Ružna zelena traka

shade-green-stripes-lines

Stalno je kosu vezivala tom odvratnom zelenom trakom. Bila je to jedna od onih starih krpa kojima su žene vezivale paradajz za pritke kako bi rastao pravo. Stara, ofucana, neporubljenih ivica, izbledela od sunca. Nije mogla ni da se seti odakle joj, a devojčice iz škole stalno su je zadirkivale da ima najružniju traku za kosu na svetu. Nije htela da je skine, nosila ju je čak i dok spava. Pa i u svečanim prilikama. U školi. Nedeljom kad je išla u bioskop. Zelena traka postala je deo nje.

Onda je jednog dana odlučila da je skine. Da je vreme da traku baci i nađe drugu. Više njih. Rozih, šarenih, svilenih, kakve pristaju devojčicama poput nje. Skinula je traku i bacila je u kantu za otpatke. Izašla je napolje spremna svima da pokaže da ne zavisi od jedne ružne zelene trake za kosu.

U tom trenutku, u drugom delu Univerzuma, jedna čitava planeta prestala je da postoji i nestala.

___________________________________________________________________________________________________

Kratka priča koju sam pre oko pola godine napisala na Burek forumu, a danas je stavljam ovde zbog sna koji me je podsetio na devojčicu sa odvratnom zelenom trakom.

Bez partijske knjižice, bez veze i bez lude sreće – na čemu si?

slika

Infostud je nedavno započeo kampanju pod nazivom “Dobio sam posao”. Mislim da se glavna ideja sastoji iz toga da ljudi koji su stvarno dobili posao preko njih učestvuju i na taj način ostalima, pretpostavimo, demoralisanima, pošalju poruku da je ipak moguće na ovaj način naći posao – pošalješ CV, odeš na razgovor, odradiš testiranje ili dva i na kraju ti jave da si dobio posao. Zvuči kao bajka, zar ne? Posebno u Srbiji, gde se zna kako se poslovi uglavnom dobijaju.

Stvar je u tome što zaista postoje ovakvi slučajevi (ljudi koji su, da, bez ikakve veze i vezice dobili posao, i sama sam učestvovala u takvim selekcijama, ni po babu ni po stričevima nego da mi vidimo šta ti znaš i umeš pa ćemo da pričamo) i to u nemalom broju. Mislite da je nekog od top menadžera neke strane kompanije sa predstavništvom kod nas briga što imate ujaka koji je predsednik mesne zajednice i spreman je da “donira” prase ili šest da bi se vama “malo progledalo kroz prste”?

Kampanja ovakvog tipa je odlična ideja, naravno. Sami reklamni spotovi i nisu nešto, malo sladunjavosti, nadrealnog okruženja i previše šminke, ali to su pravila današnjeg advertajzinga, tu nema rasprave. Dakle, sve u svemu lepo spakovano i upeglano, na nivou jedne ozbiljne firme kakva Infostud i jeste.

Ono što mene kopka jeste sledeće – kako bi bilo da čujemo šta poslodavci imaju da kažu o svojim zaposlenima. Koliko je njihovo zapošljavanje bilo dobra odluka? Da li su se nekada pokajali? Da li su ih zaposlili jer nisu imali nijednog boljeg kandidata pa, kad nužda zakon menja, uzeli ono što im se nudi? Da li su stoprocentno uspeli da uklope ono što su tražili u ono što su dobili? Ukoliko nisu, koliki je bio kompromis koji su napravili? I na čiju je štetu išao?

Naravno, problemi zapošljavanja u Srbiji dobijaju već mitske razmere. Čak i oni koji nisu izlagali svoje “meso” na pijaci kakva je tržište rada, imaju o tome makar kakvu predstavu. Osnovni, a često i jedini deo te predstave sastoji se od poslodavaca. Kakvi su oni, ko su ti ljudi? Strani investitori? Strani plaćenici? Đubrad koja hoće da pošten narod dirindži za šaku (obećanih, nikad viđenih) dinara? Ljudi kojma prosto trebaju dobri kadrovi za razvijanje sopstvenog, malog ili velikog, biznisa? Ah, ti poslodavci. Nešto tu smrdi garant ako mene nisu izabrali. Do njih je, do mene nije.

A šta je sa kandidatima? Šta je sa “milionskim” prijavama za pojedine konkurse? Koji broj njih makar izbliza zadovoljava kriterijume navedene u opisu posla? Šta oni zapravo nude, a da nije samo diploma ili nekakav sertifikat koji bi trebalo da svedoči o nečijoj kompetentnosti?

Stanje, da vam kažem, na tržištu rada je – jezivo. Obzirom da sam sedela i sa jedne i sa druge strane stola za kojim se vode razgovori za posao, mogu vam reći da je stanje gore nego što možete da ga zamislite i u najluđim snovima. U zavisnosti od radnog mesta, od 100% prijavljenih u razmatranje obično, u najboljem slučaju, uzmete 40%. Od tih 40 opet sečete na još manje delove, tražeći nekog ko se zaista uklapa u postavljen kriterijum. Ako imate sreće, naći ćete ih nekoliko. Previše – nikad.

