnika saopšte su istina i samo istina. I sva ta raznolikost sadržaja… pevanje, igranje, Lea Kiš, smejuljenje, majmunisanje, kreštanje, Kursadžije. To je sve napravljeno za normalne ljude, zato je i popularno. Držite se proverenih recepata. Ako se njih 9 smeje na retardiranu foru, priključite se. Sve su šanse da ste VI čudak koji ne razume o čemu se tu radi, nego njih 9. To je prosta statistika, zakon većine, osnovni princip demokratije!

2. Slušajte popularnu muziku – zar biste želeli da budete smatrani čudakom koji sluša narkomansku i sektašku muziku? Ni slučajno! Sve one pevačice ugradile su sise i usta da bi privukle vašu pažnju. Cenite tuđ trud, zaboga! To je zabava, melodijica, niko od muzike ne očekuje da priča o smislu života, već da nas zabavi, opusti, a smisla ako ima – ima, ako ne – nema, kompenzujte to kroz sledeću stavku.

3. Čitajte laganu literaturu ili još bolje ~ ne čitajte ništa! – znate za priču kako je jedan od najvećih umova svih vremena sišao sa uma kada je na jednom trgu u Torinu zagrlio konja koji je prethodno bio bičevan? To se vodi kao istorijski momenat kada je on izgubio razum. Kakva pizdarija! A zašto? Jer je previše mislio. Previše je čitao debele knjige sa mnoštvom dugačkih reči. To nimalo nije kul. Kako ćete onda videti ko je pobedio u Zvezdama Granda, ako poludite pre finala? Mislite o tome.

4. Ne zaboravite da ste vi uvek u pravu – neistomišljenici su kao gamad. Ako im jednom nešto istolerišete, namnožiće se i navići na vašu popustljivost. A vi znate da ste vi u pravu. Zato se na vreme pobrinite za njih. Bitnije je ono što se oseća, srce! Kakav razum, argumenti… To je prevaziđeno. Setite se opet priče o filozofu koji je poludeo jer je bio mnogo pametan. Da je malo više osećao, a manje mislio, do toga sigurno ne bi ni došlo.

5. Bavite se politikom – ko se može bolje razumeti u politiku od vas, koji ste preživeli devedesete (a ni ove ”dvehiljadite” nisu ništa bolje, jedino ima ulja u radnjama i imam pasoš koji još nije izgubio nevinost) i tone sranja koje su one donele? Na kraju krajeva, vi ste taj koji prati televizijski program i glasa SMS-om na takmičenjima za najlepši dekolte u Skupštini. Dakle, obavešteni ste. Niko, zapamtite, niko nema prava da vam to porekne. Zovite političke emisije i jasno i glasno kažite šta mislite! Vatreno branite svoje stavove, srcem, naravno. Srce je uvek u pravu, ”čovek samo srcem vidi, bitno je očima nevidljivo”. Je l’ Andrić beše? Ako jeste, vreme je za iduću stavku…

6. Imajte dobar i ”voluminiziran” internet imidž – ljudi moraju da misle da ste vi pametni. Zato što normalnost i pamet nekako idu zajedno. A ne postoji bolji način od svakodnevnog apdejtovanja citata da pokažete svetu kako ste pametni. Domaći pisci su pravi izbor, jebeš one stranske, oni su nas bombardovali. Nema veze ako nemate pojma ko su oni zapravo i šta su sve pisali. To niko neće provaliti. Onaj što je dobio Nobelovu nagradu za onaj roman o mostu (možeš misliti!) je odličan primer. Tako ćete imati imidž nekoga ko razmišlja o smislu života, ljubavi, sreći. Delovaćete prosvećeno, bez obzira ako vas Google stalno ispravlja kad pokušate da upišete njihova imena u search polje. To se ne vidi na Fejsu, samo citat o večnoj sreći ili tihoj patnji (ali umereno s ovim, patnja je uglavnom za ludake)! I ne zaboravite da na svaka 2 sata pišete kako se osećate, šta se jeli, kako ste na stepenicama od zgrade zamalo stali na nečiji opušak… Na tim informacijama zahvalan vam je ceo svet.

