Priručnik u 10 koraka: kako biti normalan

Watch me

Danas je možda i moderno biti lud. Biti poseban, drugačiji. Biti svoj. Biti jedinstvena pahulja. Sranje, da vam odmah kažem. Jednog dana zbog svoje ”pahuljaste posebnosti” možete završiti u ludnici. Na groblju. Okruženi hipsterima koji čitaju poeziju. Jezivo.

Stvarno postoji lista stvari koje biste trebali da radite kako biste se u ovom društvu smatrali normalnim, ako vam je to cilj. Sam po sebi često je besmislen, ali je isto tako besmislena i lista situacija u kojima se od vas zahteva da budete normalni. Razgovor za posao, na primer. No, ključ dobrog prilagođavanja je u razumevanju njegovog značaja, kao i okolnosti pod kojima treba da navučete svoju ”Sasvim sam normalan, majke mi” masku.

Evo jednostavnog i primenljivog recepta kako da vas vaša okolina, država i društvo smatraju za normalnu, poželjnu osobu koja je nosilac prosperiteta i građanin za primer.

1. Gledajte televiziju – ne postoji nijedan izvor informacija tačniji i šareniji od ovog. Većina stvari koje nam napuderisane tete iz dnevnika saopšte su istina i samo istina. I sva ta raznolikost sadržaja… pevanje, igranje, Lea Kiš, smejuljenje, majmunisanje, kreštanje, Kursadžije. To je sve napravljeno za normalne ljude, zato je i popularno. Držite se proverenih recepata. Ako se njih 9 smeje na retardiranu foru, priključite se. Sve su šanse da ste VI čudak koji ne razume o čemu se tu radi, nego njih 9. To je prosta statistika, zakon većine, osnovni princip demokratije!

2. Slušajte popularnu muziku – zar biste želeli da budete smatrani čudakom koji sluša narkomansku i sektašku muziku? Ni slučajno! Sve one pevačice ugradile su sise i usta da bi privukle vašu pažnju. Cenite tuđ trud, zaboga! To je zabava, melodijica, niko od muzike ne očekuje da priča o smislu života, već da nas zabavi, opusti, a smisla ako ima – ima, ako ne – nema, kompenzujte to kroz sledeću stavku.

3. Čitajte laganu literaturu ili još bolje ~ ne čitajte ništa! – znate za priču kako je jedan od najvećih umova svih vremena sišao sa uma kada je na jednom trgu u Torinu zagrlio konja koji je prethodno bio bičevan? To se vodi kao istorijski momenat kada je on izgubio razum. Kakva pizdarija! A zašto? Jer je previše mislio. Previše je čitao debele knjige sa mnoštvom dugačkih reči. To nimalo nije kul. Kako ćete onda videti ko je pobedio u Zvezdama Granda, ako poludite pre finala? Mislite o tome.

4. Ne zaboravite da ste vi uvek u pravu – neistomišljenici su kao gamad. Ako im jednom nešto istolerišete, namnožiće se i navići na vašu popustljivost. A vi znate da ste vi u pravu. Zato se na vreme pobrinite za njih. Bitnije je ono što se oseća, srce! Kakav razum, argumenti… To je prevaziđeno. Setite se opet priče o filozofu koji je poludeo jer je bio mnogo pametan. Da je malo više osećao, a manje mislio, do toga sigurno ne bi ni došlo.

5. Bavite se politikom – ko se može bolje razumeti u politiku od vas, koji ste preživeli devedesete (a ni ove ”dvehiljadite” nisu ništa bolje, jedino ima ulja u radnjama i imam pasoš koji još nije izgubio nevinost) i tone sranja koje su one donele? Na kraju krajeva, vi ste taj koji prati televizijski program i glasa SMS-om na takmičenjima za najlepši dekolte u Skupštini. Dakle, obavešteni ste. Niko, zapamtite, niko nema prava da vam to porekne. Zovite političke emisije i jasno i glasno kažite šta mislite! Vatreno branite svoje stavove, srcem, naravno. Srce je uvek u pravu, ”čovek samo srcem vidi, bitno je očima nevidljivo”. Je l’ Andrić beše? Ako jeste, vreme je za iduću stavku…

6. Imajte dobar i ”voluminiziran” internet imidž – ljudi moraju da misle da ste vi pametni. Zato što normalnost i pamet nekako idu zajedno. A ne postoji bolji način od svakodnevnog apdejtovanja citata da pokažete svetu kako ste pametni. Domaći pisci su pravi izbor, jebeš one stranske, oni su nas bombardovali. Nema veze ako nemate pojma ko su oni zapravo i šta su sve pisali. To niko neće provaliti. Onaj što je dobio Nobelovu nagradu za onaj roman o mostu (možeš misliti!) je odličan primer. Tako ćete imati imidž nekoga ko razmišlja o smislu života, ljubavi, sreći. Delovaćete prosvećeno, bez obzira ako vas Google stalno ispravlja kad pokušate da upišete njihova imena u search polje. To se ne vidi na Fejsu, samo citat o večnoj sreći ili tihoj patnji (ali umereno s ovim, patnja je uglavnom za ludake)! I ne zaboravite da na svaka 2 sata pišete kako se osećate, šta se jeli, kako ste na stepenicama od zgrade zamalo stali na nečiji opušak… Na tim informacijama zahvalan vam je ceo svet.