Vi, ustvari, tražite nekoga ko:

– neće na razgovor za posao doći u patikama, bermudama, mini suknji, trenerci, sa dekolteom, neurednog izgleda… osim ako nije za radno mesto koje uključuje bavljenje sportom, prostitucijom, “pevanjem”, glumom i slično;

– ako napiše u biografiji da “solidno govori engleski” (ma šta to, u realnosti, značilo), onda zaista i zna da kaže nešto na engleskom, uprkos tremi, a ne gleda vas belo ili započne rečenicu sa “oovaj, aj em…” ili vam kaže da on super govori, ali sad je, eto znate, “zablokir’o”…

– ako napiše da zna da koristi prokleti Office, onda zna da koristi prokleti Office. Zna da napravi pristojan dokument u Wordu, da mu (znam da je ovo sad već malo preambiciozno) odradi formatiranje i, ne daj bože da zatreba, popravi margine. Da zna da napravi preglednu prezentaciju u Powerpoint-u bez da prethodno zvera okolo i klikće “Help” i zove “Mareta koji pika po tim kompjuterima, letos mi matičnu opravio”…

– ako napiše da je nešto radio na određenoj radnoj poziciji, onda to zaista jeste radio. Nije čuo od nekoga ko je radio, nego je on bio tu, poznaje procedure, terminologiju, dinamiku rada. Nema u svojoj glavi zamišljenu ideju kako to izgleda, nego ima konkretnu sliku o tome šta se traži na tom radnom mestu i koliki se stepen fleksibilnosti od njega, okvirno, traži ako radi na istom mestu, ali u drugoj firmi;

– ne šalje vam svoje CV slike u bikiniju, sa svadbe, sa psom, sa decom, zlatnim ribicama ili sve odjednom;

– ne piše u deset rečenica da je vedra, pozitivna osoba, ne citira Oca Tadeja roze slovima u svojoj biografiji, nije “sklon timskom radu” (ili “podložan timskom radu”, pa timski rad valjda nije neka zarazna bolest?!), nema “opšte znanje kompjutera”, ne govori strani jezik “onako”;

– ako im zakažete razgovor i oni u to vreme ne mogu da dođu, pa im izađete u susret sa novim terminom (koji vama baš i nije zgodan, ali želite da budete korektni), zaista se i pojave; ako kasne na razgovor, jave se.

Vratimo se na onih 100% prijavljenih za jedno radno mesto. Kada je to radno mesto nešto tipa administracija ili komercijala, broj biografija koje u sebi imaju nabrojanih nekoliko stavki od gore (neke od njih možete, ipak, da proverite samo u praksi) je frapantan. Džinovski. Ogroman. Sramno visok. Kada su u pitanju profesije poput inžinjera ili programera, stvar je malo drugačija. Njih nema toliko, ali svaka od profesija ima… pa, svoje posebnosti, koje ste spremni da tolerišete ukoliko zaposleni zaista deluje kao odličan materijal.

Koliko kandidata, koliko ljudi generalno, može za sebe da kaže: “Da, ja sam baš kandidat koji im treba. Odlično radim to i to, osrednji sam u tome i tome, još treba da radim na onome i onome. Engleski ne govorim baš sjajno, ali krenuo sam na kurs. Za računarom se baš i ne snalazim, možda neki tekst u Wordu i surfovanje po netu. Ne znam baš dobro ni sa ovim ogromnim mašinama/programima/štagod, a među ličnim osobinama i nije mi baš “sklonost” ka timskom radu, jer sam u prošlom timu onog lika zamalo iznabadao kad me je peti put pitao kad će projekat biti gotov. E da, ni rad pod pritiskom baš ne obožavam. Sve u svemu, znam šta realno znam, a šta ne znam – naučiću. Nešto od toga i pre nego što me pozovu na razgovor.”

Koliko je onih koji sebe mogu realno da procene? I, kada procene, znaju šta da urade sa tim? Znaju svoje limite, svoje slabosti, znaju šta su bele laži u CV-ju, a šta deal breakeri?

I šta ćemo sa onima koji ne umeju da procene, koji lažu – svesno ili ne, koji smatraju da ne mogu da se zaposle jer se baš svi zapošljavaju preko veze i preko partijske knjižice (kod takvih me je uvek zanimalo – a što se onda ne učlaniš u prokletu partiju i prestaneš da kukaš?!).

I šta radiš dok tražiš posao? Sediš na Fejsu, igraš Mafia Wars, kukaš kako si nezaposlen a taaako super lik? Nisi se setio da naučiš nešto novo – da skineš tutorijal sa neta i vežbaš, recimo, Photoshop? Znaš kakvih tutorijala ima! Ne moraš da daješ ni dinara za skupe obuke, ne moraš nigde ni da ideš, samo treba za nešto da se ZAINTERESUJEŠ. Znam da ti struka nije vezana za Photoshop, ali onaj ko danas ima znanje samo iz onoga što je učio na fakultetu, ko ne poznaje barem još nekoliko oblasti na makar osrednjem nivou, ko ne ume da se snađe i van okvira svoje struke i svoje dosadašnje zone komfora – takav posao ne bi našao ni u Švedskoj, a kamoli u Srbiji.

