Namćor i njegov mobilni telefon

Pošto sam davnih dana ustanovila da imam tu predivnu karakteristiku – da me nerviraju stvari koje drugi ljudi i ne primećuju, već neko vreme razmišljam koja je to stvar na samom vrhu tog dražesnog spiska iritirajućih stvari. Zaista nema smisla navoditi ih pojedinačno, jer nemam toliko vremena (a mislim da je spisak prilično dug), te da bih zapadala u konflikte sa samom sobom da li je to: gužva u gradskom prevozu, smrdljivi i prosti ljudi, brkovi žene kod koje kupujem hleb, te kulturno nebo Srbije, ipak se mogu opredeliti za jednu stvar, a da nije nabrojana ovde – to je mobilni telefon. Ne konkretno mobilni telefon, već sve ono što on sa sobom donosi, a još više odnosi.

Reč je, zapravo, o jednoj simpatičnoj Nokiji, iz serije onih glupavih telefona što imaju zaista ograničene mogućnosti, i bez ubercool funkcija poput one da mi mere krvni pritisak, već jednostavna, za oko i ruku prijatna sprava koja ima osnovne i poneku polucool funkciju, koja zapravo ničemu ne služi. Barem ničemu što vam je zaista potrebno. Ono što je toliko iritirajuće kod tog telefona, ali i kod svakog drugog, jeste to što mi konstantno vrši atak na privatnost, slobodno vreme, a najviše na raspoloženje…Biti dostupan svim ljudima iz imenika 24 sata na dan nije baš nešto za čime ludujem. Ipak, nisam od onih koji ovu spravu gase noću, jer imam trip da će se baš nešto spektakularno desiti dok sam nedostupna, te da neću na vreme biti obaveštena o toj senzaciji. Istini za volju, takva stvar se nikada nije desila, te ne pamtim kada mi je javljena neka specijalna vest preko telefona, već se sve odavno svodi na ”Gde si, šta radiš”, ”Eto ja zovem da se malo čujemo”, i slično. I sve bi to bilo prihvatljivo kada bi ta prokleta sprava imala iole pristojnosti i pameti, pa sama vršila selekciju onoga što želim, i onoga što ne želim da znam. Ali ne; ne pamtim kada sam se probudila a da na ekranu moje simpatične Nokie nisam videla makar 3 propuštena poziva ili nekoliko sms poruka. Sad bi se mogao steći pogrešan utisak kako sam ja supepopularna osoba, ili nekakav menadžer, pa me ljudi stalno traže. Ne, to nije istina; daleko i od toga da sam celebrity (hvaljeni bogovi, hvala vam), a kamoli da sam menadžer koji na svojim krhkim plećima ima kakvu rastuću kompaniju ili nešto slično (daleko bilo). Ne, jer ljudi od kojih konstantno dobijam i poruke i pozive su – stalno jedni te isti. I, kada me prvi put nazovu, a ja im se (slučajno ili namerno) ne javim, ostaju uporni, tako da mi prva asocijacija na to kada vidim, recimo, 5 missed calls od mame bude – nešto se desilo, i to verovatno nešto mnogo važno, pa i loše (jer zaista retko pomislim da bi me neko 5 puta zvao samo na mobilni da mi javi, recimo, kako sam osvojila neke grdne pare ili putovanje na Mars). Uvek pomislim na nešto loše, jer ta sprava od mog mobilnog u meni izaziva paranoju. A ne mogu ni da je uništim, ni da je prodam, jer ”pobogu, kako možešu današnje vreme da nemaš mobilni?!”. OK, ima tu i korisnih stvari, naročito sad kad poskupljuje pretplata na fiksnu mrežu, ali ne vidim kako bi to moj život bio lošiji kada bih mobić lepo zafrljačila o neki zid, ili ga ritualno spalila, bar one delove koji su uništivi, a nema ih mnogo. I dalje bih imala ta neophodna sredstva za veštačku komunikaciju: internet, koji ima oko milion i po načina za dolaženje u kontakt sa nekim, i to onda kada ja želim i mogu, pa i taj fiksni, na koji bi me mogli dobiti kada sam kući i, najvažnije, kada sam raspoložena za priču sa nekim.

