Da mi je neko rekao pre svega par godina da će biti sasvim normalno i prihvatljivo ”šta-se-čudiš-koji-qrac-to-svi-rade” da na nekoj tamo internet stranici možeš da vidiš najintimnije trenutke nečijeg života (ne, perverznjaku, ne mislim na ”one” trenutke) kao što su svadbe, rođendani, rođenje deteta ili mačića, veridbe, selidbe, prosidbe, _______________ (upiši po potrebi), ne bih se čudom mogla načuditi. Dobro, de, neće ovo biti tekst o sveprisutnosti Fejzbuka u našim životima. Ne zato jer me ta tema više ne inspiriše, nego zato što se tome može čuditi samo još neko ko je proteklih pet godina proveo u komi, tečnom azotu, na Marsu ili tako nešto.
Nekada si, da bi saznao neku informaciju o nekoj osobi, morao bogami da se pomučiš. Da nekoga pitaš, ali da paziš da ta osoba objektu tvoje znatiželje nije previše bliska, kako joj ne bi prenela tvoju radoznalost. Ili baš suprotno, ako želiš da objekat to sazna. Ali bilo je tu muke junačke. Što više osoba kao izvora informacija, to veća pouzdanost dobijenih podataka. A danas! Samo odeš na Google, ukucaš šta ti treba i voila! eto ga, Fejs, Spejs, Tviter, one neke socijalne mreže za koje ne znam kako se izgovaraju i tako dalje. Sve na jednom mestu, a obično uvek nešto ima. Jednom sam tako naletela na neki crnogorski sajt stariji od vode na kom su rodoslovi nekoliko plemena. I lepo nađem svoje ime i prezime (dobro, prekrstili su me u Anu, ništa novo, jedno od mojih slučajnih pseudonima (dobar dan, ja sam Ana, Ena, Una, Iva, Ida, Mina, Tina, Nina, Dina… da, to mi je PRAVO ime, nije nadimak)), sa sve datumom rođenja. Kako? Baba mi je Crnogorka pomenuta u rodoslovu i eto, ljudi su lepo sakupili informacije o njenim potomcima i pustili ih na net. PRE Fejzbuka. Negde 2005. godine, kad je pristup tom čudu imao samo onaj Cukenberg i njegovi štreberi sa faksa.
Dobro, to je korisna stvar, na kraju krajeva. Tako sam pre nekog vremena saznala i neke informacije koje su mi spasile guzicu u par navrata. Da sam radila za ludaka i kriminalca, recimo. Korisno, zar ne? Nego, ovih dana fascinira me Tviter, koji i sama često (zlo)upotrebljavam. Tamo su svi ludi. Bez zezanja. Ili se prave? Ne znam. Tamo je sasvim normalno da se ljudi prate, uhode, citiraju, da se psuje, da se izražava poslednji talog frustracije, da se priča o sopstvenim sisama. Na Fejsu svi imaju savršene živote (i sise), pune osmeha i šarenila, dok je na Tviteru pravo stanje sranje stvari. Ogoljeno, sirovo, autentično ludilo i nezadovoljstvo (ne računam ”cvetići-leptirići” ljude ili ih prosto ne pratim, nisu mi zabavni, ponekad imam i želju da ih zapalim), začinjeno narcizmom i literarnim razbacivanjem. Na Tviteru možete i da se dopisujete sa političarima, DA, dobro ste pročitali. Ali tamo se pesmica menja, tamo je kul menšnovati Trivanku čak iako vam se od njene pojave na TV-u baca pegla u oba pravca. Ima licemerja, jašta, valjda svuda gde su ljudi, ali opet ni prismrdeti Fejsu.
Da pojasnim: Fejs vam je kao da ste ušli u prenatrpan fensi kafić koji svi mrze a iz njega ne izbijaju, gde se svi jedni drugima smeškaju, šalju poljupce, srca i ostala sranja, dok je Tviter kao raspala kafana gde dolaze marginalci koji žele da uživaju u autentičnim kafanskim tučama u kojima često nečiji krvavi zub završi u vašem prejeftinom a opet žežućem piću. Pa šta ko voli.
Da se vratim manijačenju. Zato sam ovde. Manijak sam, dakle postojim! Hejtovali smo, a i dalje to radimo, ideju Velikog Brata. Ne onog nakaznog rijaliti šoua (čuj, ako ti je prva asocijacija na Velikog Brata rijaliti šou koji se prikazivao na B92 ili gdeveć, šta koji qrac radiš na mom blogu?!), već onog hard kor, Orvelovskog. A sami sebi kreiramo takve živote! Sami smo i posmatrači i posmatrani. Uhode, špijuni, oni_čije_ime_ne_sme_da_se_spominje a koji nose tamne naočari i kad je oblačna noć. I jedno i drugo. Istovremeno! Sjajno. Šta ti više u trenutku paše. Da vidiš je l’ ti se ortakinja iz vrtića udala ili da podeliš sa svetom da imaš gadne menstrualne bolove stavljanjem ”:((((((((” u status. Nadasve korisno.
Elem, ideja Velikog Brata je ionako malo problematična. Izvini, Džordže. Razumećeš. Ali zamislite tog kukavca koji bi sedeo i stvarno GLEDAO šta ko radi 24 sata na dan, 7 dana nedeljno. Prati sve. Ne kamera, nego čovek. Nije zabavno ako je mašina, treba nam ČOVEK. Nemoguće. Osim ako ste penzioner i na TV-u imate samo Pink. Ovo mu onda dođe k’o kablovska. Previše jezivo da bih o tome i mislila. Penzos navučen na turske serije u ulozi Velikog Brata. Takve zamisli trebale bi biti nezakonite.
I tako. Idem sad da se derem po Tviteru. Jer mi se može. Jer sam manijak. A da se kladimo da ćeš posle ovog teksta da ukucaš svoje ime u Google?
______________________________________________________________________________________________
Edit: evo jednog sjajnog linka koji sam našla na profilu koleginice @Anđelije Simić koji lepo ilustruje ovo o čemu sam pisala. Upozorenje: postoji mogućnost da se dekompenzujete. Ako ne znate šta to znači, idite na link pa ćete videti. http://www.takethislollipop.com/
myowncrapplace 