I, znate šta? Ni ne treba!

Na Infostud apelujem da sledeću kampanju usmeri ka poslodavcima, ka sektorima ljudskih resursa ako ih imaju. Da čujemo i drugu stranu priče. Tako je jedino fer. 😉

Paralelna realnost

Znate kako su neke sasvim svakodnevne i obične stvari u knjigama opisane tako da zvuče čarobno? Naravno, kad to rade pravi pisci; tako vam odlazak na pijacu, rvanje sa pijanom ruljom u kafani i život u dva metra kvadratna mogu delovati totalno avangardno, a u realnosti su ili dosadni ili zastrašujući ili otužni (ili sve to zajedno, kao slušanje i gledanje Ivice Dačića dok daje neku od svojih premijer-sam-pa-šta izjava). Tako sam nekad prosto želela da se usred noći šetam Nevskim Prospektom u Sankt Petersburgu u kome naravno nikad nisam bila ili da mirišem cveće na usamljenoj poljani negde na Rubnim planinama Disksveta, a kad bih sve to morala da radim u realnosti ili bi mi bilo smor ili bih se usrala od straha (od pijanih Rusa ili trolova koji, u biti dobroćudni, mogu da te smrve iz prostog razloga što te ne vide). Volela bih da makar jedan dan svog života živim kao da je pisan u knjizi, ali pisan lepim jezikom, nikako jezikom kojim se služim na ovom blogu i u realnosti (osim kad se napravim na fino čeljade, što je retko i krajnje bespotrebno)…

1. Jutro

Paralelni univerzum: Prvi jutarnji zraci sunca naviru kroz moj prozor širom otvorenih kapaka, kako bi dnevna svetlost našla svoj put do mojih očiju pre nego Bajaga do ušiju (kaš’će ti se samo). Nožni prsti mi dodiruju prohladan parket, istežem se u jednom potezu i upućujem ka oltaru svih jutarnjih rituala – kuhinji. Dok se topla i kao minula noć tamna kafa još uvek puši iz bele šoljice, umivam sa svog lica ostatke sna od prethodne noći. Jutro prodire u sve senovite delove stana i uma, dok ispijam kafu koja mom pospanom telu i glavi vraća oštrinu i lakoću. Biram odeću u bojama novog dana, laganim korakom izlazim napolje, u novo, sveže i čarobno jutro, sa suncem u leđima koje nehajno obasjava sve ono što je noć htela da prekrije.

Ovaj univerzum: Prokleti android zvoni najpre neku usranu jednoličnu melodiju za ispiranje mozga, a posle 15 minuta snooza kreće Bajaga i “Dobro jutro”, najpsihotičniji alarm koji vas može zadesiti kad se potpuno pogubljeni i protivu svoje volje budite ujutru. Posle toga snuzujem još 5 minuta koji prođu kao 2 sekunde, a onda se pomirim sa činjenicom da valja ustati, pa nekako svoju pospanu telesinu izmamim iz kreveta pod obećanjem da ću uskoro piti kafu. Dnevna svetlost koja navire u sobu me zaslepljuje jer se sa spuštenim roletnama nikada ne bih probudila, psujem i sunce i boga i đavola. Jutarnja toaleta, brzi doručak, petominutno sedenje uz kafu i razmišljanje šta jebeno danas da obučem, malo čitanja Twittera i vremenske prognoze, oblačenje, bajs, posao.

2. Kiša

Paralelni univerzum: Kišne kapi neumorno su dobovale su zamagljenom prozoru, dok sam zamotana u toplo ćebe sedela i posmatrala taj prizor, istovremeno jednoličan i dinamičan. Nove kapi stalno su spirale stare, koje su za sobom ostavljale mokar trag, koji se i sam, pred najezdom novih kapi, gubio. Nebo je bilo tmurno, mrak se spustio mnogo ranije. Kiša je način da nas priroda podseti ko je glavni. Ispivši čaj, krećem napolje. Izlazim na prohladnu septembarsku kišu, na vazduh zaglavljen između letnje toplote i jesenje svežine. Udišem ga punim plućima i za trenutak zadržavam, ne samo vazduh, nego kompletnu sliku svog bića okruženog svežinom koja spira sav garež egzistencije. Krećem svojim putem po vlažnom trotoaru, opranom od briga ljudi koji njime svakodnevno koračaju, podsećajući na novi početak, na izbrisanu stranicu, na novu šansu. Kiša je odličan način da vam neka viša sila, višestruko veća od vas samih, poruči da zaslužujete novi početak, brisanje starog.