7. Slušajte savete stručnih lica – niko ne zna bolje od njih, verujte mi. Osim vas, naravno. Vi ste najpametniji i najnormalniji. Ipak, ne dozvolite da vam podilaze! Kad gostuju kod Olje Bećković, zovite i recite kako ih poštujete i kako bi bilo baš super da štampaju džepna izdanja i ona koja se kače na frižider priručnika za život. Prethodne generacije su živele bez instant saveta. Ali, hej, prethodne generacije su umrle ili umiru. Ne dozvolite da se to desi i vama. Počnite na vreme. Kao vakcinacija. Da, ona za svinjski grip. Niste je primili? Šta čekate?!

8. Idite u crkvu (s punim novčanikom) – odnosno, ostavljajte tamo svoj novac! To je humano. Ali pazite da drugi vide da to radite. Znate li koja je muka voziti Audi koji je izašao još 2009. godine? Ne znate, pa da, jer vas nije briga. Mislite kako je sirotom posredniku između ljudi i Boga kad sedne u tako star i neudoban auto. Kako onda da se koncentriše na odbranu vaših prava (koja nemate) kod Boga, od koga ste svakako, pre ili kasnije, najebali. Još ovi novi Audiji su prava bomba, pa imajte razumevanja, majku mu…

9. Pratite dešavanja na estradnoj sceni – ko, kad, s kim, gde… Najvažnije je biti informisan. Do detalja. Da li je pevljka broj 1 šutnula u glavu pevaljku broj 2 jer je stavila iste sise kao ona? Očekuje se da to znate. Zbog vas oni to i rade, ispoštujte ih.

10. Budite pozitivni – ovo je moj omiljeni, ujedno i NAJVAŽNIJI. Kome trebaju narogušena lica puna nekih upitnika? To nije nimalo kul. Oni će svi jednog dana završiti u ludnici, a vi ćete im se smejati jer nisu znali da budu pozitivni. Nema veze ako ste nesrećni, tužni, bolesni, zabrinuti… Od takvih ljudi beže, šire negativnu energiju. A negativna energija izaziva rak i, još gore, bore i celulit. Zato budite pozitivni! PO-ZI-TI-VNI!!! Sad odmah, osmeh na lice.

”Biti dobro prilagođen u duboko poremećenom društvu nije merilo mentalnog zdravlja.” Džidu Krišnamurti (1895 – 1986)

Eto vidite kakve gluposti ljudi govore kad misle mozgom, a ne srcem. Ne dozvolite da se to desi i vama! Isključite mozak što pre, dok još nije kasno! Normalnost i realnost ne idu skupa ako koristite mozak. I ne zaboravite, ključ je u sprovođenju SVIH DESET tačaka, u suprotnom će vas prozreti. I zatvoriti. U ludnicu. Gde NEMA prenosa Skupštine. Uživo.

Ćao, manijaci

Da mi je neko rekao pre svega par godina da će biti sasvim normalno i prihvatljivo ”šta-se-čudiš-koji-qrac-to-svi-rade” da na nekoj tamo internet stranici možeš da vidiš najintimnije trenutke nečijeg života (ne, perverznjaku, ne mislim na ”one” trenutke) kao što su svadbe, rođendani, rođenje deteta ili mačića, veridbe, selidbe, prosidbe, _______________ (upiši po potrebi), ne bih se čudom mogla načuditi. Dobro, de, neće ovo biti tekst o sveprisutnosti Fejzbuka u našim životima. Ne zato jer me ta tema više ne inspiriše, nego zato što se tome može čuditi samo još neko ko je proteklih pet godina proveo u komi, tečnom azotu, na Marsu ili tako nešto.

