Otvoreno pismo hejterima i svima koji se osećaju

Opasno se približio praznik koji slavi većina hejtera. Dobro, i zaljubljenih, navodno. Ali svaki hejter koji iole drži do sebe neće iskoristiti priliku da u trajanju od dve nedelje (jedna pre i jedna posle praznika) izbacuje iz sebe nagomilanu frustraciju zbog toga što ceo svet slavi praznik koji je potekao sa zapada a čija svrha služi jedino obaranju rekorda u prodaji cveća, bombonjera u obliku srca, plišanih igračkica i sličnih bespotrebnih sranja koje zaljubljeni, ko i šta god oni bili, kupuju jedni drugima. Taj neki svetac koji tad pada je malo hrišćanske mitologije da stvar učini tradicionalnijom i svečanijom, jer je opšte poznato da ljudi o velikim verskim praznicima troše enormne svote novca koji nemaju na stvari koje im ne trebaju, ali valja se imati, tako kaže tradicija, a ko ne poštuje tradiciju, goreće u paklu.

Međutim, u poslednje vreme uočava se određeni trend, a to je da svi hejtuju Dan zaljubljenih. Počelo je, tačnije, još za Novu godinu. SVI hejtuju Novu godinu par nedelja pre, a onda se par dana posle masovno postavljaju slike na Fejzbuk i šalju se stupidne cirkularne novogodišnje SMS poruke kojima se iskreno raduju jedino Telenor, VIP i MT:S. Čekaj malo, pa ko su onda konzumenti tih poruka? Ko ih šalje, ko ih prima i još bitnije – ko ih sastavlja?! Za tim ljudima trebalo bi raspisati poternice i uredno ih pohapsiti za remećenje javnog reda i mira.

Tako sa jedne strane imamo gomilu kul likova koji, jeeeebote, hejtuju sve i svja, posebno konzumerističke i plitke praznike poput ”jebene” Nove godine i ”jebenog” Dana zaljubljenih, a onda sa druge imamo poplavu razularenih ljudi koji urlaju jedni drugima na uši ”Srećna Nova godinaaaaa!” i koji 14. februara idu na koncerte Ser geja Ćetkovića i kupuju čestitke i kineska srca sa ”Volim te” natpisima ili replike Vini Pua i slične beskrajne gomile sranja koje se tih dana nude na svakom koraku.

Izgleda da je sada kul biti hejter. Makar deklarativno. Ako kažeš da nešto mrziš a što voli većina, ti si automatski outsider, a to je kod ovih sa makar kojom moždanom ćelijom ubercool. Oni su too cool za mainstream (koriste puno engleskih reči u svakodnevnoj komunikaciji), a opet ne mogu da se otrgnu tom mainstreamu koji kao struja ruši sve pred sobom koji ne znaju kuda bi. Takav jedan će vam 28. decembra poslati na Wall ironičan poster o tome kako je Deda Mraz ustvari debela pijandura pedo-voajerskih sklonosti koja muči životinje, a već 1. januara pred zoru (kad se mreže ponovo osposobe) poslati srceparajuću poruku kako je presrećan što ima priliku za novi početak makar u kalendarskom smislu i očekivati da delite njegovu pijanu i histeričnu euforiju.

Nije stvar samo u praznicima poput novogodišnjih, Dana zaljubljenih, osmog marta… već u mnogim stvarima koji su naša svakodnevnica: Grand, Pink, turbo-folk, domaći TV program (svi ga mrze i svi ga gledaju), domaća muzika, političari, Fejzbuk, sneg… Gomile i gomile hejtera koji su ujedno i sledbenici. Svaka reklama je, s druge strane, dobra reklama. I onda su svi zadovoljni, i ”hejteri” i objekti tog hejta. Čim si dovoljno važan da te neko hejtuje, raste ti rejting i zauzimaš mesto u glavama tih ljudi. Zato, hejteri, pazite šta hejtujete. Zbog vaše radoznalnosti Indira Radić peva na francuskom i Ivica Dačić sedi u Vladi. Morate znati gde su vam granice.

Kutija puna radosti

Tačan naslov trebalo bi da glasi ”tabla puna radosti”, ali cepidlačenje je stvarno ružna osobina, znaš? Reč je o kutiji/tabli koju danas ima svako domaćinstvo. Skoro svako, verujem da su ga se odrekli hipici i prezaštitnički nastrojeni roditelji. Ostali ga koriste kao brompazepam, igračku, anesteziju ili osnovnu školu. Nije reč o igri pogađanja tajanstvenog predmeta, već je reč o oltaru svakog današnjeg domaćinstva – Njegovom Veličanstvu Televizoru.

U svetu koji se svakodnevno tehnološki razvija i u kom superfensi uređaj koji ste danas kupili po ceni od nekoliko prosečnih plata u Srbiji već sutra može biti zastareo, za očekivati je evoluciju i televizije, kao dominantnog medija druge polovine prošlog veka. On i jeste evoluirao, ali unazad! Umesto da se od majmuna razvija ka čoveku (Darvin je uzet kao referentni okvir za poređenje, štreberu, nećemo se sad klati jesu li u pravu darvinisti ili vi koji verujete da nas je stvorio Bog ili leteće špageti čudovište or voteva), on se od čoveka razvija ka majmunu. Bez uvrede za majmune, sa implicitnom uvredom (atomskom bombom?) za ljude koji ga čine takvim.

Pripadam onoj grupi koja je brzo i lako migrirala u internet vode, družeći se sa TV-om isključivo pri nedeljnom brisanju prašine sa njega ili eventualno pri reprizi neke mi od omiljenih serija. Ipak, nekad me ponese želja za lenjim popodnevom uz televizor, pa se usudim da uzmem daljinski u ruke u potrazi za malo lake zabave koja bi se završila dremežom. Ali ne lezi, vraže. To se obično završi polupsihotičnim slomom.