7. Slušajte savete stručnih lica – niko ne zna bolje od njih, verujte mi. Osim vas, naravno. Vi ste najpametniji i najnormalniji. Ipak, ne dozvolite da vam podilaze! Kad gostuju kod Olje Bećković, zovite i recite kako ih poštujete i kako bi bilo baš super da štampaju džepna izdanja i ona koja se kače na frižider priručnika za život. Prethodne generacije su živele bez instant saveta. Ali, hej, prethodne generacije su umrle ili umiru. Ne dozvolite da se to desi i vama. Počnite na vreme. Kao vakcinacija. Da, ona za svinjski grip. Niste je primili? Šta čekate?!

8. Idite u crkvu (s punim novčanikom) – odnosno, ostavljajte tamo svoj novac! To je humano. Ali pazite da drugi vide da to radite. Znate li koja je muka voziti Audi koji je izašao još 2009. godine? Ne znate, pa da, jer vas nije briga. Mislite kako je sirotom posredniku između ljudi i Boga kad sedne u tako star i neudoban auto. Kako onda da se koncentriše na odbranu vaših prava (koja nemate) kod Boga, od koga ste svakako, pre ili kasnije, najebali. Još ovi novi Audiji su prava bomba, pa imajte razumevanja, majku mu…

9. Pratite dešavanja na estradnoj sceni – ko, kad, s kim, gde… Najvažnije je biti informisan. Do detalja. Da li je pevljka broj 1 šutnula u glavu pevaljku broj 2 jer je stavila iste sise kao ona? Očekuje se da to znate. Zbog vas oni to i rade, ispoštujte ih.

10. Budite pozitivni – ovo je moj omiljeni, ujedno i NAJVAŽNIJI. Kome trebaju narogušena lica puna nekih upitnika? To nije nimalo kul. Oni će svi jednog dana završiti u ludnici, a vi ćete im se smejati jer nisu znali da budu pozitivni. Nema veze ako ste nesrećni, tužni, bolesni, zabrinuti… Od takvih ljudi beže, šire negativnu energiju. A negativna energija izaziva rak i, još gore, bore i celulit. Zato budite pozitivni! PO-ZI-TI-VNI!!! Sad odmah, osmeh na lice.

”Biti dobro prilagođen u duboko poremećenom društvu nije merilo mentalnog zdravlja.” Džidu Krišnamurti (1895 – 1986)

Eto vidite kakve gluposti ljudi govore kad misle mozgom, a ne srcem. Ne dozvolite da se to desi i vama! Isključite mozak što pre, dok još nije kasno! Normalnost i realnost ne idu skupa ako koristite mozak. I ne zaboravite, ključ je u sprovođenju SVIH DESET tačaka, u suprotnom će vas prozreti. I zatvoriti. U ludnicu. Gde NEMA prenosa Skupštine. Uživo.

Ćao, manijaci

Da mi je neko rekao pre svega par godina da će biti sasvim normalno i prihvatljivo ”šta-se-čudiš-koji-qrac-to-svi-rade” da na nekoj tamo internet stranici možeš da vidiš najintimnije trenutke nečijeg života (ne, perverznjaku, ne mislim na ”one” trenutke) kao što su svadbe, rođendani, rođenje deteta ili mačića, veridbe, selidbe, prosidbe, _______________ (upiši po potrebi), ne bih se čudom mogla načuditi. Dobro, de, neće ovo biti tekst o sveprisutnosti Fejzbuka u našim životima. Ne zato jer me ta tema više ne inspiriše, nego zato što se tome može čuditi samo još neko ko je proteklih pet godina proveo u komi, tečnom azotu, na Marsu ili tako nešto.

