Infostud je nedavno započeo kampanju pod nazivom “Dobio sam posao”. Mislim da se glavna ideja sastoji iz toga da ljudi koji su stvarno dobili posao preko njih učestvuju i na taj način ostalima, pretpostavimo, demoralisanima, pošalju poruku da je ipak moguće na ovaj način naći posao – pošalješ CV, odeš na razgovor, odradiš testiranje ili dva i na kraju ti jave da si dobio posao. Zvuči kao bajka, zar ne? Posebno u Srbiji, gde se zna kako se poslovi uglavnom dobijaju.
Stvar je u tome što zaista postoje ovakvi slučajevi (ljudi koji su, da, bez ikakve veze i vezice dobili posao, i sama sam učestvovala u takvim selekcijama, ni po babu ni po stričevima nego da mi vidimo šta ti znaš i umeš pa ćemo da pričamo) i to u nemalom broju. Mislite da je nekog od top menadžera neke strane kompanije sa predstavništvom kod nas briga što imate ujaka koji je predsednik mesne zajednice i spreman je da “donira” prase ili šest da bi se vama “malo progledalo kroz prste”?
Kampanja ovakvog tipa je odlična ideja, naravno. Sami reklamni spotovi i nisu nešto, malo sladunjavosti, nadrealnog okruženja i previše šminke, ali to su pravila današnjeg advertajzinga, tu nema rasprave. Dakle, sve u svemu lepo spakovano i upeglano, na nivou jedne ozbiljne firme kakva Infostud i jeste.
Ono što mene kopka jeste sledeće – kako bi bilo da čujemo šta poslodavci imaju da kažu o svojim zaposlenima. Koliko je njihovo zapošljavanje bilo dobra odluka? Da li su se nekada pokajali? Da li su ih zaposlili jer nisu imali nijednog boljeg kandidata pa, kad nužda zakon menja, uzeli ono što im se nudi? Da li su stoprocentno uspeli da uklope ono što su tražili u ono što su dobili? Ukoliko nisu, koliki je bio kompromis koji su napravili? I na čiju je štetu išao?
Naravno, problemi zapošljavanja u Srbiji dobijaju već mitske razmere. Čak i oni koji nisu izlagali svoje “meso” na pijaci kakva je tržište rada, imaju o tome makar kakvu predstavu. Osnovni, a često i jedini deo te predstave sastoji se od poslodavaca. Kakvi su oni, ko su ti ljudi? Strani investitori? Strani plaćenici? Đubrad koja hoće da pošten narod dirindži za šaku (obećanih, nikad viđenih) dinara? Ljudi kojma prosto trebaju dobri kadrovi za razvijanje sopstvenog, malog ili velikog, biznisa? Ah, ti poslodavci. Nešto tu smrdi garant ako mene nisu izabrali. Do njih je, do mene nije.
A šta je sa kandidatima? Šta je sa “milionskim” prijavama za pojedine konkurse? Koji broj njih makar izbliza zadovoljava kriterijume navedene u opisu posla? Šta oni zapravo nude, a da nije samo diploma ili nekakav sertifikat koji bi trebalo da svedoči o nečijoj kompetentnosti?
Stanje, da vam kažem, na tržištu rada je – jezivo. Obzirom da sam sedela i sa jedne i sa druge strane stola za kojim se vode razgovori za posao, mogu vam reći da je stanje gore nego što možete da ga zamislite i u najluđim snovima. U zavisnosti od radnog mesta, od 100% prijavljenih u razmatranje obično, u najboljem slučaju, uzmete 40%. Od tih 40 opet sečete na još manje delove, tražeći nekog ko se zaista uklapa u postavljen kriterijum. Ako imate sreće, naći ćete ih nekoliko. Previše – nikad.
