Draga buduća ja,

pišem ti u nameri da ćeš se nekada, za sto miliona godina, kad ostariš, setiti da pročitaš ovo što si pisala kad si bila dvadesetčetvorogodišnjakinja. Znaš da sad verujem da ću biti superkul baka koja će da svojim unucima prepričava zgode i dogodovštine iz mladosti, koja će imati superfantastičan smisao za humor izbrušen životnim iskustvom ili mudrošću, koja će biti otvorena ka svetu, ljudima, promenama, novinama… sve to, jašta, ako nas u međuvremenu ne strefi smak sveta koji se inače dešava svake godine… Dakle, da ih preživimo još ovoliko + punu kofu govana koje će nam život, sasvim sigurno i po pravilu servirati, i taman ćemo se obreti u dobu u kom želim da ti se obratim.

Posmatrajući pedesetogodišnjake i ove starije u svojoj okolini, sve mi je teže da poverujem da će moj mozak ostati svež i vitalan. Zato, želim da te zamolim nekoliko stvari:

  • Nemoj nikada da budeš rigidna i da misliš da si samo ti, bogom dana, na ovoj planeti tako dugo, u pravu. Kako svi koji ne misle kao ti nemaju pojma.
  • Nemoj, molim te, stalno da pričaš ljudima jednu te istu priču, samo sa izmenjenim objektom i subjektom. To nije kul, a niko verovatno neće imati srca da ti to spomene.
  • Nemoj govoriti tinejdžerima da slušaju drekavce. To je takav kliše. Istina, sasvim je izvesno da će to biti neko teško smeće od muzike (zamisli Lady Gagu za 30-ak godina… e, takav neki užas), ali zapamti da te niko nije ništa pitao. Malo ko pita žene od 50 i više godina šta misle o aktuelnim muzičkim trendovima. Tužno, ali istinito. Pomiri se sa tim.
  • Nikada, ni po koju cenu, ne pokušavaj da vratiš mladost. To se neće desiti, samo ćeš ispasti smešna ili patetična. Ne, ne stoje ti farke koje su ti stajale sa 20, ma koliko utezala guzicu. Ne, kreme koje se reklamiraju kao eliksiri mladosti obično su đubre. Starenje je prirodan, normalan proces, ne degeneracija ili bolest. Prihvati je kao deo sebe, budi u tome dostojanstvena.
  • Ne okreći glavu i ne laj na sve što ne razumeš. Naravno da je svet pun novotarija i da su u određenoj (čitaj: velikoj) meri u pitanju najobičnije budalaštine. Ali, niko ne voli zvocanje ogorčene starice koju je pregazilo vreme. Ne budi takva, imaš izbor!
  • Sa druge strane, ne preteruj ni sa tim da budeš in. Bakutaneri koji viču ”kul” i igraju Nintendo postoje uglavnom u filmovima. U realnom životu su prizor za plakati od smeha. Ne radi to, osim u svrhe zabave okoline.
  • Ne smaraj druge svojim pričama. Jeste, imaš već 1000 godina, pa sve i da si najpametnija na svetu, nemaš pravo ljudima mlađim od sebe da držiš slovo. Njihovo je da nauče na sebi, ti im u tome popovanjem ne pomažeš. Ako ti traže pomoć, pomozi. Ali ne preuzimaj njihove jade na sebe.
  • Ljudi imaju svoje razloge. Ako ih ti ne razumeš, ne znači da su oni suludi. Prihvati ih, što će verovatno biti najteži zadatak za tvoj mozak čija fleksibilnost je sada maltene na nuli.
  • Čitaj, bestraga mu glava, čitaj nešto od čega se zauvek ostaje mlad. Knjige podmlađuju duh, održavaju ga vitalnim. Čitaj ono što čitaš sad, kombinuj, igraj se. Ne zapucavaj se pred TV-om, skupštinom, nedajbože, Farmom ili Velikim Bratom. Ni pod razno, bolje uđi u neku sektu, misliće ljudi da si pobenavila pod stare dane, ništa strašno, dešava se.
  • Izvlači se na svoju starost – teroriši mlade da ti ustanu u autobusu, krešti i oblači se kao matora veštica, teraj malog komšiju od 7 godina da ti ide u prodavnicu, pa ga vraćaj po 6 puta kad nešto ”zaboravi”… ali samo ako te to ludački zabavlja. U suprotnom si dosadni, matori šišmiš i znaj da se većina ljudi nada da te vozač autobusa sledeći put ”neće videti”.
  • Razmotri to da počneš lagano sa lakim drogama. Nemaš šta da izgubiš, zar ne, a starost ti može biti halucinogeno veselija. Ili bolje ne, jedino gore od džangrizavog bakutanera je istripovani bakutaner. Zaboravi ovaj savet.
  • Pajtonovci su uvek, zapamti, uvek kul.

