Jadi nas neprosvetljenih

U današnje vreme informacije su postale lako dostupne. Jeste primetili, ha? Možda i prelako. Dovoljno je ukucati ključnu reč u pretraživač-čije-ime-nećemo-spominjati i već vam je pola sveta na dohvat ruke. Kakva fantastična stvar, zar ne?

Verujem da je upravo dostupnost informacija ono što ovo vreme čini drugačijim od ”onog” vremena. ”Ono” vreme je vreme Branka Kockice (odnosno, junaka vašeg detinjstva, ko god on bio), eurokrema iz šolje sa Šiljom, kada smo se po ceo dan musavi i srećni igrali po ulici, bezbrižni, sigurni, jer tada, dabome, nisu postojale pošasti i spodobe koje nam sada izviruju iza svakog ćoška, poput ludaka, razbojnika, lopova, silovatelja, pedofila, pijanaca i svih koji su se, nekim čudom, u poslednji deset ili petnaest godina razmileli po našem urednom svetu u kom samo sija sunce i pevaju ptice. I Kolibri hor.

Naravno, jasno je da je u pitanju obična varka. Naravno da smo bili srećniji kad smo bili deca; pa ko nije? Mogu li se brige bilo kog doba uporediti sa detinjim brigama? Naravno da ne. Bilo da smo đaci, studenti, radnici, roditelji, stari, obično nam mirisi i sećanja iz detinjstva koja ponekad isplivaju saopštavaju da je tamo, negde i nekada, postojao drugačiji svet. On jeste bio drugačiji, ali nije bio Raj, kao što smo često skloni da verujemo.

Kada idealizaciju ostavimo po strani, potpuno neopravdano, jer je u ovom procesu ključna, šta nam ostaje? Ostaje nam brzina kojom se šire informacije i brzina kojom one dolaze do nas. Brzina kojom čujemo da je neki ludak na drugom kraju planete uradio nešto što ludaci inače rade. Za tili čas. Prenose svi svetski mediji, malo se igraju i gluvih telefona, ali avaj, pa svi smo voleli tu igru kad smo bili klinci.

No, u hiperprodukciji informacija, mene fascinira jedna druga skupina ljudi. Nisu u pitanju obični gutači informacija, ne; reč je o ljudima koji bi se popularno nazvali paranoicima, jer to je interni naziv neparanoika za one koji veruju u teorije zavere i još ponešto uz njih.

I malo dete, tamo negde kad polako prevlada stadijum formalnih operacija u mišljenju (istini za volju, to više i nije dete, već mladi adolescent, ali literarne dramatike radi zvaću ga detetom) pa dođe do onih apstrakntih, te upozna još malo svet oko sebe, posebno pravila igre kojih nema u udžbenicima, postane mu jasno da nije baš sve kao što se čini. Da postoje tu neki faktori, neke stvari koje se prećutkuju, lažno predstavljaju, preuveličavaju. To su mu, na kraju krajeva, roditelji ceo njegov život radili, samo je sad dovoljno porastao da može da ih provali. Ali, šta kad počne da se sumnja u sve, kad se kritičko mišljenje sroza do članaka, ali ne prema jednoj, već prema drugoj krajnosti – alternativnim izvorima informacija? Da, onima koji govore o šejpšifterima među nama i sličnim stvarima u koje bez psihoze ili halucinogenih droga ne možete verovati ni uz svu dobru volju.

Kao neko ko je donekle paranoik i iskreno zaljubljen u dobre, sočne, pomalo morbidne teorije zavere, često se pitam kako ti ljudi ne uviđaju da su isti, potpuno isti kao ”ovce” – one koji nekritički prihvataju sve što im serviraju mejnstrim mediji. Oni su isti, identični, samo što slepo ne prate mejnstrim, već antimejnstrim, koji je neretko opasniji a u svakom slučaju daleko shizofreniji od mejnstrima.