Prvi program. Onaj koji treba da se plaća. Harač. Žena se beči na mene. Onako, iskolačila oči i priča neke strašne statistike. O nasilju, saobraćajnim nesrećama, raku… sve sam čemer. Podseća me da živim u džungli u kojoj je svakodnevnica da se psima iz obesti odsecaju glave, na pešačkim prelazima igra ”obori pešaka dok imaš zeleno za uslovno skretanje”, ljudi idu kod lekara tek kad im hardver ozbiljno zaškripi ili neki deo otpadne… baš realnost, onako, hard kor, bez rozih zeka ili slika preslatkih beba koje bi nas navele da kupimo sranje koje nam ne treba. Posle toga intervju sa devojčicom koja sa sedam godina svira violinu kao velika. Prelaz, tek tako. Od užasa ka usiljenom osmehu u par sekundi. Mood swing. Nemam kapacitet za ovo, nemam ni lekove koji bi mi to omogućili, ergo menjam kanal.

Kakva greška. Na ovom kanalu se još više beče na mene. Ona sa prvog je bila mala maca u odnosu na ovo. Jer ovde se ne samo beče, ovde imaš utisak da će da iskoče pravo iz ekrana u tvoju dnevnu sobu i traže od tebe da REAGUJEŠ. Da se streseš, zgroziš, da odeš da spavaš u strahu i da živiš u totalnoj panici, te šalješ SMS-ove za neki društveni aktivizam čiji pokretač vozi auto koji nisi u životu uživo ni video. Kuš, sotono, od mene, odoh da gledam Pink. ODOH DA GLEDAM PINK.


A tamo… kao jutro posle žurke koja je slavila Šesti Rajh. Sa gas maskama iza kojih svima svetle oči na radioaktivnu nijansu. Šizofreno šarenilo sa svih strana, zbirni IQ svih učesnika jednocifren, čini se. Smeju se, pevaju, igraju, dižu ruke, traže žene, krave, snaje, novac za letovanje. Sve šljašti, silovanje čula sluha i vida u toku, ne uznemiravaj. Kad okrenete sledeći kanal zenice su vam već proširene, šteta učinjena mozgu postaje nenadoknadiva. U pozadini ćete čuti užasnuto cvrčanje svojih upravo zgnječenih sivih ćelija. Glavobolja koja se posledično javlja me raduje jer makar još uvek imam glavu da me boli.

Sledeći kanal. Konvulzije u najavi. Prvo me plastične voditeljke informišu o tome kad je prdnula pevaljka broj jedan i na šta je tačno iz njenog današnjeg menija prdež smrdeo i šta je to što potajno želi srpska majka nacionale u svojoj ustreptaloj duši. Posle toga debeli voditelj šarma poput uskisle čarape prosipa fore koje su superkul i smešne do koske… klincima iz predškolske ustanove ili njegovoj mami kojoj je on, dušica, divan. Kapiram da ga ostali gledaju jer stvarno ne postoji ništa smešnije ni zanimljivije što se nudi, pa daj šta daš. Nadam se da je to. Ovo je već previše, otvaram laptop, YouTube, Pajtonovce i ližem ekran u nadi da ću tako što pre poništiti smrtonosan efekat izazvan golemom gomilom neduhovitog sranja. Ne vredi. Mozak utrnuo, nema više ni cvrčanja.

Smiri se, okreni kanal, IZBOR POSTOJI (hahaha, naivni idiote!): rijaliti u kom vidimo ljude granične inteligencije i isto tako granične strukture kako pričaju o svojim užasno dosadnim životima, astrolog koji me uredno informiše da li će se Nataša Bekvalac ove godine ponovo udati ili imati hemoroide, oda gluposti, još jedan izbor za nešto za šta se plaća SMS od 55 dinara + PDV, pičkasta muzika, droljasto oblačenje koje je IN, površnost i patetika kao imperativi modernog života, radioaktivno zavijanje uz nešto što se ne znam iz kog razloga zove melosom, još malo nafrakanih nepismenih fufi, pardon voditeljki koje nas savetuju da je najvažnije biti moderan, popularan, kul i da je sedenje po kafićima i hvatanje zjala tako urbano i eeekstra, da svi vi koji idete u biblioteke totalno nemate pojma kako da budete trendi i totalno ste autdejtid. Onda još jedan sloj stručnjaka koji nam govore kako da živimo, vračara, tračara, psihotičnih političara i ostalih čudovišta za koja uvek proveravate jesu li vam ispod kreveta, a zapravo su U televizoru, gde se nikad ne setite da tražite babaroge i odakle vas one spremno vrebaju u udarnim terminima.

Bez strpljenja listam kanale dalje, ne zadržavajući se ni na jednom duže od 3 sekunde. Epileptični napad u najavi. Na jednom mi nude da kupim nevidljive čarape koje nosim dok spavam a koje mi leče reumu i podižu dupe omlitavelo od sedenja pred televizorom. Baš zgodno. Zatim me ubeđuju da mi je kosa sranje i sva sam sranje i da mogu biti lepa samo ako u narednih 5 sekundi naručim njihov preskupi i verovatno otrovni proizvod, inače ću umreti sama, izolovana, dok su svi muškarci u TVOM redu. Dok dođem do kanala koji iole vrede zrna mozga u lobanji, već imam fleš bekove, posttraumatski stresni sindrom, IQ spušten k’o gaće od pevaljke dok prima honorar i želju za masovnim uništenjem ljudskog roda.

Gasim prokletinju, daljinski bacam u devetu kamenu jarugu pakla i idem da hejtujem po internetu. FUCK YEAH!