Budi pozdravljena i znam da si mi zahvalna što više ne pušim i što pijem mnogo čaja, upražnjavam tjelovježbu i ostale zdrave stvari. Verovatno ćeš popizdeti što ti tamo neka balavica drži bukvicu, ali hej? ako JA napravim neko life-ending sranje, tebe neće ni biti. I got the power!

Advertisements

Postignite uspeh preko noći… al’ zamalo

U današnje vreme izuzetno su popularne self-help knjige i ostali mambo-džambo materijali koji zdušno zagovaraju postizanje ”uspeha”, najčešće preko noći. Zajednički imenitelj svim tim instant ”who wants to be a millionaire” filozofijama je što su pitke, jednostavne i postizanje uspeha uglavnom poistovećuju sa imanjem novca. Naravno, sve što treba da imate jesu najčešće: 1. pozitivan stav, 2. vera u sebe, 3. početni kapital (mada se to najčešće pominje među redovima, a smatra se novcem, sisama, poznanstvima ili nemanjem nimalo morala), 4. pozitivan stav i, naravno, 5. pozitivan stav. Negde tamo na sedamnaestom mestu na listi nalazi se – rad, pod uslovom da je uopšte i pomenut. To izgleda nije tako ni bitno, zar ne?

Oduvek je u mainstream literaturi bilo smeća, svakolikog. I obzrom da svaka roba ima svog kupca, sasvim je sigurno da je neko to smeće čitao. Da li kao petparačko prekraćivanje dokolice ili kao sveto pismo životne filozofije, nebitno je. Činjenica je da postoje ljudi koje te stvari kupuju, a samim tim su i otvoreni ka idejama koje te knjige promovišu. Kao što, lično, nikada ne bih kupila knjigu o kacama za kupus, tako je sasvim sigurno da neko koga ne zanima instant uspeh ne bi kupio literaturu o tome da za istu nije zainteresovan, na nekom nivou. Osim ako je nekakv istraživač, radoznalac ili sličan lakrdijaš.

Najveći problem koji postoji sa tim knjigama uopšte nije u tome što su najobičnija laž u skupom povezu. Dovoljna je promućurnost četvorogodišnjaka pa da se ubrzo ustanovi da ti ”recepti” ne piju vodu. Da nije dovoljno da se svako jutro probudite uz poklič: ”Ja ću uspeti!”, kao ni da imate pozitivan stav prema svemu, od hemoroida do… hm? kaca za kupus?

Pozitivan stav, autentičan i nadasve intiman je nešto što jeste odrednica mentalnog blagostanja. Pozitivan stav je ono što mi lično osećamo prema svetu, ljudima, stvarima, ali nikako prema svemu nabrojanom istovremeno i uvek. To je nemoguće. Pozitivan stav nije nešto što nosimo na čelu, niti je mantra koju sebi ponavljamo dok ne počnemo da verujemo u nju, ma koliko istinski NE bili uvereni u nju. Najzad, pozitivan stav nije prozak osmeh od uva do uva čak i kada starkom ugazite u baru punu vode do članka.