Nekada si, da bi saznao neku informaciju o nekoj osobi, morao bogami da se pomučiš. Da nekoga pitaš, ali da paziš da ta osoba objektu tvoje znatiželje nije previše bliska, kako joj ne bi prenela tvoju radoznalost. Ili baš suprotno, ako želiš da objekat to sazna. Ali bilo je tu muke junačke. Što više osoba kao izvora informacija, to veća pouzdanost dobijenih podataka. A danas! Samo odeš na Google, ukucaš šta ti treba i voila! eto ga, Fejs, Spejs, Tviter, one neke socijalne mreže za koje ne znam kako se izgovaraju i tako dalje. Sve na jednom mestu, a obično uvek nešto ima. Jednom sam tako naletela na neki crnogorski sajt stariji od vode na kom su rodoslovi nekoliko plemena. I lepo nađem svoje ime i prezime (dobro, prekrstili su me u Anu, ništa novo, jedno od mojih slučajnih pseudonima (dobar dan, ja sam Ana, Ena, Una, Iva, Ida, Mina, Tina, Nina, Dina… da, to mi je PRAVO ime, nije nadimak)), sa sve datumom rođenja. Kako? Baba mi je Crnogorka pomenuta u rodoslovu i eto, ljudi su lepo sakupili informacije o njenim potomcima i pustili ih na net. PRE Fejzbuka. Negde 2005. godine, kad je pristup tom čudu imao samo onaj Cukenberg i njegovi štreberi sa faksa.

Dobro, to je korisna stvar, na kraju krajeva. Tako sam pre nekog vremena saznala i neke informacije koje su mi spasile guzicu u par navrata. Da sam radila za ludaka i kriminalca, recimo. Korisno, zar ne? Nego, ovih dana fascinira me Tviter, koji i sama često (zlo)upotrebljavam. Tamo su svi ludi. Bez zezanja. Ili se prave? Ne znam. Tamo je sasvim normalno da se ljudi prate, uhode, citiraju, da se psuje, da se izražava poslednji talog frustracije, da se priča o sopstvenim sisama. Na Fejsu svi imaju savršene živote (i sise), pune osmeha i šarenila, dok je na Tviteru pravo stanje sranje stvari. Ogoljeno, sirovo, autentično ludilo i nezadovoljstvo (ne računam ”cvetići-leptirići” ljude ili ih prosto ne pratim, nisu mi zabavni, ponekad imam i želju da ih zapalim), začinjeno narcizmom i literarnim razbacivanjem. Na Tviteru možete i da se dopisujete sa političarima, DA, dobro ste pročitali. Ali tamo se pesmica menja, tamo je kul menšnovati Trivanku čak iako vam se od njene pojave na TV-u baca pegla u oba pravca. Ima licemerja, jašta, valjda svuda gde su ljudi, ali opet ni prismrdeti Fejsu.

Da pojasnim: Fejs vam je kao da ste ušli u prenatrpan fensi kafić koji svi mrze a iz njega ne izbijaju, gde se svi jedni drugima smeškaju, šalju poljupce, srca i ostala sranja, dok je Tviter kao raspala kafana gde dolaze marginalci koji žele da uživaju u autentičnim kafanskim tučama u kojima često nečiji krvavi zub završi u vašem prejeftinom a opet žežućem piću. Pa šta ko voli.

Da se vratim manijačenju. Zato sam ovde. Manijak sam, dakle postojim! Hejtovali smo, a i dalje to radimo, ideju Velikog Brata. Ne onog nakaznog rijaliti šoua (čuj, ako ti je prva asocijacija na Velikog Brata rijaliti šou koji se prikazivao na B92 ili gdeveć, šta koji qrac radiš na mom blogu?!), već onog hard kor, Orvelovskog. A sami sebi kreiramo takve živote! Sami smo i posmatrači i posmatrani. Uhode,  špijuni, oni_čije_ime_ne_sme_da_se_spominje a koji nose tamne naočari i kad je oblačna noć. I jedno i drugo. Istovremeno! Sjajno. Šta ti više u trenutku paše. Da vidiš je l’ ti se ortakinja iz vrtića udala ili da podeliš sa svetom da imaš gadne menstrualne bolove stavljanjem ”:((((((((” u status. Nadasve korisno.

