NEW! Fresh mental twists on Facebook! Join now!

Znam da sam pre nekog vremena obećala samoj sebi da više neću pisati tekstove o Facebook-u. Dobro, mnogo toga ja sebi obećavam, pa izvisim. Shit happens.

I tako sam, nakon jednog perioda deaktivacije svog profila, ponovo osvanula na čuvenom Fejsu. U razloge ne bih ulazila, jer će to ličiti na pravdanje… I navikla sam, nekako sa vremenom, ali i promenom perspektive, na sve one stvari koje ljudi prezentuju na toj social networking deponiji. Navikla i na komentare, na idiotske grupe, imbecilne statuse, i na sve ono o čemu sam već pisala.

Ali avaj! Pre nekog vremena se pojavila jedna pojava koja me je oborila s nogu – u najnegativnijem mogućem smislu!

Logujem se na svoj profil, i vidim da imam poziv za grupu (ponekad zlo dođe u obliku invite za određeni Cause). Pogledam o čemu se radi, i doživim potpun napad šoka. Nije to onaj čisti šok, kada vas neko, dok, recimo, izlazite iz kupatila, prepadne jer se prethodno sakrio iza zida. Mislim, i to jeste šokantno, (prvenstveno po srce i krvni pritisak), ali ovo je šok mnogo gore vrste. Neka vrsta mutanta, pomešanih osećanja besa, gadosti, revoltiranosti, nemogućnosti da se poveruje dokle je sve ljudski idiotluk sposoban da dođe i kakve sve oblike ume da poprima. Dakle, dobijem poziv za grupu tipa – ”Pomozimo malom xxx da pobedi leukemiju.”

Sad se verovatno nameće pitanje kakav sam ja to monstrum, šta ja to, dovraga, pišem. Čekajte da čujete objašnjenje, tek onda spremajte linč. Dakle, koliko me pamćenje, ali i poznavanje koncepcije Facebook-a služi, on je prevashodno namenjen kontaktu da drugim ljudima. Taj kontakt ima razne manifestacije – a sve je u svrhu zabave (koje vrste zabave je već drugo pitanje, ne bih se na to vraćala). Ali kako nekome, ko ima iole mozga i obzira, pada na pamet da napravi ovakvu grupu?!

Okej, razumem… humanitarne akcije su zaista nešto što je za svaku pohvalu (opet preskačem priču o mogućnostima malverzacija). I pružiti podršku osobama koje su suočene sa takvim groznim stvarima (invaliditet, hendikep, neizlečiva bolest, etc.) svakako je od neprocenjivog značaja za onoga kome je podrška potrebna. I razumem da tim ljudima nikad nije dosta pažnje i podrške, i to je sasvim normalno, a kada se sa tim udruže i finansijska ograničenja, njihova je muka, nažalost, nesaglediva.

Ali, opet postavljam pitanje: kog đavola neko pravi grupu tog tipa? Šta on očekuje? Da mu se prijavi nekoliko hiljada članova, mahom onih koji impulsivno klikaju na Accept dugme kad dobiju takac poziv? Ponekad šalju i brojeve žiro računa… ima li to svrhe? Čisto sumnjam. Koliko je ljudi spremno da nekom uplati neki novac, samo na osnovu toga što je na jebenom Fejsu video sliku nekog sirotog obogaljenog deteta? Bes izbija iz mene dok pišem ove redove, mislim da se to jasno i primećuje.

Dakle, ko može da tvrdi da su iza tih grupa zaista unesrećeni ljudi, ili su to, pak toliko moralno deformisane individue, koje su u stanju napraviti ovakvu stvar? I jedna i druga opcija su tužne. U prvom slučaju – da li ti nesrećni roditelji zaista nešto očekuju od tih ljudi koji se učlane u grupu. Žarko bih želela da mi neko kaže da li su uspeli da ostvare neki prihod na taj način; to bi makar značilo neku svrhu takve užasne, izopačene prezentacije sopstvene nesreće. S druge strane, ako oni žele samo podršku, koliko im uopšte može značiti podrška potpuno nepoznatih ljudi, koji su se tu učlanili bez da su verovatno dobro i pročitali naziv grupe. Da li je kvanitet podrške koju neko dobija bitniji od kvaliteta?

I kako, recimo, izgleda kad vidimo da se član N.N. učlanio u grupu ”Pomozimo maloj Jeleni koja je rođena bez ruke”, a odmah nakon toga potvrdio članstvo u grupi ”Najbolje ex-Yu pičke”?!

Da li je normalno da se jedan sajt, namenjen prevashodno druženju, upoznavanju, kontaktiranju, koristi u ovakve svrhe? Da li je to zaista degutantno, pa na neki način i zloupotreba sopstvene nevolje?!