Dakle, ono što jeste najveći problem kod knjiga koje vas savetuju da budete superiška jeste to što promovišu potpuno pogrešne vrednosti. Što lažu narod da je dovoljno sedeti i žarko želeti, a da će dobra vila/sudbina/bog/Dule Vujošević/Pozitivan jebeni stav sve sam od sebe da odradi. Uspeh, ma kako ga definisali, je nešto na čemu se radi, za šta se žrtvuje, čemu se stremi, planira, vaga, odriče, za šta se bori, ali i uživa.

Ne dajte se prevariti. Ako vam se smeška čika za izbeljenim zubima sa blistavog omota i maše vam u maniru – ”Možeš ti to!”, a pored stidljivo stoji znak dolara, znajte da je u pitanju a) jeftino smeće koje vam kaže da će svi vaši problemi nestati ako imate pozitivan stav i lažan osmeh koji otkriva plombu na šestici ili b) jeftino smeće koje vas savetuje da je u redu da lažete, kradete, muvate, gazite po mrtvima kako biste postigli dolarom-definisan-uspeh… ali samo uz, naravno… pozitivan stav!

Da li treba lagati decu?

Možete li da se setite koliko ste samo puta pomislili kako je dobro biti mali? Po ceo dan samo spavati, jesti, kakiti, piškiti, drugi te nose, kad ti nije po volji a ti u plač? E, pa ne mislim na to. Već na ono kad ste živeli kao da je vaša livada gde se igrate sa drugarima ceo svet, gde su ljudi dobronamerni, a zle veštice i otrovne jabuke postoje samo u bajkama koje vam, čisto nekog balansa radi, roditelji čitaju pred spavanje.

Zamislite da su vam kao klincu pričali da svet uopšte nije takav kakvim se čini. Da su vam govorili istinu. Nezamislivo! Zašto? Pa, kako bi izgledalo da su sa vama kao detetom vaši roditelji vodili ovakve vrste razgovora:

”Znaš, mama će da te vodi kod čika doktora da ti on da bocu. Da, boleće te, ali boleće i mamin novčanik. Znaš, taj isti doca nije hteo da pomogne mami da se ti rodiš ako mu tata ne da 500 evra. Da, sad opet moram da mu odnesem nešto kako bih bila sigurna da će ti dati pravu bocu. Ili da ne dobiješ još i upalu pluća u čekaonici dok čekaš red. Ne brini, zlato mamino, mislila je mama i na to i na sirotog čika doktora kom silno trebaju pare.”

”Vidiš, sine, ovaj čika što priča na TV-u da će da bude bolje… E, on ti u slobodno vreme krade. Sećaš se kako te mama učila da ko laže taj i krade? E, pa vidiš kako mu se krivi nos. On laže kako bi mama i tata glasali za njega, da bi on opet mogao da krade. Kad mama i tata odu na posao, oni deo tih para daju tom čiki i njegovim drugarima, kako bi taj čika imao lep, nov i veliki auto i lepe, nove i velike nekretnine. Znaš šta je to, prošle nedelje sam ti objasnila”.

”Jeste, mama sada nema para, šta da se radi. Znam, dušo, da svako jutro mama ide na posao i ne može da se igra sa tobom, ali to ne znači da mama zarađuje. Mamin šef, onaj strašni čika što voli da viče, mami nije dao pare već nekoliko meseci. Moraćeš da sačekaš kako bi dobio tu igračku. Znam, zlato, da ti je žao, ali tako to funkcioniše. To što radiš ne znači da imaš para. Ali, nema veze, pa sećaš se onog čike što ima ona lepa kola? E, pa vidiš da nije sve tako crno!”

Pa vi onda razmislite da li ćete detetu da kažete da Deda Mraz ne postoji!