Ovaj univerzum: Prokleto govno pada već šest sati, hladno je, mračno, depresivno, nigde ne mogu peške, nigde ne mogu bajsom, taksi se ne može naći, kola nemam i ne znam da vozim, a moram negde da idem. Nemam ni cipele za kišu (KAKO TO UOPŠTE IZGLEDA A DA NISU ČIZME GUMENJARKE?), nemam ni volju za životom kad pada kiša, ceo dan, sivi dan, najduži na svetu. Ipak, izlazim napolje, sa kišobranom sumnjivog kvaliteta (ne onaj od Kineza, mada je kvalitet identičan, cena petostruka), noge su mi u patikama mokre za 10 minuta hoda, neka prokleta raspala kurvetina me isprska svojim jebenim kolima od glave do pete na semaforu, jebem joj sve po spisku NAGLAS, ne mogu da slušam muziku jer od kišurine ništa ne čujem i sveukupne misli koje mi prolaze kroz glavu koncentrišu se oko tema suicida i homicida, a ustvari samo idem okolo i brljbljam i spominjem krv, oganj i mač.

3. Gledanje starog albuma

Paralelni univerzum: Otvorila sam prašnjavi album, a uspomene su navrle do mojih očiju brže nego najsitnije čestice prašine. U tom starom, pohabanom i blago memljivom albumu nalaze se isečci iz mog života, kompletni mali svetovi, ljudi, događaji. Stvari kojih se svakodnevno i ne setiš. I onda se, kada ih ponovo, jednog dana, u trenutku dokolice, pogledaš, osećaš kao da te je upravo udario voz uspomena. Detinjstvo, bezbrižnost, dragi ljudi, stara ulica, prve crvene Ciciban cipele, srednjoškolski dani… vreme koga više nema, život koji je postao ozbiljniji, komplikovaniji… vreme koje se nikad neće vratiti.

Ovaj univerzum: “Jao gle’ ovaj album, vidi kako se ubuđao, siroma’, HAHAHA, vidi mi, majke ti frizuru, aaaa AAAAA, dve nakostrešene dlake na glavi, JAO VIDI OVE CIPELE, majko mila, umreću od sramote, MALA MATURA JEBOTE, pa ovo ću negde morati da zakopam da niko ne nađe, za ovo mo’š nekog da ucenjuješ, POGLEDAJ KAKO SAM SE NAŠMINKALA, AAAAA, pa jebote što mi niko nije rekao kako mi stoji ovaj kreč karmin, koji ste šupci, JAO ZATVARAJ OVO UMREĆU OD BLAMA NIKAD MI GA VIŠE NE POKAZUJ, SPALI PROKLETINJU!!!”

________________________________________________________________________

Post skriptum: Pisanje ovog posta je trajalo tri dana; za 10 minuta napisani su delovi iz ovog, a za tri dana delovi iz paralelnog univerzuma, iz razloga što ne govorim jezikom kojim sam pisala pomenute delove, pa mi je mozak povremeno prokuvavao i bagovao kao stojdža iz sedamdes’ treće i sveukupno ovako se lepo ne ponašam, posebno jer me žigao želudac kod nekih “oh bouže danijela stil” opisa.

Pismo Deda Mrazu

Dragi Deda Mraze,

pišem ti po prvi put i nadam se da moje pismo neće završiti na Spam listi na nekom od brojnih mail naloga koje sigurno poseduješ. Nema nikakve sumnje da ti današnja deca pišu sa svojih pametnih telefona koje si im ti lično doneo prošle Nove godine, jer deca koja veruju u tebe sasvim sigurno ne koriste one modele prošlogodišnje generacije.

Ja baš, u ovom trenutku, i nisam dete, moglo bi se reći da sam u određenom trenutku izgubila veru u tebe jer mi ništa nisi doneo još od moje 14 godine, što sam saznala tek tada, da je to granica do koje imamo pravo da se nadamo tvojim poklonima. Naravno, niko nam to kad smo mali ne govori, to ti je nešto kao ona sitna slova po ugovorima koje u žurbi potpisuješ, koje niko ne čita, a u kojima ustvari daješ saglasnost da u slučaju neplaćenih računa zaveštavaš dušu, bubreg ili oboje strani sa kojom potpisuješ ugovor. To je, kao, deo odrastanja, nema više Deda Mraza, i niko ti to ne kaže kad sa 5 godina nosiš mamine štikle i jedva čekaš da počneš da se šminkaš.

Pišem tebi jer su sva druga božanstva u koja verujem sasvim sigurno na godišnjem odmoru na nekoj egzotičnoj destinaciji, a ti si verovatno čovek koji voli hladnu klimu i stvarno ne mogu da te zamislim kako u crvenom kupaćem kostimu sa belim krznenim detaljima sediš na nekoj obali i piješ koktele. To nije slika koju želimo da imamo o Deda Mrazu jer, nemoj da se uvrediš, prilično si debeo i volimo da te zamišljamo u širokoj crvenoj odeći i bradi u koju bi ti sigurno ulazio pesak i bilo bi ti jebeno vruće. Drugi imaginarni drugari ostalih ljudi nisu mi simpatični, eventualno sam mislila da pišem Isusu, ali on je sad garant negde stondiran a na Fejsu nisam uspela da nađem njegovu mail adresu niti Twitter profil.