Opet, tu su i nezaboravni ”Causes”. U njima se ljudi pozivaju na zaštitu životne sredine, kastriranje pedofila, stopiranje rata u Iraku, mir u svetu, zaštitu pandi, itd. A da li je iko od tih vrlih kreatora ikada pomerio svoju guzicu iz fotelje, i ustao i zaista nešto napravio u smeru ostvarivanja gornjih ideala? Čisto sumnjam u to. On (a pod ”njim” smatram kreatora takvog ”Cause”-a) verovatno misli da je uspešno izvršio svoju misiju spasavanja sveta, tako što je kliknuo tri puta u nekom imaginarnom prostoru, pozvao 8 miliona ljudi da se pridruže njegovoj humanoj misiji, i onda osetio samozadovoljstvo time što je tako dobar i plement. Bez da je učinio išta konkretno!

U zaključku, rekla bih samo sledeće: nedostaju mi vremena kad me je FB nervirao zbog svoje licemerštine i lažnog predstavljanja, te neizmerne gluposti. Jer ovo u šta se pretvara cela ta papazjanija je, na prvom mestu, zastrašujuće. Ali, najstrašnija stvar je ta što ljudi, potpuno nekritički, prihvataju sve te stvari koje im se serviraju, bez da su jednom uključili mozak i postavili sebi pitanje – ”nije li ovo malo bolesno?” I onda se posle čude što je ceo svet otišao u tri lepe pizde materine… nesvesni da su i sami tome kumovali… makar priključivanjem u apsurdno izopačenu grupu.

Advertisements

Muškarci marsovci, žene venerske, i ostala sranja

Dakle, stvar je jasna.

Muškarci su: svinje, bezosećajni skotovi, neprobirljivi seksualni manijaci, aljkavi, zainteresovani samo za fudbal i pivo, grubi, zatvoreni, sebični, nesposobni, loši slušaoci, zgodni samo za vući teške kofere.

Ima još!

Žene su: histerične, frustrirane, loši vozači, previše emocionalne, intelektualno inferiorne, te u stanju da misle samo o kozmetici i garderobi, posesivne, ljubomorne, zle, podrugljive, aseksualne, usmerene samo ka jednom cilju: zarobiti muškarca, zgodne samo za povremeni snošaj, ali samo ako će se sa prvim petlovima pokupiti iz vašeg cenjenog momačkog stana.

Jeste, to su pogledi na celokupnu m/ž problematiku – iz ugla onih koji se bave – gle čuda! istim onim poslom koja se bavila njeno Visočanstvo – Keri Bredšo! Dakle, to su patetični, neurotični ljudi, koji pišu tekstove i kolumne po ”in” časopisima (i mi stereotipe za trku imamo!). E sad, njihova motivacija za mene je nedokučiva: da li ta piskarala imaju zaista zadatak, od svojih podređenih, da pišu tekstove tipa – ”Naterajte ga da skloni svoje čarape, bićete 42% srećniji par”, ili su to pak njihovi lični naleti inspiracije, koja je nama smrtnicima (i hvala bogovima na tome) – nedokučivi.

Stereotipi su nešto što postoji od kad je sveta i veka. Oni nam pomažu da haos od podražaja iz okoline sistematizujemo u nešto što iole ima smisla. Isto tako, razlike među polovima i te kako postoje, u to nema sumnje. Ali ovakvi načini kategorizacija, koje sve više uzimaju maha među pop magazinima, nešto su što direktno vređa inteligenciju svakog živog stvora (dobro, ne svakog – tu se ne računa onaj najveći deo raspodele na Gausovoj krivoj, ali o tome ne bih, nazvaće me elitistom, a ako baš nemam sreće – i fašistom).

I ne bi to bilo ni malo strašno, da ne postoji zaista ogroman broj ljudi koji ovo gutaju! Kako? Lepo – zamislimo da izađemo na ulicu i prodajemo parčiće konca, po 2cm komad. Da li bi to neko kupovao? Ne; ako da – onda je to neko podjednako lud kao i vi, koji biste to prodavali. Dakle, svaka roba ima kupca, pa tako i ta dokona piskarala imaju svoju publiku. I šta onda ti ljudi mogu da nauče iz tog lako gutljivog štiva, koje im u samo 2 članka nedeljno mogu otkriti drevne tajne razlika među polovima? Mogu da nauče samo to da su muškarci stvorovi jednostavng algoritma, koji funkcioniše na relaciji ”pivo-snošaj-fudbal”. Dobro, lepota svakog stereotipa je upravo u tome što sadrži makar malo zrnce istine. Isto važi i za žene – ”shoping-histerisanje ”nemam šta da obučem”-trač partija preko telefona”. Opet, ima tu neke istine, ali je ima taman toliko koliko i pameti u jednom simpatičnom seoskom magaretu.

