Zamisli život u ritmu muzike za ples…

Baš nešto ovih dana mi pade na pamet jedna revolucionarna ideja. Ništa to ne bi bilo čudno, padaju meni takve ideje često, samo ljudi nemaju ka tome razumevanja. Recimo, ideja da se radi noću a danju spava je drugima nezamisliva, a meni se iz krda razloga čini potpuno racionalnom, čak i korisnom. Ne bismo, recimo, morali da nosimo naočare za sunce kada bi izlazili samo noću. Kolika ušteda novaca i zivaca za naći model koji paše našoj lobanji… Ali ne, ljudi nisu spremni za revolucionarne stvari!

I tako pre neki dan gledam vesti… I samo nas bombarduju informacijama…. ”ubijeni, poginuli, opljačkani, silovani”… ”privreda u ozbiljnoj krizi, stopa recesije vrtoglava”’… ”sanjajte beli šengen, sweet dreams”… ”kupovna moć u Srbiji opala za 110%”… ”o letovanju ove godine – maštajte”… ”1000 ljudi ostalo bez posla”… Jednom rečju – tuga, čemer i jad.

E sad, postavlja se pitanje – da li mi to sve moramo da znamo…? To je već druga priča – ali ono pitanje koje se meni stalno nameće jeste to – kako bismo mogli učiniti da nas takve stvari više ne pogađaju. Da samo prokomentarišemo: ”Mo’š misliti!”, i nehajno prebacimo kanal na neku p(l)itku humorističku seriju, kojih zaista ima mnogo, što na našim, što na ”komšijskim” kanalima. No, i to je sigurno neka vrsta bensedin-terapije.

Dakle, s obzirom da je sasvim izvesno da gorepomenute probleme, pored sve dobre volje i živaca, ne možemo rešiti, a oni koji mogu – ne pada im na pamet, onda bi najbolje bilo naći način kako da sprečimo da takvi podaci unose haos i opštu letargiju među redove običnih ljudi. Sad bi se našao neko pametan, pa rekao kako ljudi ne treba da žive u laži. A ja bih tom pametnom odgovorila – da je bolje nasmejan živeti u laži, nego depresivan u realnosti. Još bih mu rekla i to da je život u ovoj i ovakvoj realnosti postao nepodnošljiv, te da je sada vrlo pogodno tle za neku masovnu intervenciju.

Moj plan je, najzad, sledeći. Najpre se moram ograditi, te reći da nije jedinstven, te da se to već (nenamerno?) radi u nekim zapadnim gradovima. Plan se sastoji iz toga da se u vodovod, u svim gradovima, selima, zaseocima i vukojebinama ubacuje neka simpatična psihoaktivna supstanca. Ne, ništa ogromno, niti bilo šta što bi izazvalo zavisnost i ostale nusefekte. Nešto poput – antidepresiva. Da, sasvim mi je prijatno zamisliti domaćicu, sa troje dece i mužem, kako čuje da joj je dragi ostao bez posla, te da maltene više nemaju način da prežive. I onda, umesto uobičajene reakcije opšte apatije i konačne spoznaje da je društvo u totalnom i ireverzibilnom sranju, naša domaćica počne da pleše sa svojim mužem na sred prostorije koju uskoro neće biti u stanju da plaćaju, rezonujući – ”takva mi je sudbina, neka sam srećna što sam živa, i ja i moja deca”.

I to bez joge, bez meditacije i drugih budističkih tripova; bez gomile para bačenih na psihoterapije, u kojima su svi problemi povezani sa vašim boravkom na noši za vreme detinjstva; bez skupih drogi koje se teško nabavljaju! Ne! Kolektivno drogiranje bi potpuno promenilo percepciju ljudi na prilično govnjiv život koji žive.

I onako kažu da svaki problem postoji samo dok je u našoj glavi. A ako naša glava ne postoji u realnosti, onda ne postoje ni problemi! Tako je jednostavno!

Advertisements