Ja sam ovih svih godina bila dobra devojčica, ali fokusirajmo se na ovu godinu. Imam uredno plaćene doprinose, nisam nijednom zapalila nijednu državnu instituciju iako se ponašaju kao da baš na to hoće da te nateraju, ne bacam smeće po ulici i ustajem bakama u gradskom prevozu, čak i kad imaju manje vidljive vene na nogama od mene. Dakle, mislim da sam zaslužila da dobijem nešto od tebe posle svih ovih godina uskraćenosti za novogodišnje paketiće, što verujem da je ostavilo nenadoknadivu štetu mom psihičkom zdravlju i veri u nadljude popularne kulture.

Htela sam da, zapravo, popričamo kao odrasli. Ne moraš da mi donosiš Medena srca i Kinder jaja jer kad imaš platu, onda odeš pa ih kupiš i onda si totalno samostalan i svoj čovek. Mada, ako baš osetiš neizdrživ poriv da mi pokloniš neku šećernu bombicu (ili šest), onda su Mocart kugle dobro rešenje, ma znaš i ti šta valja, tol’ke si godine u biznisu.

Volela bih da te zamolim da mi skineš sa vrata onaj studentski kredit što ti je u neku ruku za mlade ljude u ovoj mojoj zemlji pakt sa đavolom. Prvo primaš neki džeparac dok studiraš i dok ti pare trebaju tako očajno kako popu novi BMW, ali na kraju te teraju da sve vratiš u nekom roku u kom ljudi u normalnim zemljama već imaju pristojne plate, a meni je stigao za naplatu kad posao nisam imala ni u najavi, kao i mnogim mojim vršnjacima. Sad imam posao, ali stvarno ne mogu da se bakćem sa tim kreditom, jer mi novac treba za neke druge stvari koje tokom prethodnih godina nisam imala, a to je, kad malo razmisliš, prilično i tvoja krivica. Da, da si ostao revnosan u novogodišnjim poklonima i paketićima, možda ne bih ni uzimala taj kredit koji sad utrostručen moram da vraćam. Ne znam koliko si upoznat sa rečju “kamata”, ali verovatno si pametan čovek i čuo si za onu “ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji”.

Nisu to sad, da se ne lažemo (jer deca koja lažu ne dobijaju poklone od Deda Mraza, m?), neke velike pare, ali moje gnušanje ka bankama, kreditima, kamatama i svim tim savremenim fensi terminima za omču oko vrata u meni bude istinski i urođeni nagon za povraćanjem. To je, kad malo bolje razmisliš, stvar principa. Zar stvarno hoćeš da budeš takav Deda Mraz koji tera ljude da se ponašaju suprotno od svojih principa? Mislim da ti takva reputacija ne treba. Zamisli samo da na B92 izađe prilog o tebi kao o nekoj secikesi, prevarantu, surovom kapitalisti, dinkićevskom govedu? Šta tebi, starom čoveku, to treba? Moraš misliti o svojoj reputaciji, znaš kakva su vremena, ako počne da se po internetima šeruje da si napravio neku pizdariju neće ti pomoći ni humanitarna akcija ni objavljivanje poverljivih diplomatskih dokumenata, što ti je danas recept da te neko vidi kao dobricu. A moraš misliti i na sve ajfone koje moraš podeliti dečici za narednu Novu godinu.

Zato ti i pišem sada, da ne bude da sam se setila u poslednji čas. Vidiš kako ja mislim na tvoj radni raspored.

Ja ću nastaviti da budem dobra, plaćaću karte za gradski prevoz, neću prelaziti ulicu na crveno i do kraja godine verovatno ću izdržati da ne dignem u vazduh neku poštu ili dom zdravlja, ali za to poslednje nemoj me skroz držati za reč. Svakako sam do sad bila dovoljno dobra da mi za ovu sitnicu izađeš u susret, stara si ti dobričina, iako te nema već 11 godina, ovo svakako možeš da uradiš da se iskupiš zbog očigledne starosne diskriminacije kojoj si sklon.

Živ bio. I ne preteruj sa rakijom, rumen si, brate Deda, previše u poslednje vreme.

Tvoja Ina

p.s. Prateću dokumentaciju o kreditu prilažem u atačmentu, a sa njom i par tvojih inkrimišućih fotografija. Imam ih.

Sloboda govora ~ uputstvo za (zlo)upotrebu

Baš je lepo biti slobodan. Onako, da pričaš i radiš šta hoćeš. Dok god ne ugrožavaš drugoga. Tako nekako. Valjda je lepo. Kad budem znala, reći ću vam iz prve ruke. Za sada mogu samo da pretpostavljam.

Dakle, sloboda govora. Šta s tim? Da, stvarno, šta s tim? Možemo da pričamo i pišemo šta želimo? OK, možemo. Baš lepo.

A kako onda objašnjavate to što nijedan režimski medij (a to je 100% mejnstrim medija u Srbiji) neće da vam objavi komentar koji nije veličanje nečijeg ogromnog političkog dupeta? Ili objave one blage, tupave, probrane komentare, čisto da ispadne da cene i drugačija mišljenja. How yes no. Omiljeni su im nacionalisti i slični KOSOVO JE SRBIJA, TADIĆU UBISE!!! pacijenti. I lepo i korisno. Em su dozvolili da se o Botici kaže nešto loše, em su po ko zna koji put dokazali da u ovoj zemlji živi gomila idiota koja ne vidi dalje od sopstvene njuške, a opet misle da su najpametniji na svetu.

