To vam je jedna od onih pretenciozno glomaznih zgrada, previše ružna i sterilna čak i za balkansku interpretaciju postmodernističkog stila. Ogoljeni kič, može se tako nazvati. Hram masovne proizvodnje i potrošnje, utočište za sve kompulzivne skupljače kupona i jurnjavu za sumnjivim usisivačima na akciji, jedan u moru identičnih, podjednako sterilnih i kockastih. Ako ste i imali kakav kritičan stav o konzumerizmu, ljubazno ga izujte ispred, jer svi znaju da đavolu nije mesto u crkvi, čak i kad ima najbolje namere i važeću ličnu kartu.
Ispred prostorije gde se obavlja H(R)oror stoji nekoliko ljudi, diplomiranih kuraca baš kakav sam i ja. Svi su široko nasmejani i blago nervozni, u svojim najboljim poslovnim izdanjima, brižljivo ispeglanoj odeći i spremni za dalju obradu. Najednom iz prostorije izlazi usplahirena devojka, sa izrazom lica kao da je slučajno pomirisala dve nedelje mrtvog rakuna. ”Imam 30 godina i nijedan doktorat”, plačnim glasom dodaje i udaljava se brzim korakom od nas. Svi smo u čudu, ali sledeći je već ušao unutra. Ma nismo je dobro razumeli, a možda je malo i šašava, ima ih takvih dosta…
Baš kad je količina čekanja probila sve pristojne granice, dođe red i na mene. Ulaskom u prostoriju instinktivno pokrivam najveće žile na telu, a onda shvatam da ipak izgledam kao idiot dok se ljubazno i veštački smejem, ujedno se držeći za vrat. Puštam se, a pogled koji me prati izaziva u meni jezu, jer to je pogled pitbula na redukcionoj dijeti. Ljubazne formalnosti su prošle, vlasnica pitbulovskog pogleda skenira naizmenično papir koji bi trebalo da predstavlja mene i pravu mene. Osmeh lep, uvežban, profi, ali pogled krvoločan.
”Šta je ovo?”, pita me, mlateći mlohavim papirom u levoj ruci. Rekoh da je to moje radno iskustvo. Gleda u papir kao da je u njemu napisana tajna postanka univerzuma koju ona ne odobrava, vidim da joj ništa nije jasno. ”Imate toliko godina, tako malo iskustva, nemate doktorat? Pa šta ste radili za ove 24 godine? Što ne nađete posao, a?” Rekoh sebi – što je simpatična ova žena, ima odličan smisao za humor, brutalan, baš kakav volim. Smejem joj se, zahvalna što je odlučila da me opusti upotrebom tako britkog humora. Pogledam je u lice i zaledim se. Pa ona se jebeno sa mnom uopšte ne šali. Količina apsurda koja je u tom trenutku ispunila prostoriju postidela bi i nekoga poput Kafke, ali to izgleda samo ja primećujem. Gorko sam se kasnije pokajala zbog sopstvene naivnosti, ne znajući šta se tek sprema…
”A vozačka dozvola za C kategoriju? A znanje ruskog, nemačkog i još najmanje četiri jezika? A druge sposobnosti – pregovaračke, pokerske, antiterorističke, za heklanje, pecanje, bacanje kladiva? Preživljavanje u divljini? NIŠTA!!!”, čujem je kako mi se obraća i histerično baca moj CV od dve strane iza svoje glave. Mogla bih da se zakunem u pola tog istog CV-ja da je na jedan sasvim mali trenutak imala crveni odsjaj u očima, samo delić sekunde, manje pažljivom oko bi promakao. ”Pa… ovaj… znate, ja… imam eto 24 godine, ne mogu baš da stignem… i ja sam…”, naglo prekidam svoj pokušaj da se opravdam. Gleda me kao što bi vas gledao zatvorenik od 200 kg na doživotnoj da ga pitate šta on misli o vašoj novoj kremi za celulit. To nije pogled koji se dva puta može preživeti. Odustajem.
Kezim se i dalje, svesna da delujem kao idiot i silno me sramota što ne umem da zapalim logorsku vatru niti da vozim viljuškar. Obećavam sebi da je to sledeće na mojoj listi prioriteta. Ali stvarno. Žena i dalje pilji u mene i na svoju nesreću shvatam da se opet instinktivno držim za žile na vratu. ”Prehlada”, promrmljam i osmehnem se stidljivo, a njen pogled me prostreli i sa gađenjem okrene glavu od mene, gubavca. Shvatam da je opasnost za moj vrat prošla – neće me rastrgati ako sumnja da bi se mogla prehladiti. To bi bila kataklizma za njen besprekoran HR imidž. Klima glavom u neverici ponovo držeći moj polu pocepan CV, blago škrguće zubima gledajući ga i nakrivivši glavu pri tom na jednu stranu, kratko se osmehne poput dželata sa krizom identiteta ali bez mogućnosti prekvalifikacije i kaže kratko: ”Javićemo vam se”. ”Muahahahahahah”, moja je instinktivna i bolno iskrena reakcija. Vidim da je đavo odneo šalu, skupljam svoje prnje i izlećem napolje bez ijedne reči.
Ljudi ispred su odahnuli kad videše da je još jedna osoba izašla, relativno čitava, samo sa blagim PTSP tikovima, bez krvi i sopstvenih iznutrica na odeći. Kažu da jedan pre mene nije bio te sreće. ”Ma nije ništa strašno”, kažem, a u nameri da se nasmejem izgledam nakazno. Odlazim kući sa osećanjem da sam smeće, mentalno silovana i sa čvrstim uverenjem da koliko sutra idem na kurs za skakanje padobranom, to će mojoj biografiji dati malo egzotičniji šmek. Zaklinjem se da ću čim dođem kući pogledati ”Fight Club”, da se dovedem u duhovnu ravnotežu i sperem sa sebe osećaj da sam obično govance bez budućnosti, kome čak ni jedna ljigava korporacija ne želi da otkine tu bespotrebnu glavu.
Umesto toga, okrećem kanal na TV-u na šou Cezara Milana, čoveka koji ume sa psima zajebanog karaktera i smejem se sve dok mi ne popucaju kapilari, jer Cezar upravo za vrat drži pobesnelog pitbula i objašnjava mu ko je glavni. Kakva veština, kakav takt! Gde da se prijavim na kurs? Sa osećajem da je pravda zadovoljena, otvaram Infostud i tražim informacije o prekvalifikaciji. Šta fali utovaru cementa, imaću lepu liniju, a i znanja stečena na fakultetu konačno će mi se isplatiti…
myowncrapplace 