Nekada si, da bi saznao neku informaciju o nekoj osobi, morao bogami da se pomučiš. Da nekoga pitaš, ali da paziš da ta osoba objektu tvoje znatiželje nije previše bliska, kako joj ne bi prenela tvoju radoznalost. Ili baš suprotno, ako želiš da objekat to sazna. Ali bilo je tu muke junačke. Što više osoba kao izvora informacija, to veća pouzdanost dobijenih podataka. A danas! Samo odeš na Google, ukucaš šta ti treba i voila! eto ga, Fejs, Spejs, Tviter, one neke socijalne mreže za koje ne znam kako se izgovaraju i tako dalje. Sve na jednom mestu, a obično uvek nešto ima. Jednom sam tako naletela na neki crnogorski sajt stariji od vode na kom su rodoslovi nekoliko plemena. I lepo nađem svoje ime i prezime (dobro, prekrstili su me u Anu, ništa novo, jedno od mojih slučajnih pseudonima (dobar dan, ja sam Ana, Ena, Una, Iva, Ida, Mina, Tina, Nina, Dina… da, to mi je PRAVO ime, nije nadimak)), sa sve datumom rođenja. Kako? Baba mi je Crnogorka pomenuta u rodoslovu i eto, ljudi su lepo sakupili informacije o njenim potomcima i pustili ih na net. PRE Fejzbuka. Negde 2005. godine, kad je pristup tom čudu imao samo onaj Cukenberg i njegovi štreberi sa faksa.

Dobro, to je korisna stvar, na kraju krajeva. Tako sam pre nekog vremena saznala i neke informacije koje su mi spasile guzicu u par navrata. Da sam radila za ludaka i kriminalca, recimo. Korisno, zar ne? Nego, ovih dana fascinira me Tviter, koji i sama često (zlo)upotrebljavam. Tamo su svi ludi. Bez zezanja. Ili se prave? Ne znam. Tamo je sasvim normalno da se ljudi prate, uhode, citiraju, da se psuje, da se izražava poslednji talog frustracije, da se priča o sopstvenim sisama. Na Fejsu svi imaju savršene živote (i sise), pune osmeha i šarenila, dok je na Tviteru pravo stanje sranje stvari. Ogoljeno, sirovo, autentično ludilo i nezadovoljstvo (ne računam ”cvetići-leptirići” ljude ili ih prosto ne pratim, nisu mi zabavni, ponekad imam i želju da ih zapalim), začinjeno narcizmom i literarnim razbacivanjem. Na Tviteru možete i da se dopisujete sa političarima, DA, dobro ste pročitali. Ali tamo se pesmica menja, tamo je kul menšnovati Trivanku čak iako vam se od njene pojave na TV-u baca pegla u oba pravca. Ima licemerja, jašta, valjda svuda gde su ljudi, ali opet ni prismrdeti Fejsu.

Da pojasnim: Fejs vam je kao da ste ušli u prenatrpan fensi kafić koji svi mrze a iz njega ne izbijaju, gde se svi jedni drugima smeškaju, šalju poljupce, srca i ostala sranja, dok je Tviter kao raspala kafana gde dolaze marginalci koji žele da uživaju u autentičnim kafanskim tučama u kojima često nečiji krvavi zub završi u vašem prejeftinom a opet žežućem piću. Pa šta ko voli.

Da se vratim manijačenju. Zato sam ovde. Manijak sam, dakle postojim! Hejtovali smo, a i dalje to radimo, ideju Velikog Brata. Ne onog nakaznog rijaliti šoua (čuj, ako ti je prva asocijacija na Velikog Brata rijaliti šou koji se prikazivao na B92 ili gdeveć, šta koji qrac radiš na mom blogu?!), već onog hard kor, Orvelovskog. A sami sebi kreiramo takve živote! Sami smo i posmatrači i posmatrani. Uhode,  špijuni, oni_čije_ime_ne_sme_da_se_spominje a koji nose tamne naočari i kad je oblačna noć. I jedno i drugo. Istovremeno! Sjajno. Šta ti više u trenutku paše. Da vidiš je l’ ti se ortakinja iz vrtića udala ili da podeliš sa svetom da imaš gadne menstrualne bolove stavljanjem ”:((((((((” u status. Nadasve korisno.

Elem, ideja Velikog Brata je ionako malo problematična. Izvini, Džordže. Razumećeš. Ali zamislite tog kukavca koji bi sedeo i stvarno GLEDAO šta ko radi 24 sata na dan, 7 dana nedeljno. Prati sve. Ne kamera, nego čovek. Nije zabavno ako je mašina, treba nam ČOVEK. Nemoguće. Osim ako ste penzioner i na TV-u imate samo Pink. Ovo mu onda dođe k’o kablovska. Previše jezivo da bih o tome i mislila. Penzos navučen na turske serije u ulozi Velikog Brata. Takve zamisli trebale bi biti nezakonite.

I tako. Idem sad da se derem po Tviteru. Jer mi se može. Jer sam manijak. A da se kladimo da ćeš posle ovog teksta da ukucaš svoje ime u Google?

______________________________________________________________________________________________

Edit: evo jednog sjajnog linka koji sam našla na profilu koleginice @Anđelije Simić koji lepo ilustruje ovo o čemu sam pisala. Upozorenje: postoji mogućnost da se dekompenzujete. Ako ne znate šta to znači, idite na link pa ćete videti. http://www.takethislollipop.com/