Htela sam da nastavim sa ovim tekstom, ali sam se setila da sam u PMS-u i idem sad da slomim komšiji prozor, izderem se na nedužnu prodavačicu u pekari, i kažem dečku da se tera u tri materine što mi nije kupio 101 crvenu (!) ružu, da mi ulepša jedno ovakvo teško razdoblje, u kom moji hormoni divljaju, i pretvaram se u čudovište, od koga je bolje pobeći. E, ako u nekom stereotipu ima istine, onda je to upravo ovaj!

Zamisli život u ritmu muzike za ples…

Baš nešto ovih dana mi pade na pamet jedna revolucionarna ideja. Ništa to ne bi bilo čudno, padaju meni takve ideje često, samo ljudi nemaju ka tome razumevanja. Recimo, ideja da se radi noću a danju spava je drugima nezamisliva, a meni se iz krda razloga čini potpuno racionalnom, čak i korisnom. Ne bismo, recimo, morali da nosimo naočare za sunce kada bi izlazili samo noću. Kolika ušteda novaca i zivaca za naći model koji paše našoj lobanji… Ali ne, ljudi nisu spremni za revolucionarne stvari!

I tako pre neki dan gledam vesti… I samo nas bombarduju informacijama…. ”ubijeni, poginuli, opljačkani, silovani”… ”privreda u ozbiljnoj krizi, stopa recesije vrtoglava”’… ”sanjajte beli šengen, sweet dreams”… ”kupovna moć u Srbiji opala za 110%”… ”o letovanju ove godine – maštajte”… ”1000 ljudi ostalo bez posla”… Jednom rečju – tuga, čemer i jad.

E sad, postavlja se pitanje – da li mi to sve moramo da znamo…? To je već druga priča – ali ono pitanje koje se meni stalno nameće jeste to – kako bismo mogli učiniti da nas takve stvari više ne pogađaju. Da samo prokomentarišemo: ”Mo’š misliti!”, i nehajno prebacimo kanal na neku p(l)itku humorističku seriju, kojih zaista ima mnogo, što na našim, što na ”komšijskim” kanalima. No, i to je sigurno neka vrsta bensedin-terapije.

Dakle, s obzirom da je sasvim izvesno da gorepomenute probleme, pored sve dobre volje i živaca, ne možemo rešiti, a oni koji mogu – ne pada im na pamet, onda bi najbolje bilo naći način kako da sprečimo da takvi podaci unose haos i opštu letargiju među redove običnih ljudi. Sad bi se našao neko pametan, pa rekao kako ljudi ne treba da žive u laži. A ja bih tom pametnom odgovorila – da je bolje nasmejan živeti u laži, nego depresivan u realnosti. Još bih mu rekla i to da je život u ovoj i ovakvoj realnosti postao nepodnošljiv, te da je sada vrlo pogodno tle za neku masovnu intervenciju.

Moj plan je, najzad, sledeći. Najpre se moram ograditi, te reći da nije jedinstven, te da se to već (nenamerno?) radi u nekim zapadnim gradovima. Plan se sastoji iz toga da se u vodovod, u svim gradovima, selima, zaseocima i vukojebinama ubacuje neka simpatična psihoaktivna supstanca. Ne, ništa ogromno, niti bilo šta što bi izazvalo zavisnost i ostale nusefekte. Nešto poput – antidepresiva. Da, sasvim mi je prijatno zamisliti domaćicu, sa troje dece i mužem, kako čuje da joj je dragi ostao bez posla, te da maltene više nemaju način da prežive. I onda, umesto uobičajene reakcije opšte apatije i konačne spoznaje da je društvo u totalnom i ireverzibilnom sranju, naša domaćica počne da pleše sa svojim mužem na sred prostorije koju uskoro neće biti u stanju da plaćaju, rezonujući – ”takva mi je sudbina, neka sam srećna što sam živa, i ja i moja deca”.

I to bez joge, bez meditacije i drugih budističkih tripova; bez gomile para bačenih na psihoterapije, u kojima su svi problemi povezani sa vašim boravkom na noši za vreme detinjstva; bez skupih drogi koje se teško nabavljaju! Ne! Kolektivno drogiranje bi potpuno promenilo percepciju ljudi na prilično govnjiv život koji žive.

I onako kažu da svaki problem postoji samo dok je u našoj glavi. A ako naša glava ne postoji u realnosti, onda ne postoje ni problemi! Tako je jednostavno!