Elem, ideja Velikog Brata je ionako malo problematična. Izvini, Džordže. Razumećeš. Ali zamislite tog kukavca koji bi sedeo i stvarno GLEDAO šta ko radi 24 sata na dan, 7 dana nedeljno. Prati sve. Ne kamera, nego čovek. Nije zabavno ako je mašina, treba nam ČOVEK. Nemoguće. Osim ako ste penzioner i na TV-u imate samo Pink. Ovo mu onda dođe k’o kablovska. Previše jezivo da bih o tome i mislila. Penzos navučen na turske serije u ulozi Velikog Brata. Takve zamisli trebale bi biti nezakonite.

I tako. Idem sad da se derem po Tviteru. Jer mi se može. Jer sam manijak. A da se kladimo da ćeš posle ovog teksta da ukucaš svoje ime u Google?

______________________________________________________________________________________________

Edit: evo jednog sjajnog linka koji sam našla na profilu koleginice @Anđelije Simić koji lepo ilustruje ovo o čemu sam pisala. Upozorenje: postoji mogućnost da se dekompenzujete. Ako ne znate šta to znači, idite na link pa ćete videti. http://www.takethislollipop.com/

Draga prošla ja,

tribute to Draga buduća ja

baš volim što mogu da ti se obratim i ukažem na neke stvari, iz ove perspektive kad sam mnogo pametnija… Sve dok opet malo ne porastem i shvatim da sam ustvari i tad (što mu dođe sadašnjost) bila mali tupadžija. Ali u tome je lepota života, valjda. Tako nešto. Poznajem te u dlaku i stvarno si divno dete, osim kad nisi. Zato želim da neke stvari shvatiš na vreme, pa u nekoj paralelnoj dimenziji budeš manji tupadžija nego ja. Ako veruješ u paralelne dimenzije, a trebalo bi, život bez verovanja u apstraktne i neproverljive stvari je dosadan kao čekanje u pošti. Pa da počnem da ti solim pamet, to je jedna jako zabavna stvar, malo koji odrasli će ti to priznati…

  • Nisu svi ljudi dobri. Tačnije, malo je dobrih ljudi. Većinom su glupi, dosadni, pohlepni i zli. Ali zbog ono malo dobrih i/ili pametnih i/ili zabavnih vredi živeti. Ipak, ono što za sada mogu da ti garantujem je da ćeš preživeti do 24. godine, ali uz ozbiljna karakterna oštećenja u vidu cinizma, sarkazma, ironije, napada besa i pasivne agresije. Shvatićeš već, nije ništa strašno.
  • Škola je super. Veruj mi. To prigušeno smejanje na časovima i veliki odmori su nešto najlepše što ti se sada dešava. Posle će da nestane, a zameniće ih svakodnevnica puna nekih dosadnih stvari koje odrasli moraju da rade.
  • Nisu svi koji završe fakultet pametni. Naprotiv, oni su isti oni ljudi iz prve stavke. To nije merilo pameti, već motivacije i lepih štreberskih navika. Ipak, poneki pametni ljudi mogu tamo da se nađu.
  • Država ti ne želi dobro. Naprotiv. Te čike ne znaju šta rade, oni su negativci, kao vuk iz Crvenkape ili Snežanina/Pepeljugina maćeha. Ali nisam sigurna da na kraju završe kao oni.
  • Bog ne postoji. Ali nemoj da kažeš mami da sam ti to rekla. Čika koji sedi na oblaku i brani nam da jedemo čokoladu kad nam se jede nije stvaran. Njega su ljudi izmislili da bi terali druge ljude da rade blesave stvari.
  • Zubar je zapravo kul lik. Ali doktori su ludaci, uglavnom. I boce bole, svaki put. Lažu te da neće da te boli, ali uvek ćeš dobijati neki slatkiš posle, ako ne urlaš baš do besvesti kad te vode na bocu.
  • Barbike su super. Nisu nikakva uvreda za ženski rod. I Branko Kockica je super. I Diznijevi crtaći. I Deda Mraz. I psovanje je super. Hrabro izdrži kad ti zabranjuju psovanje ili ti zbog njega prigovaraju. Neće uspeti da te od toga oduče, ne brini.
  • Mama nije uvek u pravu. Samo uglavnom. Ne baš uvek.
  • Ne brini, jednog dana imaćeš lepe obrve. I reci im da prestanu da te šišaju na kratko k’o robijaša. Neće ti se od toga progustiti kosa, ali će te mnogi ljudi do sredine puberteta oslovljavati sa ”dečko”, zbog čega ćeš čak ići i u vojsku jednog dana, ali da ne dužim, videćeš već.

