Namćor i njegov mobilni telefon

Pošto sam davnih dana ustanovila da imam tu predivnu karakteristiku – da me nerviraju stvari koje drugi ljudi i ne primećuju, već neko vreme razmišljam koja je to stvar na samom vrhu tog dražesnog spiska iritirajućih stvari. Zaista nema smisla navoditi ih pojedinačno, jer nemam toliko vremena (a mislim da je spisak prilično dug), te da bih zapadala u konflikte sa samom sobom da li je to: gužva u gradskom prevozu, smrdljivi i prosti ljudi, brkovi žene kod koje kupujem hleb, te kulturno nebo Srbije, ipak se mogu opredeliti za jednu stvar, a da nije nabrojana ovde – to je mobilni telefon. Ne konkretno mobilni telefon, već sve ono što on sa sobom donosi, a još više odnosi.

Reč je, zapravo, o jednoj simpatičnoj Nokiji, iz serije onih glupavih telefona što imaju zaista ograničene mogućnosti, i bez ubercool funkcija poput one da mi mere krvni pritisak, već jednostavna, za oko i ruku prijatna sprava koja ima osnovne i poneku polucool funkciju, koja zapravo ničemu ne služi. Barem ničemu što vam je zaista potrebno. Ono što je toliko iritirajuće kod tog telefona, ali i kod svakog drugog, jeste to što mi konstantno vrši atak na privatnost, slobodno vreme, a najviše na raspoloženje…Biti dostupan svim ljudima iz imenika 24 sata na dan nije baš nešto za čime ludujem. Ipak, nisam od onih koji ovu spravu gase noću, jer imam trip da će se baš nešto spektakularno desiti dok sam nedostupna, te da neću na vreme biti obaveštena o toj senzaciji. Istini za volju, takva stvar se nikada nije desila, te ne pamtim kada mi je javljena neka specijalna vest preko telefona, već se sve odavno svodi na ”Gde si, šta radiš”, ”Eto ja zovem da se malo čujemo”, i slično. I sve bi to bilo prihvatljivo kada bi ta prokleta sprava imala iole pristojnosti i pameti, pa sama vršila selekciju onoga što želim, i onoga što ne želim da znam. Ali ne; ne pamtim kada sam se probudila a da na ekranu moje simpatične Nokie nisam videla makar 3 propuštena poziva ili nekoliko sms poruka. Sad bi se mogao steći pogrešan utisak kako sam ja supepopularna osoba, ili nekakav menadžer, pa me ljudi stalno traže. Ne, to nije istina; daleko i od toga da sam celebrity (hvaljeni bogovi, hvala vam), a kamoli da sam menadžer koji na svojim krhkim plećima ima kakvu rastuću kompaniju ili nešto slično (daleko bilo). Ne, jer ljudi od kojih konstantno dobijam i poruke i pozive su – stalno jedni te isti. I, kada me prvi put nazovu, a ja im se (slučajno ili namerno) ne javim, ostaju uporni, tako da mi prva asocijacija na to kada vidim, recimo, 5 missed calls od mame bude – nešto se desilo, i to verovatno nešto mnogo važno, pa i loše (jer zaista retko pomislim da bi me neko 5 puta zvao samo na mobilni da mi javi, recimo, kako sam osvojila neke grdne pare ili putovanje na Mars). Uvek pomislim na nešto loše, jer ta sprava od mog mobilnog u meni izaziva paranoju. A ne mogu ni da je uništim, ni da je prodam, jer ”pobogu, kako možešu današnje vreme da nemaš mobilni?!”. OK, ima tu i korisnih stvari, naročito sad kad poskupljuje pretplata na fiksnu mrežu, ali ne vidim kako bi to moj život bio lošiji kada bih mobić lepo zafrljačila o neki zid, ili ga ritualno spalila, bar one delove koji su uništivi, a nema ih mnogo. I dalje bih imala ta neophodna sredstva za veštačku komunikaciju: internet, koji ima oko milion i po načina za dolaženje u kontakt sa nekim, i to onda kada ja želim i mogu, pa i taj fiksni, na koji bi me mogli dobiti kada sam kući i, najvažnije, kada sam raspoložena za priču sa nekim.