Vi, ustvari, tražite nekoga ko:
– neće na razgovor za posao doći u patikama, bermudama, mini suknji, trenerci, sa dekolteom, neurednog izgleda… osim ako nije za radno mesto koje uključuje bavljenje sportom, prostitucijom, “pevanjem”, glumom i slično;
– ako napiše u biografiji da “solidno govori engleski” (ma šta to, u realnosti, značilo), onda zaista i zna da kaže nešto na engleskom, uprkos tremi, a ne gleda vas belo ili započne rečenicu sa “oovaj, aj em…” ili vam kaže da on super govori, ali sad je, eto znate, “zablokir’o”…
– ako napiše da zna da koristi prokleti Office, onda zna da koristi prokleti Office. Zna da napravi pristojan dokument u Wordu, da mu (znam da je ovo sad već malo preambiciozno) odradi formatiranje i, ne daj bože da zatreba, popravi margine. Da zna da napravi preglednu prezentaciju u Powerpoint-u bez da prethodno zvera okolo i klikće “Help” i zove “Mareta koji pika po tim kompjuterima, letos mi matičnu opravio”…
– ako napiše da je nešto radio na određenoj radnoj poziciji, onda to zaista jeste radio. Nije čuo od nekoga ko je radio, nego je on bio tu, poznaje procedure, terminologiju, dinamiku rada. Nema u svojoj glavi zamišljenu ideju kako to izgleda, nego ima konkretnu sliku o tome šta se traži na tom radnom mestu i koliki se stepen fleksibilnosti od njega, okvirno, traži ako radi na istom mestu, ali u drugoj firmi;
– ne šalje vam svoje CV slike u bikiniju, sa svadbe, sa psom, sa decom, zlatnim ribicama ili sve odjednom;
– ne piše u deset rečenica da je vedra, pozitivna osoba, ne citira Oca Tadeja roze slovima u svojoj biografiji, nije “sklon timskom radu” (ili “podložan timskom radu”, pa timski rad valjda nije neka zarazna bolest?!), nema “opšte znanje kompjutera”, ne govori strani jezik “onako”;
– ako im zakažete razgovor i oni u to vreme ne mogu da dođu, pa im izađete u susret sa novim terminom (koji vama baš i nije zgodan, ali želite da budete korektni), zaista se i pojave; ako kasne na razgovor, jave se.
Vratimo se na onih 100% prijavljenih za jedno radno mesto. Kada je to radno mesto nešto tipa administracija ili komercijala, broj biografija koje u sebi imaju nabrojanih nekoliko stavki od gore (neke od njih možete, ipak, da proverite samo u praksi) je frapantan. Džinovski. Ogroman. Sramno visok. Kada su u pitanju profesije poput inžinjera ili programera, stvar je malo drugačija. Njih nema toliko, ali svaka od profesija ima… pa, svoje posebnosti, koje ste spremni da tolerišete ukoliko zaposleni zaista deluje kao odličan materijal.
Koliko kandidata, koliko ljudi generalno, može za sebe da kaže: “Da, ja sam baš kandidat koji im treba. Odlično radim to i to, osrednji sam u tome i tome, još treba da radim na onome i onome. Engleski ne govorim baš sjajno, ali krenuo sam na kurs. Za računarom se baš i ne snalazim, možda neki tekst u Wordu i surfovanje po netu. Ne znam baš dobro ni sa ovim ogromnim mašinama/programima/štagod, a među ličnim osobinama i nije mi baš “sklonost” ka timskom radu, jer sam u prošlom timu onog lika zamalo iznabadao kad me je peti put pitao kad će projekat biti gotov. E da, ni rad pod pritiskom baš ne obožavam. Sve u svemu, znam šta realno znam, a šta ne znam – naučiću. Nešto od toga i pre nego što me pozovu na razgovor.”
Koliko je onih koji sebe mogu realno da procene? I, kada procene, znaju šta da urade sa tim? Znaju svoje limite, svoje slabosti, znaju šta su bele laži u CV-ju, a šta deal breakeri?
I šta ćemo sa onima koji ne umeju da procene, koji lažu – svesno ili ne, koji smatraju da ne mogu da se zaposle jer se baš svi zapošljavaju preko veze i preko partijske knjižice (kod takvih me je uvek zanimalo – a što se onda ne učlaniš u prokletu partiju i prestaneš da kukaš?!).
I šta radiš dok tražiš posao? Sediš na Fejsu, igraš Mafia Wars, kukaš kako si nezaposlen a taaako super lik? Nisi se setio da naučiš nešto novo – da skineš tutorijal sa neta i vežbaš, recimo, Photoshop? Znaš kakvih tutorijala ima! Ne moraš da daješ ni dinara za skupe obuke, ne moraš nigde ni da ideš, samo treba za nešto da se ZAINTERESUJEŠ. Znam da ti struka nije vezana za Photoshop, ali onaj ko danas ima znanje samo iz onoga što je učio na fakultetu, ko ne poznaje barem još nekoliko oblasti na makar osrednjem nivou, ko ne ume da se snađe i van okvira svoje struke i svoje dosadašnje zone komfora – takav posao ne bi našao ni u Švedskoj, a kamoli u Srbiji.
I, znate šta? Ni ne treba!
Na Infostud apelujem da sledeću kampanju usmeri ka poslodavcima, ka sektorima ljudskih resursa ako ih imaju. Da čujemo i drugu stranu priče. Tako je jedino fer. 😉
myowncrapplace 