Ipak, ne muči mene to. Iskreno, takve sajtove više maltene da i ne posećujem. Od senzacionalizma i članaka poput ”Jedno zašećereno mudo od nosoroga na dan i celulit i zakrčene arterije su prošlost”. Mene u poslednje vreme fascinira količina ”magazina”, ”blogova”, ”novina” koje pišu tekstove koje bi i jednom prosečnom idiotu vređale inteligenciju. Sa druge strana tih portala, ubeđena sam, sede napaljene klinke od 11 do 13 godina noseći kevine (malo sutra kevine, već imaju svoje) štikle od 12 cm, pijuckaju svoju moku (od koje će im, nadam se, izrasti rep) i tripuju se da su Keri Bredšo, najveća novinarska veličina za koju su čule. One tako dele savete kako naći posao (!), kako se šminkati, kako se jebati, šta ako ti se simpatija u susednom separeu žvali sa onom kurvom iz osmog tri, kako one rade na svom kulturnom uzdizanju a svi ostali su idioti, čitaju Anabelu Basalo i znaju sve o 69 i 969 pozi, šta ako je Milica tog dana u školu došla sa istim lakom na noktima kao ti, kako nahvatati muškarca čija moždana gramaža je obrnuto proporcionalna gramaži njihovih novčanika, sefova i stomaka i tako, nažalost, dalje. ”E ‘naš šta, ja sam super, bre, mačka sam i po, luda sam, volim poeziju i Stefan Braun, otkačena sam cicimicika i ono, totalno otkidam, a prošlog vikenda sam ti jebala tipa, xoxoxo” fazon. Takve stvari neretko o sebi pišu, a nije zajebancija. Ja pitala. Kažu da je to zapravo. ”Zaljubljena u kišu, neuhvativa poput niti paučine u beskrajnom svemiru, tajanstvena muza sa dobrim sisama”, piše im u nekakvim biografijama koje ne znam iz kog razloga stoje ispod njihovih imena.

Do nedavno su se klinke slikale po bojlerima u gaćama i mrežastim čarapama, postavljale najnovije Grand hitove na svoje Fejzbuk zidove, razmenjivale ”mwa swatkice moja” poruke u ilegali svojih profila, a danas su shvatile da je na ceni ”intelekt”, pa su brže bolje izmislile svoje novinarske karijere, potpomognute činjenicom da studiraju Megatrend ili neki takav ”tata mi platio da i ja nešto studiram” fakultet, pa su se ugledale na pomenutu Keri Bredšo, one malo ”alternativije” je pljuju jer je bože moj tako nerealna (to što je u pitanju fiktivni lik iz serije ne sprečava ih da o njenoj neurotičnosti pišu traktate misleći da su time iznad cele situacije i taaako, ou maj gad, taaako pametne) i to je otprilike momenat kad je sve krenulo u krasni kurac.

Muškarci? Oni su još gori. Ili su totalno feminizirani i imaju više roze garderobe od 50% ženske populacije, pa pišu o tome koje šljokice najbolje pristaju utakmici Španija-Portugalija (ipak treba privući i pažnju muškaraca, a lisice su, znaju za moć fudbala) i kako najbolje izdepilirati prepone u kućnoj radinosti (jebeš ga, oni su sa svojim tekstovima još i najkorisniji). Druga grupacija su masturbatori koji za sebe tvrde da su pojebali sve od Triglava do Vardara, da su divlji kao rečnik Velje Ilića, vrsni jebači koji samom svojom pojavom proizvode konvulzije kod ženskog pola koji nije njihova mama.

DISCLAIMER:: Elem, na vam izuzeci: postoje muškarci koji svojom duhovitošću i inteligencijom totalno popravljaju utisak ovog polusveta od ”internet novinara” i oni su potpuno izuzeti iz ove pljuvačine. Modne blogove ovde ne ubrajam jer to nije klasično pisanje. Superpametne žene koje pišu svoje blogove takođe totalno izostavljam, one su UBER i od njih čovek može nešto i da nauči, a da se to ne odnosi na budženje sisa čarapama. Tviteraše mi takođe ne dirajte, oni su ubercool, makar oni koje ja pratim, ha! Njuz.net je takođe bog i batina, ali nema besplatnog ručka, tj. nema besplatne reklame u ovom ogavnom kapitalističkom sranju od sveta! ::

Primetih da se i mnogo poznatih novina sa tradicijom pretvorilo u gomilu smeća. Bazar, na primer, koji sam kevi kao klinka otimala iz ruku, sada je pun saveta kako pozitivan stav preliti preko salate od pasiranog kurca. Ili je oduvek bio sranje, a ja porasla, to sad ne znam da vam kažem.