Sećam se ne tako davnih vremena kada smo mogli ići ulicom bezbrižni da neće iznenada početi neka često vrlo psihodelična melodija da zvoni, ili da nećemo iz čista mira početi da vibriramo… ili kada sam sretala klince po ulici, koji su pričali o Spajdermen sličicama, a ne puštali (i to naglas, bez sluški) najnovije hitove nekog od impozantnih popularnih ”pevača” preko svojih mobilnih telefona najnovije generacije, koji koštaju koliko i prosečna plata u Srbiji. A još mi je draže bilo kada smo mogli da gledamo televizor, a da ne budemo izravni svedoci katastrofalne manipulacije monopolista mobilne mreže, koji naša čula i mozak gađaju sloganima tipa ”Besplatni minuti celog meseca, osim prvih 30 dana”, ”Mi vama mobilni za dinar, vi nama svoju dušu”, ”Pričaj za džabe, plaćaj u krvi” i slično. Sa druge strane, ne krivim ni te iste ljude koji su zagriženi mobilnom manijom, koji se svađaju i mire, rastaju i sastaju preko sms-a, te iste one koji me zovu, zivkaju te i maltretiraju, jer su i oni na neki način žrtve.

Dobar trip je bio u početku – u svako vreme, na svakom mestu – stupite u kontakt sa vama dragim osobama. Mnogima je to delovalo privlačno, naročito u ovim instant vremenima, kako bi zaista mogli biti in touch sa nekim koga ne mogu često da vide. Ali, ljudi k’o ljudi, nikada ni u čemu nisu bili i neće biti umereni, pa se sve brzo i lako pretvorilo u opštu gungulu, u kojoj nema mesta privatnosti, te se neumesnim i bezobraznim smatra stiskanje ”Reject call”… Ukoliko se ne javim u roku od sat vremena, već se napravio haos, uz čuveno ”Pa što se ti ne javljaš, je l’ ja treba da mislim da ti se nešto desilo?!”. Ne, ti treba da misliš na moje vreme, na moju volju, na moju privatnost, da mi staviš do znanja da ti se javim kad i ako želim i mogu, i da me – ostaviš na miru.

Tačno je da ni fiksni telefon nešto pretrano ne volim, ali on uvek ostaje u četiri zida, i ne ide svuda sa mnom. Pa mi je i samo korišćenje istog prihvatljivije. A i kad dobijem račun za isti, ne dođe mi da padnem u nesvest. Mada, uskoro će se pošast skupocenih implusa proširiti i na tu oblast telekomunikacija, pa će maltene doći na isto. Sećam se da sam ranije imala neku vrstu opsesije, da uvek moram imati najnoviji telefon, i da ga vrlo brzo moram zameniti, mnogo boljim i skupljim. Imala sam nekoliko takvih izleta, ali kada nekoliko puta izbijem oko 200 evrića na tu spravu, koju kroz par meseci opet nekome uvalim, uz debelu doplatu za ”telefon najnovije generacije”, shvatila sam da je to užasno glupo i neprofitabilno, pa sam odustala. Uostalom, negde u međuvremenu sam shvatila da je problem, zapravo, u meni, ne u tim superfantastičnim Nokiama i Samsunzima. Shvatila sam da je moja ”ljubav” prema high tech telefonima bila zapravo premaskirana mržnja prema istima. Ali, to mi nije ni malo pomoglo, jer postati svestan nečega, naročito u ovom slučaju, ne znači i osloboditi ga se. Tako možemo zaključiti da je lakše osloboditi se neke traume ili kompleksa, nego te proklete vibrirajuće i vrišteće sprave koja čak i svetli u mraku, i ima oko 16 miliona boja, kako bi vam komunikacija bila što prijatnija… hau jes nou.

Elem, imala sam još koju ideju za napisati, ali sam upravo dobila sms, idem da pogledam ko je i šta hoće od mene. Možda mi baš javlja Telenor kako mogu da budem njihov korisnik za 0 dinara mesečno do kraja života, samo ako se zareknem da ću im ostaviti svoje organe ukoliko umrem mlada, za koju godinu…

Vanity… my BIGGEST sin

Vanity… my favourite sin… reče Al Paćino svoju čuvenu rečenicu kao Devil Himself u ”Devil’s advocate”. Rečenica koja je vanvremenska… Pošast koja, opravdano ili ne, hara ljudskim self poimanjima oduvek. Da li sujeta uopšte može biti opravdana? Hmmm, ne znam, ali znam ko sigurno nije imun na nju… I sama spadam u tu grupu: grupu psihologa. Bili studenti ili ne, sujeta je naša velika… mana?

Možda se to ne može nazvati sujetom. Nekako je izraz grub i nema prijatnu konotaciju. Nas su inako učili da se ne služimo ovakvim izrazima, već da nađemo neki komplikovaniji, kako bi sagovornik mislio kako smo mi superpametni i superobrazovani. Pre bih rekla da je to kompleks Boga. O da, ne nalazi se možda u onim debelim knjižurdama koje razglabaju na gro strana o psihologiji, ali je odličan izraz za opisati ono o čemu ovde govorim.

