Dragi Deda Mraze,
pišem ti po prvi put i nadam se da moje pismo neće završiti na Spam listi na nekom od brojnih mail naloga koje sigurno poseduješ. Nema nikakve sumnje da ti današnja deca pišu sa svojih pametnih telefona koje si im ti lično doneo prošle Nove godine, jer deca koja veruju u tebe sasvim sigurno ne koriste one modele prošlogodišnje generacije.
Ja baš, u ovom trenutku, i nisam dete, moglo bi se reći da sam u određenom trenutku izgubila veru u tebe jer mi ništa nisi doneo još od moje 14 godine, što sam saznala tek tada, da je to granica do koje imamo pravo da se nadamo tvojim poklonima. Naravno, niko nam to kad smo mali ne govori, to ti je nešto kao ona sitna slova po ugovorima koje u žurbi potpisuješ, koje niko ne čita, a u kojima ustvari daješ saglasnost da u slučaju neplaćenih računa zaveštavaš dušu, bubreg ili oboje strani sa kojom potpisuješ ugovor. To je, kao, deo odrastanja, nema više Deda Mraza, i niko ti to ne kaže kad sa 5 godina nosiš mamine štikle i jedva čekaš da počneš da se šminkaš.
Pišem tebi jer su sva druga božanstva u koja verujem sasvim sigurno na godišnjem odmoru na nekoj egzotičnoj destinaciji, a ti si verovatno čovek koji voli hladnu klimu i stvarno ne mogu da te zamislim kako u crvenom kupaćem kostimu sa belim krznenim detaljima sediš na nekoj obali i piješ koktele. To nije slika koju želimo da imamo o Deda Mrazu jer, nemoj da se uvrediš, prilično si debeo i volimo da te zamišljamo u širokoj crvenoj odeći i bradi u koju bi ti sigurno ulazio pesak i bilo bi ti jebeno vruće. Drugi imaginarni drugari ostalih ljudi nisu mi simpatični, eventualno sam mislila da pišem Isusu, ali on je sad garant negde stondiran a na Fejsu nisam uspela da nađem njegovu mail adresu niti Twitter profil.
Ja sam ovih svih godina bila dobra devojčica, ali fokusirajmo se na ovu godinu. Imam uredno plaćene doprinose, nisam nijednom zapalila nijednu državnu instituciju iako se ponašaju kao da baš na to hoće da te nateraju, ne bacam smeće po ulici i ustajem bakama u gradskom prevozu, čak i kad imaju manje vidljive vene na nogama od mene. Dakle, mislim da sam zaslužila da dobijem nešto od tebe posle svih ovih godina uskraćenosti za novogodišnje paketiće, što verujem da je ostavilo nenadoknadivu štetu mom psihičkom zdravlju i veri u nadljude popularne kulture.
Htela sam da, zapravo, popričamo kao odrasli. Ne moraš da mi donosiš Medena srca i Kinder jaja jer kad imaš platu, onda odeš pa ih kupiš i onda si totalno samostalan i svoj čovek. Mada, ako baš osetiš neizdrživ poriv da mi pokloniš neku šećernu bombicu (ili šest), onda su Mocart kugle dobro rešenje, ma znaš i ti šta valja, tol’ke si godine u biznisu.
Volela bih da te zamolim da mi skineš sa vrata onaj studentski kredit što ti je u neku ruku za mlade ljude u ovoj mojoj zemlji pakt sa đavolom. Prvo primaš neki džeparac dok studiraš i dok ti pare trebaju tako očajno kako popu novi BMW, ali na kraju te teraju da sve vratiš u nekom roku u kom ljudi u normalnim zemljama već imaju pristojne plate, a meni je stigao za naplatu kad posao nisam imala ni u najavi, kao i mnogim mojim vršnjacima. Sad imam posao, ali stvarno ne mogu da se bakćem sa tim kreditom, jer mi novac treba za neke druge stvari koje tokom prethodnih godina nisam imala, a to je, kad malo razmisliš, prilično i tvoja krivica. Da, da si ostao revnosan u novogodišnjim poklonima i paketićima, možda ne bih ni uzimala taj kredit koji sad utrostručen moram da vraćam. Ne znam koliko si upoznat sa rečju “kamata”, ali verovatno si pametan čovek i čuo si za onu “ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji”.
Nisu to sad, da se ne lažemo (jer deca koja lažu ne dobijaju poklone od Deda Mraza, m?), neke velike pare, ali moje gnušanje ka bankama, kreditima, kamatama i svim tim savremenim fensi terminima za omču oko vrata u meni bude istinski i urođeni nagon za povraćanjem. To je, kad malo bolje razmisliš, stvar principa. Zar stvarno hoćeš da budeš takav Deda Mraz koji tera ljude da se ponašaju suprotno od svojih principa? Mislim da ti takva reputacija ne treba. Zamisli samo da na B92 izađe prilog o tebi kao o nekoj secikesi, prevarantu, surovom kapitalisti, dinkićevskom govedu? Šta tebi, starom čoveku, to treba? Moraš misliti o svojoj reputaciji, znaš kakva su vremena, ako počne da se po internetima šeruje da si napravio neku pizdariju neće ti pomoći ni humanitarna akcija ni objavljivanje poverljivih diplomatskih dokumenata, što ti je danas recept da te neko vidi kao dobricu. A moraš misliti i na sve ajfone koje moraš podeliti dečici za narednu Novu godinu.
Zato ti i pišem sada, da ne bude da sam se setila u poslednji čas. Vidiš kako ja mislim na tvoj radni raspored.
Ja ću nastaviti da budem dobra, plaćaću karte za gradski prevoz, neću prelaziti ulicu na crveno i do kraja godine verovatno ću izdržati da ne dignem u vazduh neku poštu ili dom zdravlja, ali za to poslednje nemoj me skroz držati za reč. Svakako sam do sad bila dovoljno dobra da mi za ovu sitnicu izađeš u susret, stara si ti dobričina, iako te nema već 11 godina, ovo svakako možeš da uradiš da se iskupiš zbog očigledne starosne diskriminacije kojoj si sklon.
Živ bio. I ne preteruj sa rakijom, rumen si, brate Deda, previše u poslednje vreme.
Tvoja Ina
p.s. Prateću dokumentaciju o kreditu prilažem u atačmentu, a sa njom i par tvojih inkrimišućih fotografija. Imam ih.
myowncrapplace 