Okej, dozvoljavam da i ja isto tako silujem svoje pravo na slobodu govora. Nije kao da imam neka bog zna kakva prava, pa mi ovo nije važno. Naprotiv! Ali dozvoljavam da mi se kaže da sam idiot, mentol, kreten, hejter, pička, govnar, isfrustrirana kučka jer pišem kojekakva sranja umesto da idem i kuvam ručak. To je jebena sloboda govora. Ako ja napišem tekst o umakanju muda u Nutelu za vreme posta, da onda objavim komentar koji mi kaže da sam bezbožni imbecil. Ne jednostrano, ”objavićemo samo onaj komentar koji kaže kako smo mi suuuper, jupi!”, pa onda zovu kevu i njene prijateljice da pišu maloj Ani, pardon, Keri, kako je ona super, talentovana i napredna za svoje godinice i tako je nekako baš pooosebna i zabavna. Pa već zna koja joj je omiljena aroma kondoma, gde ćeš naprednije i odlučnije omladine! Još i pišu, eeej, nisu kao onaj ološ što je po ceo dan na Fejsbuku ili kojekakvim rupetinama.

Dakle, izbora ima, nemoj da sereš. Ili da idete na sajtove ”renomiranih” ”magazina”, pa da čitate o tome kako se mononukleoza vraća u modu, da idete na B92 ili Blic gde kažu da je Oliver Dulić totalno pošten i kul lik, majke mi. Ili napravite blogenzi pa psujte državu, ljude i nema.šanse.da.ću.da.napišem.post.bez.hejta.ivice.dačića IVICU DAČIĆA jer tako smo u mogućnosti.

Neću da znam

”Neznanje je moć!”, čuvena Orvelovska parola iz kultne ”1984”. Ako to niste čitali ili makar ne znate o čemu se radi (gledanje genetskog otpada okupljenih pod idejom rijalitija na B92 se ne računa), napustite ovu prostoriju. Svakome ko nema žicu u glavi da mu drži uši gnuša se na ovu rečenicu, jer su mnogi pametni ljudi pričali da znanje obogaćuje i oplemenjuje čoveka i zato su valjda i pisali sve one knjige, debele, teške, sa dugačkim rečima i uokvirenim definicijama, ni fensi fusnote nisu im strane, sa sve zvezdicama i brojevima fonta šest. Neznanje nije moć, misle oni, to Orvel preteruje, šaljivdžija, ironičan je do besvesti.

E pa ja bih njima, da me pitaju (a neće) rekla da čik dođu u Srbiju maja i juna gospodnje 2012. godine (sezona proleće/leto), da probaju da upijaju oko sebe sve informacije, neselektivno ili onako kako ih mediji plasiraju. Kladim se da bi za mesec dana i oni grlili životinje po trgovima kao onaj ludi brkati Nemac što je voleo mnogo da filozofira.

Mi koji smo ovde pa smo ovde ipak imamo nekakav izbor. A moj je:

Neću da znam i ne možete me naterati.

Neću da znam ko mi vodi državu. Ko je predsednik, premijer, ko je sveža desnica, ko je ministar jagnjeće brigade, glavni dasa ministarstva za korupciju, laganje, malverzacije, voršipovanje marginalnih likova, betoniranje vazduha.

Neću da znam ko gostuje i šta priča kod Olje Bećković u ”Utisku nedelje” niti u emisijama sličnog formata. Sve smo već čuli.

Neću da znam o stanju u zdravstvu, sudstvu, prosveti, to me sve zanima koliko i lanjski sneg.

Tek što neću da znam kako se Srbija plasirala na paradi kiča i silovanja ušiju na elitnoj manifestaciji kakva je Evrovizija.

Neću da znam koliki je kurs evra bio pre dva dana, kakav je danas a kakav će biti za pet.

Neću da znam ništa o naslovima u novinama, portalima, novinarskim baljezganjima.

Neću da znam kolike su cene, šta i koliko poskupljuje. To me tek ne zanima.

Neću da znam ko je koga ubio iz obesti, ludila ili zbog kog pišljivog evra ili hiljada njih, čak i kad mi se to dešava u susednoj ulici.

Neću da znam novi hit Lejdi Gage ili sličnih stranih ili domaćih spodoba, neću da znam za Jeleninu (Karleuša ili Trivan, svejedno) aktivnost na Twitteru.

Neću da znam ništa ni o gomili idiota preplanulih guzova na pustom ostrvu ili izovanom brlogu koji za obećane pare pokazuju svu bedu ljudskog polukašastog mozga.

Neću da znam ništa ni o novom filmu ili (ne daj bože) seriji Zdravka Šotre.

Neću da čujem za nova izdanja Paula Koelja, nikako mi to ne spominjite.

Neću da znam za usisivače, proteinske praškove, šerpe i jastuke što ih uvaljuju lično obijači pragova nekog besramnog multilevel servisa za ovcošišanje.

Neću da pišem ironične postove o mentalnom zdravlju nacije, tu je vrag odneo svaku šalu.

Ma neću da znam ni vremensku prognozu, toliko me ništa ne zanima.

Stvarno neću.

Završavam sa Orvelom. Pa kako drugačije?