 Krenimo redom… Svi smo upisali fakultet koji je (bar nam tako kažu, ja baš tako i ne mislim) jako teško upisati. Da li je to zbog onog testa inteligencije, ili pak testa opšte informisanosti, nije mi ni dan danas jasno. Ili je to jer je konkurencija bila žestoka, tri čoveka prijavljena na jedno mesto? Ni to ne znam. Po svemu sudeći, nikada neću ni saznati.

 Od prve godine studija, gde smo svi mahom bili pogubljeni i polusvesni gde smo i šta radimo, od profesora slušamo jednu te istu priču, ponekad prilično implicitno provučenu kroz razgovor: ”Vi ste odabrani”. Mislim da nema nijednog živog bića, pa makar bilo i otelotvorenje skromnosti, koji bi bilo ravnodušno na to da mu neko kaže da je Odabran. Zvuči kao da imamo misiju spasavanja sveta ili nešto tome slično (kao Kijanu Rivs u Matriksu, s tim što je on u odnosu na nas obična pičkica). Ali bih lagala kad bih rekla da ne prija. O, godi, i te kako, kad ti neko stalno tupi u glavu da si poseban, odabran, drugačiji. I sam vremenom počneš da veruješ u to. I van svoje volje. Ili sa njom.

 Odnosi sa rodbinom su odredili dalji razvojni put tog ‘omiljenog greha’. Na porodičnim okupljanjima, čak i rođaci koji su me poslednji put videli dok sam još bila manja od stola, nisu se ustručavali da mi postave razna pitanja, vezana, naravno, za psihologiju. Iznosili su svoje probleme, pitali za savet. Ti isti ljudi na kojima sam na slikama u svojim prvim crvenim Ciciban cipelicama. Sve se nastavilo, jer su me neki od njih i zvali kasnije, kako bi dobili još saveta. Besplatno. Odlično. A kako je meni bilo tada? Ja sam uživala. Nisam još ni dobila tu famoznu diplomu, a već sam imala posla. I to mi se nije plaćalo u novcu, nego u još većem rastu Ega. I još većem… i većem… Prosto, imala sam odgovore koji su im trebali. Obostrana korist: njima savet kako da postupe sa kenjkavim detetom, meni još veći kompleks kako sad ja kao znam nešto što oni ne znaju, a pritom još i jedva čekaju da im prenesem to znanje. Ja, sa 20 godina. Ne znam ko bi ostao na to imun, ali znam da ja nisam.

I sama profesija psihologa je i te kako prožeta ovim kompleksom. Mi smo obučeni da rešavamo ljudima probleme. Sednemo sa jedne strane stola i počnemo sa postavljanjem najintimnijih pitanja. Od odnosa sa majkom i ocem, preko seksa, najdubljih fantazija, snova, razmišljanja. Svuda nam je pristup dozvoljen. Nema tabua. Nema granica pristojnosti. Letos, dok sam bila na praksi, radila sam klinički intervju sa jednom ženom. Ja, sa 21 godinom, u belom mantilu, za ogromnim stolom i u ogromnoj udobnoj stolici, i ona, depresivna i vidno nezadovoljna, na drugoj strani stola, raščupana, u kućnoj haljini, sa svojih 40 i nešto godina. Postavim pitanje o mužu, o deci, o seksualnom životu… ja – njoj. I ona – odgovara. Trudi se da mi da što više informacija, da me što bolje upozna sa svojim životom. Polako saznajem sve o njoj. Ona o meni ništa, samo ime. Postajemo bliske, ali jednostrano. Pruža mi svoju intimu na dlanu, ja sve zapisujem na beli papir. Odgovara i na potpitanja. Završavamo intervju, odlazi u svoju sobu, zahvaljuje mi se i stiska mi ruku. A nisam, zapravo, ništa učinila, samo sam je saslušala. Odlazi odobrovoljena, a moj mentor mi govori kako sam odlična, rođeni profesionalac, iako i on zna da mi je to prvi put da vodim takav intervju. Ludačka sreća u stomaku, ”Pa ovo je fakat cool”,… i Ego… Ego koji sad već postaje alaramatno ogroman.

 Veoma često, naročito kako vreme odmiče, te i mi imamo više znanja i veština, te pročitane literature iz sebe, naletim na deo u knjizi iz koje spremam ispit, podnaslov: ”Kako ubediti…”, ”Kako nagovoriti…”, ”Kako učiniti nešto, a da onaj drugi ne zna šta mu je zapravo učinjeno”, ”Metode manipulacije”, ”Principi marketinga”, ”Kako sastaviti test a da niko osim tebe ne zna šta on meri”, ”Kad X kaže nešto, to zapravo znači…”. I slično. Hteli mi ili ne, ta znanja ostaju u nama. I kako je moguće da, kada sledeći put budem želela nekoga na nešto da nagovorim, se ne setim nekih od tih metoda i tehnika manipulacije? Svesno – da, ali nesvesno – nikako.