Nedavno sam čitala jednu takvu paranoičnu analizu (ako se ona salata od reči tako može nazvati) o jednoj tra-la-la pop pesmi neke meni nepoznate britanske pop-teen zvezde. Analiza se bazirala na odgonetanju simbola Iluminata u samom spotu! Iluminati, čoveče, heeej, pa ne možeš se sa njima zajebavati! I bilo ih je, naravno, svuda. Ni uz svu upotrebu mašte, nisam uspela ni da se izdaleka složim sa autorom analize, pa ni da razumem njegovu logiku (?) što mi je, zapravo, donelo olakšanje, jer je na neki način potvrda mog mentalnog zdravlja. Teško mi je da poverujem da plišani meda simblizuje zlostavljanje u detinjstvu koje se na ovaj način šta? popularizuje? Ni sam autor te analize nije bio siguran šta želi da kaže. Bolje da to ni ne spominjem, samo ometam proces potiskivanja.

Dakle, kritično mišljenje. To je zapravo ono što nedostaje u jednačini. Bez obzira da li se govori o vremenskoj prognozi za iduću nedelju ili masovnoj zaveri vladara iz senke koji bi da nas čipuju i vremenom lagano istrebe (or whateva’), zar ne treba uključiti mozak, pa primiti informaciju kao ”mož’, a ne mora bit”’. Čemu ta potreba da se po svaku cenu (zapravo, ”po svaku cenu”) zna istina (što jeste najobičnija iluzija), da se momentalno ima stav, koji će se vatreno braniti, iz petnih žila, a svi koji misle drugačije su idioti, kreteni, neprosvetljeni, ovce, izdajnici… čak i kad je taj stav zasnovan na 3% informacija i 97% onoga što osećamo u vezi sa tom informacijom i, na kraju krajeva, prema samima sebi?

Pouka ovog teksta, dakle, glasi: ne čitaj svako sranje na koje naiđeš na netu. Da sam se toga pridržavala, nikad ne bih saznala da je Lejdi Gaga visoko kotirani umetnik u redovima Iluminata. Pih, kako su se srozali u mojim očima.

Horor znojave klaustrofobije

Bilo je divno septembarsko jutro. Ni previše toplo, a opet sunčano. Leto polako pakuje svoje kofere i odlazi kao ljutita dama kojoj je frizerka uništila kosu, a najavljuje nam se gospodin jesen, samozadovoljno se smešakajući na početku svoje tromesečne vladavine. Zašto je po meni leto neurotična gospođica, a jesen stabilni gospodin, sasvim sigurno nije tema ovog teksta, mada čini da se zapitam… Jutro, dakle, divno jutro, mešavina letnjeg sunca i jesenje svežine. Moj jutarnji ritual obično završava kratkim pešačenjem do stanice gde čekam autobus koji će me odbaciti do mog imaginarnog radnog mesta. Stanica je u hladu i omogućava mi da istinski uživam u čarobnom prelazu godišnjih doba.

Autobus uskoro stiže, prekidajući me u mojoj omiljenoj zanimaciji dok čekam isti: gledanje lica vozača automobila koji prolaze pored stanice. Naravno, dolazeći bus je prepun, ali me to ne obeshrabruje – ipak sam ja ta koja ima cele četiri godine iskustva guranja u i po autobusima, uvežbano do perfekcije za vreme perioda srednje škole, koja je bila u susednom gradu i zahvaljujući kojoj sam razvila natprirodne sposobnosti poput neopaženog ulaska u vozilo, predatorsko lociranje jedinog slobodnog mesta dovoljno udaljenog od ijednog penzionera kako se ne bi moralo ustajati, itd. Dakle, nekako ulazim, plaćam kartu (zato što se mora) i razgledam okolo da vidim gde bi se bilo najbezbolnije progurati. Na svoje iznenađenje, shvatam da je tog jutra autobus neobično pun. Na toj liniji u to vreme obično je bilo tek toliko ljudi da mogu da nađem slobodno mesto već na sledećoj stanici, ali ne i ovog jutra. No, ne vidim i dalje zašto bi i kako to trebalo da predstavlja problem. Stojim i čekam da se masa raziđe, ali od toga nema ništa. Iza mene se niotkuda stvorila žena-loptica – ogroman primerak ženskog roda, koja je u širinu išla na štetu visine. Kao da to nije bilo dovoljno, na leđima je nosila jedan od onih planinarskih ruksaka, pun cigala, rekla bih. Blokirala sam svoj um od bilo kakvih misli vezanih za nju, jer je njena pojava sama po sebi u punom autobusu, dahćući mi za vrat, u divno septemabrsko jutro na prelasku iz kasnog leta u ranu jesen bila nešto što ne može a da ne izazove reakciju.

