Vanity… my BIGGEST sin

Vanity… my favourite sin… reče Al Paćino svoju čuvenu rečenicu kao Devil Himself u ”Devil’s advocate”. Rečenica koja je vanvremenska… Pošast koja, opravdano ili ne, hara ljudskim self poimanjima oduvek. Da li sujeta uopšte može biti opravdana? Hmmm, ne znam, ali znam ko sigurno nije imun na nju… I sama spadam u tu grupu: grupu psihologa. Bili studenti ili ne, sujeta je naša velika… mana?

Možda se to ne može nazvati sujetom. Nekako je izraz grub i nema prijatnu konotaciju. Nas su inako učili da se ne služimo ovakvim izrazima, već da nađemo neki komplikovaniji, kako bi sagovornik mislio kako smo mi superpametni i superobrazovani. Pre bih rekla da je to kompleks Boga. O da, ne nalazi se možda u onim debelim knjižurdama koje razglabaju na gro strana o psihologiji, ali je odličan izraz za opisati ono o čemu ovde govorim.

 Krenimo redom… Svi smo upisali fakultet koji je (bar nam tako kažu, ja baš tako i ne mislim) jako teško upisati. Da li je to zbog onog testa inteligencije, ili pak testa opšte informisanosti, nije mi ni dan danas jasno. Ili je to jer je konkurencija bila žestoka, tri čoveka prijavljena na jedno mesto? Ni to ne znam. Po svemu sudeći, nikada neću ni saznati.

 Od prve godine studija, gde smo svi mahom bili pogubljeni i polusvesni gde smo i šta radimo, od profesora slušamo jednu te istu priču, ponekad prilično implicitno provučenu kroz razgovor: ”Vi ste odabrani”. Mislim da nema nijednog živog bića, pa makar bilo i otelotvorenje skromnosti, koji bi bilo ravnodušno na to da mu neko kaže da je Odabran. Zvuči kao da imamo misiju spasavanja sveta ili nešto tome slično (kao Kijanu Rivs u Matriksu, s tim što je on u odnosu na nas obična pičkica). Ali bih lagala kad bih rekla da ne prija. O, godi, i te kako, kad ti neko stalno tupi u glavu da si poseban, odabran, drugačiji. I sam vremenom počneš da veruješ u to. I van svoje volje. Ili sa njom.

 Odnosi sa rodbinom su odredili dalji razvojni put tog ‘omiljenog greha’. Na porodičnim okupljanjima, čak i rođaci koji su me poslednji put videli dok sam još bila manja od stola, nisu se ustručavali da mi postave razna pitanja, vezana, naravno, za psihologiju. Iznosili su svoje probleme, pitali za savet. Ti isti ljudi na kojima sam na slikama u svojim prvim crvenim Ciciban cipelicama. Sve se nastavilo, jer su me neki od njih i zvali kasnije, kako bi dobili još saveta. Besplatno. Odlično. A kako je meni bilo tada? Ja sam uživala. Nisam još ni dobila tu famoznu diplomu, a već sam imala posla. I to mi se nije plaćalo u novcu, nego u još većem rastu Ega. I još većem… i većem… Prosto, imala sam odgovore koji su im trebali. Obostrana korist: njima savet kako da postupe sa kenjkavim detetom, meni još veći kompleks kako sad ja kao znam nešto što oni ne znaju, a pritom još i jedva čekaju da im prenesem to znanje. Ja, sa 20 godina. Ne znam ko bi ostao na to imun, ali znam da ja nisam.

I sama profesija psihologa je i te kako prožeta ovim kompleksom. Mi smo obučeni da rešavamo ljudima probleme. Sednemo sa jedne strane stola i počnemo sa postavljanjem najintimnijih pitanja. Od odnosa sa majkom i ocem, preko seksa, najdubljih fantazija, snova, razmišljanja. Svuda nam je pristup dozvoljen. Nema tabua. Nema granica pristojnosti. Letos, dok sam bila na praksi, radila sam klinički intervju sa jednom ženom. Ja, sa 21 godinom, u belom mantilu, za ogromnim stolom i u ogromnoj udobnoj stolici, i ona, depresivna i vidno nezadovoljna, na drugoj strani stola, raščupana, u kućnoj haljini, sa svojih 40 i nešto godina. Postavim pitanje o mužu, o deci, o seksualnom životu… ja – njoj. I ona – odgovara. Trudi se da mi da što više informacija, da me što bolje upozna sa svojim životom. Polako saznajem sve o njoj. Ona o meni ništa, samo ime. Postajemo bliske, ali jednostrano. Pruža mi svoju intimu na dlanu, ja sve zapisujem na beli papir. Odgovara i na potpitanja. Završavamo intervju, odlazi u svoju sobu, zahvaljuje mi se i stiska mi ruku. A nisam, zapravo, ništa učinila, samo sam je saslušala. Odlazi odobrovoljena, a moj mentor mi govori kako sam odlična, rođeni profesionalac, iako i on zna da mi je to prvi put da vodim takav intervju. Ludačka sreća u stomaku, ”Pa ovo je fakat cool”,… i Ego… Ego koji sad već postaje alaramatno ogroman.

 Veoma često, naročito kako vreme odmiče, te i mi imamo više znanja i veština, te pročitane literature iz sebe, naletim na deo u knjizi iz koje spremam ispit, podnaslov: ”Kako ubediti…”, ”Kako nagovoriti…”, ”Kako učiniti nešto, a da onaj drugi ne zna šta mu je zapravo učinjeno”, ”Metode manipulacije”, ”Principi marketinga”, ”Kako sastaviti test a da niko osim tebe ne zna šta on meri”, ”Kad X kaže nešto, to zapravo znači…”. I slično. Hteli mi ili ne, ta znanja ostaju u nama. I kako je moguće da, kada sledeći put budem želela nekoga na nešto da nagovorim, se ne setim nekih od tih metoda i tehnika manipulacije? Svesno – da, ali nesvesno – nikako.

 Eto takav je posao psihologa. Bogovski. Ima tu i humanosti, ali je to pre parola za ono što zaista radimo. Da smo mi zaista humani, ne bismo uzimali enormne količine novca tim sirotim ljudima koji traže našu pomoć. Ali, ponuda i potražnja. Oko njih se sve vrti. Uzmi ili ostavi.

I zato, ako ikada pomislite da je neki psiholog sujetan i da je zapatio Kompleks boga, imajte razumevanja: nije to samo do nas, to je u opisu posla. Takvima su nas stvorili. A mi smo očito bili plodno tle za tako nešto. I mi smo, tom logikom, žrtve manipulacije. Ali ne bunim se. Ni najmanje.

Ja, zapravo, uživam u ulozi psihologa. Boga, psihologa, nazovite to kako želite, ali je osećaj veličanstven. Jer kad smo Ego i ja u dobrim odnosima, ceo svet je naš. I možemo da nastavimo da pomažemo nesrećnima i bolesnima… o, da. 8)

Advertisements