I budi dobra, gledaj kako prelaziš put (prvo gledaš levo, pa desno), ne uzimaj slatkiše od nepoznatih, ne uči pačiće da rone (ne opet!) i slušaj učiteljicu, jedi boraniju i ne stavljaj nogu u  točak bicikla NIKAD VIŠE.

H(R)oror

To vam je jedna od onih pretenciozno glomaznih zgrada, previše ružna i sterilna čak i za balkansku interpretaciju postmodernističkog stila. Ogoljeni kič, može se tako nazvati. Hram masovne proizvodnje i potrošnje, utočište za sve kompulzivne skupljače kupona i jurnjavu za sumnjivim usisivačima na akciji, jedan u moru identičnih, podjednako sterilnih i kockastih. Ako ste i imali kakav kritičan stav o konzumerizmu, ljubazno ga izujte ispred, jer svi znaju da đavolu nije mesto u crkvi, čak i kad ima najbolje namere i važeću ličnu kartu.

Ispred prostorije gde se obavlja H(R)oror stoji nekoliko ljudi, diplomiranih kuraca baš kakav sam i ja. Svi su široko nasmejani i blago nervozni, u svojim najboljim poslovnim izdanjima, brižljivo ispeglanoj odeći i spremni za dalju obradu. Najednom iz prostorije izlazi usplahirena devojka, sa izrazom lica kao da je slučajno pomirisala dve nedelje mrtvog rakuna. ”Imam 30 godina i nijedan doktorat”, plačnim glasom dodaje i udaljava se brzim korakom od nas. Svi smo u čudu, ali sledeći je već ušao unutra. Ma nismo je dobro razumeli, a možda je malo i šašava, ima ih takvih dosta…

Baš kad je količina čekanja probila sve pristojne granice, dođe red i na mene. Ulaskom u prostoriju instinktivno pokrivam najveće žile na telu, a onda shvatam da ipak izgledam kao idiot dok se ljubazno i veštački smejem, ujedno se držeći za vrat. Puštam se, a pogled koji me prati izaziva u meni jezu, jer to je pogled pitbula na redukcionoj dijeti. Ljubazne formalnosti su prošle, vlasnica pitbulovskog pogleda skenira naizmenično papir koji bi trebalo da predstavlja mene i pravu mene. Osmeh lep, uvežban, profi, ali pogled krvoločan.

”Šta je ovo?”, pita me, mlateći mlohavim papirom u levoj ruci. Rekoh da je to moje radno iskustvo. Gleda u papir kao da je u njemu napisana tajna postanka univerzuma koju ona ne odobrava, vidim da joj ništa nije jasno. ”Imate toliko godina, tako malo iskustva, nemate doktorat? Pa šta ste radili za ove 24 godine? Što ne nađete posao, a?” Rekoh sebi – što je simpatična ova žena, ima odličan smisao za humor, brutalan, baš kakav volim. Smejem joj se, zahvalna što je odlučila da me opusti upotrebom tako britkog humora. Pogledam je u lice i zaledim se. Pa ona se jebeno sa mnom uopšte ne šali. Količina apsurda koja je u tom trenutku ispunila prostoriju postidela bi i nekoga poput Kafke, ali to izgleda samo ja primećujem. Gorko sam se kasnije pokajala zbog sopstvene naivnosti, ne znajući šta se tek sprema…