Nakon poduže seanse zen blokiranja misli i pevušenja u sebi ”Always look on the bright side of life”, nadomak nirvane čija je jedina svrha bila da mi sačuva makar oko 100g živaca, moju meditaciju prekida piskavi glas loptice, koja se, na moje kao kanjon duboko iznenađenje, obraća baš meni. Pokušavam da razumem šta govori, ali čujem samo besno pištanje u kom se raznaznaje ”pomeri” i ”prođem”. Bolno svesna situacije u kojoj se nalazim, a čije su koordinate ni makac levo, desno, nazad ili pravo, počinjem jasno da čujem lopticu kako mi govori da se pomerim, da prođu ona i njen ranac pun mrtvačkih glava, sad sam već u to prilično ubeđena. Govorim joj da nemam kud, pokušavajući da zadržim mir u glasu (pritom joj vidim pozamašne brkove, trudeći se da ih ignorišem, ali oni su se baš ka meni nakostrešili) ali me ona ignoriše i besno grabi napred, umalo oborivši nekoliko ljudi, uključujući i mene. Dok se panično hvatam za šipku, gledam kako loptica promiče do drugih vrata, svi joj se sklanjaju; to je valjda onaj momenat ljudskog instinkta za preživljavanjem. Uskoro izlazi napolje, psujući sve nas, a ja se pomeram ka sredini autobusa, u nadi da ću ovaj put imati više sreće što se sap(u)/(a)tnika tiče.

No, vrlo sam naivno iznela tu pretpostavku. Obzirom da je autobus već stigao opasno blizu centra grada, gužva je (a potpuno van svakog uobičajenog kretanja ljudi na toj liniji u tom periodu) postajao sve puniji. Iako mi već u glavi odzvanja muzika iz neprevaziđene Zone sumraka, nadam se boljoj preraspodeli iritantnih ljudi u ovoj postavi. Stajem do gospodina u pedesetim godinama, shvatajući da imam predrasudu prema tome da su muškarci baš u ranim pedesetim najnormalnija populacija među ostalima. Međutim, moja pretpostavka bila je netačna kao vremenska prognoza za 10 dana. Gospodin u ranim pedesetim je smrdeo kao da je mrtav već nedelju dana, ostavljen na letnjoj žegi. No, bio je živ, zato mi je njegov smrad bio potpuno neprirodan i vanvremenski. U tom momentu u bus navire još ljudi, primorana sam da se još približim gospodinu u ranim pedesetim koji oko sebe ima protection sheild od prvoklasnog telesnog smrada. Najednom osetim svu bedu i jad ljudske egzistencije, kao onaj topli osećaj kada izađete na uzavreo beton iz kao mrtvačnica rashlađenog Maxi-ja. Oči mi se nekontrolisano pune suzama, jer sam u potpuno bezizlaznoj situaciji. Osećam kako mi mozak brljavi, kako me oči peku, ali nalazim trunku snage da sebe bodrim: ”Hajde, bre, ženo, ovo je samo još jedno iskušenje Sile, usputni ispit koji kao džedaj moraš savladati, još jedan u nizu ljudskih strahota sa kojima se svakodnevno susrećemo”. U glavi su mi flešbekovi iz srednjoškolskih dana, kada smo se po istim takvim autobusima smucali sa koljačima i mesnim prerađevačima iz obližnje fabrike za preradu i proizvodnju mesa. Iako sam mislila da je, zahvaljujući njima, moje čulo mirisa evoluiralo do te mere da ne oseti ni pomešan miris naftalina, alkohola, cigareta, životinjskih leševa i znoja, shvatam da je moje superiorno čulo mirisa potpuno zakazalo pred ovom neočekivanom najavom telesnih miomirisa.

U magnovenju shvatam da se autobus zaustavio i to baš na stanici na kojoj treba da izađem. Poput furije koju juri sam đavo, izlećem napolje i hitrim koracima grabim ka svojoj destinaciji. Ulazim unutra i najpre nalećem na osobu koja je u samododeljenoj ulozi mog šefa. ”Kasniš tri minuta”, čujem je. Iako osećam nalet adrenalina na kom bi mi i Statham pozavideo, upućujem joj sramežljiv i pokajnički osmeh, dok mi negde u pozadini svesti odzvanja Obi Van Kenobijevo ”May the force be with you”.