 Eto takav je posao psihologa. Bogovski. Ima tu i humanosti, ali je to pre parola za ono što zaista radimo. Da smo mi zaista humani, ne bismo uzimali enormne količine novca tim sirotim ljudima koji traže našu pomoć. Ali, ponuda i potražnja. Oko njih se sve vrti. Uzmi ili ostavi.

I zato, ako ikada pomislite da je neki psiholog sujetan i da je zapatio Kompleks boga, imajte razumevanja: nije to samo do nas, to je u opisu posla. Takvima su nas stvorili. A mi smo očito bili plodno tle za tako nešto. I mi smo, tom logikom, žrtve manipulacije. Ali ne bunim se. Ni najmanje.

Ja, zapravo, uživam u ulozi psihologa. Boga, psihologa, nazovite to kako želite, ali je osećaj veličanstven. Jer kad smo Ego i ja u dobrim odnosima, ceo svet je naš. I možemo da nastavimo da pomažemo nesrećnima i bolesnima… o, da. 8)

”Prijateljuuuu, prijateljuuuu – mrš u pizdu materinu”

Dakle, ono čega sam prošli put izbegavala da se dotaknem jeste psihološki profil onih koji se ‘oglašavaju’ na Facebook-u. Mada sam ih podelila u nekoliko grupacija, za razmatranje su najinteresantniji oni koji su ogrezli u svet Fejsa, koji non-stop vise na njemu, te im je on postao zamena za viđanje sa prijateljima, izlazak, i slične aktivnosti koje normalni ljudi normalno upražnjavaju sa svojim normalnim prijateljima na načine koji su normalni – ma šta to značilo.

Pa da počnemo sa psihologiziranjem… 🙂

Dakle, to su oni kojima se veliki deo duštvenog života odvija online, odnosno na FB. Ono što sam primetila jeste to da se na ovakvu foru najčešće ‘upecaju’ oni koji nisu imali ranija iskustva sa sličnim sajtovima, ili blogovima, forumima. Mada, ne mora da znači, jer, recimo na forumu, postoje neka pravila i okviri u kojima se samoprezentovanje može vršiti, dok na Fejsu imamo jednu stranicu i veliku slobodu u odlukama šta ćemo i koliko o sebi pisati/postavljati. Oni koji idu na Fejs radi ovakvih stvari, ili nemaju socijalni život koji ih zadovoljava, ili su prosto ‘zaraženi’ ovim fenomenom na internet nebu. Sad, postavlja se pitanje, šta tu ima da bude zarazno, a da ne ulazi u okvire ekshibicionizma? Komentarisanje slika – zarazno? Slanje virtuelne slanine – zarazno? Pisanje statusa – ‘otišao sam da kakim’ – zarazno? Ne bih baš rekla da se iko sa iole izgrađenom estetikom i pragmatikom može time zaraziti… Mada, očito da je nešto drugo u pitanju. Jer, imam donekle razumevanja prema zavisnicima od downloada, foruma, igrica… Sve to vodi makar nekoj zabavi ili je svrsishodno (ma koliko ta svrha bila minimalna ili idealizovana). Ali biti zaražen Fejsom ipak nije nešto što je lako moguće, osim ako vam on nije zaista prvo internet iskustvo.

Jasno je da se radi o samoprezentaciji, o potvrdama koje dobijamo od drugih, te o osećanju veće vrednosti i višeg samopouzdanja nakon što nam neko udeli neki lep komentar. I to je sve prihvatljivo, kada je reč o umerenosti. Nema tog bića koje je imuno na kompliment, lepu reč. Ali šta onda kada postanemo zavisni od tih komentara, kada na njima gradimo samopouzdanje, kada oni dobiju svrhu sami po sebi? Slikati se non-stop i te iste slike postavljati na svoj profil, zatim očekivati komentare ”Lepa si”, ”Divna si”, ”Joj, ala bih te…” i slično svakako jeste ipak prilično simptomatično. Zašto bi neko, ko ima izgrađen selfrespekt i ko je svestan svog izgleda, imao neodoljivu potrebu da radi takve stvari? Suvišno je pisati razlog, on prosto bode oči…

Ipak, drugi ekstrem može biti i stara dobra narcisoidnost. ”Tako sam lepa i zgodna, moram staviti ove izazovne fotke, pa da i drugi vide” je verovatno često u glavi oni koji imaju oko 500 slika sebe u različitim pozama, izdanjima, mestima. Mada, kada bih morala da biram narcizam i poljuljan osećaj samopouzdanja, uvek bih izabrala ovo prvo.

(Neka i oni koji se prepoznaju u ovoj karakterizaciji izaberu istu opciju)…

TO BE CONTINUED…. maybe