”A vozačka dozvola za C kategoriju? A znanje ruskog, nemačkog i još najmanje četiri jezika? A druge sposobnosti – pregovaračke, pokerske, antiterorističke, za heklanje, pecanje, bacanje kladiva? Preživljavanje u divljini? NIŠTA!!!”, čujem je kako mi se obraća i histerično baca moj CV od dve strane iza svoje glave. Mogla bih da se zakunem u pola tog istog CV-ja da je na jedan sasvim mali trenutak imala crveni odsjaj u očima, samo delić sekunde, manje pažljivom oko bi promakao. ”Pa… ovaj… znate, ja… imam eto 24 godine, ne mogu baš da stignem… i ja sam…”, naglo prekidam svoj pokušaj da se opravdam. Gleda me kao što bi vas gledao zatvorenik od 200 kg na doživotnoj da ga pitate šta on misli o vašoj novoj kremi za celulit. To nije pogled koji se dva puta može preživeti. Odustajem.

Kezim se i dalje, svesna da delujem kao idiot i silno me sramota što ne umem da zapalim logorsku vatru niti da vozim viljuškar. Obećavam sebi da je to sledeće na mojoj listi prioriteta. Ali stvarno. Žena i dalje pilji u mene i na svoju nesreću shvatam da se opet instinktivno držim za žile na vratu. ”Prehlada”, promrmljam i osmehnem se stidljivo, a njen pogled me prostreli i sa gađenjem okrene glavu od mene, gubavca. Shvatam da je opasnost za moj vrat prošla – neće me rastrgati ako sumnja da bi se mogla prehladiti. To bi bila kataklizma za njen besprekoran HR imidž. Klima glavom u neverici ponovo držeći moj polu pocepan CV, blago škrguće zubima gledajući ga i nakrivivši glavu pri tom na jednu stranu, kratko se osmehne poput dželata sa krizom identiteta ali bez mogućnosti prekvalifikacije i kaže kratko: ”Javićemo vam se”. ”Muahahahahahah”, moja je instinktivna i bolno iskrena reakcija. Vidim da je đavo odneo šalu, skupljam svoje prnje i izlećem napolje bez ijedne reči.

Ljudi ispred su odahnuli kad videše da je još jedna osoba izašla, relativno čitava, samo sa blagim PTSP tikovima, bez krvi i sopstvenih iznutrica na odeći. Kažu da jedan pre mene nije bio te sreće. ”Ma nije ništa strašno”, kažem, a u nameri da se nasmejem izgledam nakazno. Odlazim kući sa osećanjem da sam smeće, mentalno silovana i sa čvrstim uverenjem da koliko sutra idem na kurs za skakanje padobranom, to će mojoj biografiji dati malo egzotičniji šmek. Zaklinjem se da ću čim dođem kući pogledati ”Fight Club”, da se dovedem u duhovnu ravnotežu i sperem sa sebe osećaj da sam obično govance bez budućnosti, kome čak ni jedna ljigava korporacija ne želi da otkine tu bespotrebnu glavu.

Umesto toga, okrećem kanal na TV-u na šou Cezara Milana, čoveka koji ume sa psima zajebanog karaktera i smejem se sve dok mi ne popucaju kapilari, jer Cezar upravo za vrat drži pobesnelog pitbula i objašnjava mu ko je glavni. Kakva veština, kakav takt! Gde da se prijavim na kurs? Sa osećajem da je pravda zadovoljena, otvaram Infostud i tražim informacije o prekvalifikaciji. Šta fali utovaru cementa, imaću lepu liniju, a i znanja stečena na fakultetu konačno će mi se isplatiti…