”Budućnosti ili prošlosti, vremenu u kome je misao slobodna, u kome se ljudi razlikuju među sobom i ne žive usamljeni — vremenu u kome postoji istina i u kome se ono što je učinjeno ne može povući:  Iz doba jednoobraznosti, iz doba samoće, iz doba Velikog Brata, iz doba dvomisli — pozdrav!”

All Good Things

Biti hejter, odnosno neko ko konstantno kritikuje, vrlo je naporno. Čak i ako to radite šaljivo, čak i ako to radite povremeno, čak i ako to radite potpuno opravdano – hejtujući stvari koje zdravorazumski jesu za hejt. Ipak, jednostranost je uvek loša u smislu da ako samo hejtujete, lako postanete cinični skotovi. Koje takođe imate potrebu da hejtujete. E do kurca s ovom logikom!

Hejteri nisu srećni jer su konstantno svesni većine stvari koje im idu na živce. I zato ne želim da (i) ovaj post bude hejterski, odnosno ciničan, sarkastičan, ironičan i tako ta psihostilska sredstva koja ljudi koriste u odbranu od gomile sranja i gluposti kojima su okruženi. A ne želim ni da budem jedan od onih debila koji misle da je sreća apsolutni imperativ u životu i svakog ko nije nasmejan 24 sata na dan, 7 dana u nedelji, treba poslati u koncentracioni logor da se tamo bori za svoja depresivna prava.

Sada želim da napišem jedan pozitivan, lep post, post koji će da me podseti na sve stvari zbog kojih obožavam život i koji me čine antihejterom i koje me teraju da se smejuljim čak i kad mi do smejuljenja nije. To je za mene izazov, jer imam implicitan i bolno pogrešan stav da si patetičan ako pišeš o lepotama života, a ubercool ako pljuješ i hejtuješ. E pa neću da bude tako, jer je to, da prostite, sranje.

Svaki put kad sam u nekom šklj raspoloženju, setim se nekih stvari, mirisa, prizora i momentalno se osetim bolje i pomislim koliko je divnih stvari oko svih nas, svakodnevnih, običnih, a na koje često ne obraćamo dovoljno ili iole pažnje…

Jedna od takvih stvari je kad ti na ulici priđe pas i želi da se igra sa tobom.

Kad gladan i umoran u torbi slučajno nađeš krem bananicu, izgužvanu i žgnječenu, ali hej, krem bananicu!

Kad ti malo dete da ruku da je držiš i smejete se zajedno.

Kad izađeš napolje u sunčano prolećno jutro pa osećaš toplinu na glavi a hladnoću na nogama.

Kad dođeš iz hladnog u toplo i čeka te sveže skuvan čaj od nane.

Kad maziš mačku koja prede i umiljava ti se kako bi nastavio da je maziš.

Kad imaš lenju subotu popodne na raspolaganju i provlačiš se kao debela obesna mačketina po kući ne radeći ama baš ništa korisno.

Kad se noću otkriješ i jednim delićem svesti to uvidiš ali nemaš snage da išta učiniš, pa osetiš da te je neko bitan baš u tom trenutku pokrio.

Kad staviš zalogaj Kinder čokolade u usta.

Kad srkneš prvi gutljaj jutarnje kafe i osetiš kako ti se krv vraća u mozak.

Kad probaš novi šampon pa ti kosa ceo dan božanstveno miriše.

Kad krene da pada kiša tačno kad uđeš u svoju zgradu.

Kad dođeš s posla mrtav i lud od gladi a neko ti već napravio večeru i dere se da što pre pereš ruke i sedaš za sto da se ne ohladi, a čitava kuća miriše na tek spremljenu hranu.

Kad se probudiš u 5:00 a sat treba da zvoni u 7:00, pa skapiraš da imaš još DVA sata da spavaš.

Kad krvnički i iskreno opsuješ naglas, sam za sebe.

Kad vidiš na netu da je izašla nova epizoda tvoje omiljene serije.

Kad kreće da ti pada omiljena šolja a ti je jednim nindža pokretom uhvatiš i spasiš.

Kad dođeš na stanicu i tri sekunde kasnije dođe bus.

Kad osetiš miris parfema koji je nosila tvoja vaspitačica iz vrtića i znaš da je to tačno taj miris.

Kad vidiš more i omirišeš ga prvi put nakon meseci i meseci provedenih u ravnici.

Kad sviće i kad je sve tiho, samo pevaju ptice.

Kad obuješ nove cipele i od adrenalina ne osetiš da te krvnički žuljaju.

Kad pročitaš dobru knjigu nakon koje ne možeš nekoliko dana da se sastaviš koliko je dobra.

Kad, pokriven ćebetom, slušaš džez dok grmi i pada kiša, i tačno ti se jebe što je napolju u toku apokalipsa.

Kad čuješ pesmu iz detinjstva i setiš se svih sumraka koje si dočekao oderanih kolena i mahnit od sreće jer je letnji raspust.

Kad shvatiš da nisi toliki hejter koliki si mislio da jesi.

Tako da ja sad mogu samo da svim ivicama dačićima i sličnim sranjima na svetu poručim da mogu da se jebedu, jer je život, i pored njih, divan, predivan. *zvuk otvaranja i proždiranja krem bananice*