Sećam se ne tako davnih vremena kada smo mogli ići ulicom bezbrižni da neće iznenada početi neka često vrlo psihodelična melodija da zvoni, ili da nećemo iz čista mira početi da vibriramo… ili kada sam sretala klince po ulici, koji su pričali o Spajdermen sličicama, a ne puštali (i to naglas, bez sluški) najnovije hitove nekog od impozantnih popularnih ”pevača” preko svojih mobilnih telefona najnovije generacije, koji koštaju koliko i prosečna plata u Srbiji. A još mi je draže bilo kada smo mogli da gledamo televizor, a da ne budemo izravni svedoci katastrofalne manipulacije monopolista mobilne mreže, koji naša čula i mozak gađaju sloganima tipa ”Besplatni minuti celog meseca, osim prvih 30 dana”, ”Mi vama mobilni za dinar, vi nama svoju dušu”, ”Pričaj za džabe, plaćaj u krvi” i slično. Sa druge strane, ne krivim ni te iste ljude koji su zagriženi mobilnom manijom, koji se svađaju i mire, rastaju i sastaju preko sms-a, te iste one koji me zovu, zivkaju te i maltretiraju, jer su i oni na neki način žrtve.

Dobar trip je bio u početku – u svako vreme, na svakom mestu – stupite u kontakt sa vama dragim osobama. Mnogima je to delovalo privlačno, naročito u ovim instant vremenima, kako bi zaista mogli biti in touch sa nekim koga ne mogu često da vide. Ali, ljudi k’o ljudi, nikada ni u čemu nisu bili i neće biti umereni, pa se sve brzo i lako pretvorilo u opštu gungulu, u kojoj nema mesta privatnosti, te se neumesnim i bezobraznim smatra stiskanje ”Reject call”… Ukoliko se ne javim u roku od sat vremena, već se napravio haos, uz čuveno ”Pa što se ti ne javljaš, je l’ ja treba da mislim da ti se nešto desilo?!”. Ne, ti treba da misliš na moje vreme, na moju volju, na moju privatnost, da mi staviš do znanja da ti se javim kad i ako želim i mogu, i da me – ostaviš na miru.

Tačno je da ni fiksni telefon nešto pretrano ne volim, ali on uvek ostaje u četiri zida, i ne ide svuda sa mnom. Pa mi je i samo korišćenje istog prihvatljivije. A i kad dobijem račun za isti, ne dođe mi da padnem u nesvest. Mada, uskoro će se pošast skupocenih implusa proširiti i na tu oblast telekomunikacija, pa će maltene doći na isto. Sećam se da sam ranije imala neku vrstu opsesije, da uvek moram imati najnoviji telefon, i da ga vrlo brzo moram zameniti, mnogo boljim i skupljim. Imala sam nekoliko takvih izleta, ali kada nekoliko puta izbijem oko 200 evrića na tu spravu, koju kroz par meseci opet nekome uvalim, uz debelu doplatu za ”telefon najnovije generacije”, shvatila sam da je to užasno glupo i neprofitabilno, pa sam odustala. Uostalom, negde u međuvremenu sam shvatila da je problem, zapravo, u meni, ne u tim superfantastičnim Nokiama i Samsunzima. Shvatila sam da je moja ”ljubav” prema high tech telefonima bila zapravo premaskirana mržnja prema istima. Ali, to mi nije ni malo pomoglo, jer postati svestan nečega, naročito u ovom slučaju, ne znači i osloboditi ga se. Tako možemo zaključiti da je lakše osloboditi se neke traume ili kompleksa, nego te proklete vibrirajuće i vrišteće sprave koja čak i svetli u mraku, i ima oko 16 miliona boja, kako bi vam komunikacija bila što prijatnija… hau jes nou.

Elem, imala sam još koju ideju za napisati, ali sam upravo dobila sms, idem da pogledam ko je i šta hoće od mene. Možda mi baš javlja Telenor kako mogu da budem njihov korisnik za 0 dinara mesečno do kraja života, samo ako se zareknem da ću im ostaviti svoje organe ukoliko umrem mlada, za koju godinu…

Advertisements