The little voice in your head

Da, upravo to je naslov: mali glas u tvojoj glavi. Oni koji obožavaju psihološke poremećaje, mogli bi pomisliti da ću sad da pišem o nekakvim akustičkim halucinacijama. Ali ne, ova tema je daleko manje egzotična od te. Ovo je tema o nečemu što bi svaki čovek trebao da ima. Ali bi se pre moglo reći da su oni koji je imaju retkost. Ne, ne, ne i ne; nije reč o shizofreniji. Reč je o nečemu što je možda i ređe od SCH. Ja sam danas otkrila da je imam, i bila sam veoma srećna zbog toga. Kao krajnji zaključak, jer ni malo nije prijatna.

Elem, danas sam bezočno slagala jednu osobu do koje mi je veoma stalo. Učinila sam to svesno. Sa predumišljajem. I to nije bila jedna jedina laž. To je bila jedna veoma komplikovana konstrukcija laži, koja je pretila da se raspadne pred mojim očima. Da me je neko pitao da ponovim sve što sam slagala, ne bih bila u stanju. I, da bude još gore, ta osoba mi je bezrezervno poverovala. Jer, to je osoba koja u mene ima poverenja i koja me poštuje. I ja nju poštujem iznad svega, ali me to nije sprečilo da je slažem. Mogla bih sad da se opravdavam, jer je situacija zaista bila takva da je laž bila neminovna (imam i svoju taksonomiju laži, a ova bi se mogla svrstati u egzistencijalnu laž: neophodu laž, jer bi istina obično dovela do katastrofe, čiji bih ja bila direktni učesnik). Tako da, kada se sve sabere i oduzme, slagala sam da bih spasila sopstvenu guzicu od neprijatnosti.

Nakon što se moj čin bezočnog laganja završio, imala sam neki jako čudan osećaj. Najpre je to bilo osećanje olakšanja što sam ipak uspela da se izvučem iz neprijatne situacije, i to upotrebljavajući najljigaviju diplomatiju koju sam poznavala. Nakon što sam promislila o tome, osetila sam snažnu i potpuno obuzimajuću – grižu savesti. Toliko me je okupirala, preplavila kao cunami, da sam jedno vreme samo sedela i nemo zurila u beli zid. Ali u glavi mi je sve vreme odjekivao neki glas, sitan glasić savesti. ”Da li znaš šta si učinila?”, ”Da li znaš šta će se desiti ako budeš uhvaćena u laži?”… Savest me nijednog trenutka nije napuštala. Pokušala sam da je suzbijem, da sa tom glasu opravdam, da se pobunim protiv same sebe. Ali nije išlo, nije išlo nikako. Katarza je usledila tek nakon što sam otišla u šetnju, i stavila slušalice sa veoooma agresivnom muzikom, koja sprečava svaki vid razmišljanja, a samo podiže adrenalin. Ali ona je opet bila tu, čim je plejer utihnuo: ogromna, jeziva, hladna, nemilosrdna Savest. Nije mi dozvolila ni da ponovo o svemu promislim. Samo mi je sedela na glavi kao Sizifov kamen, teška i neotkloniva.

Kako bih ipak situaciju malo smirila, pokušala sam da joj priđem sa ”’filozofskog” aspekta. Koliko je zapravo ljudi na svetu koji imaju tu čast da se sretnu sa Njom? Koliko je njih koji znaju Njen ledeni, bolni dah i koji je se plaše? Koliki je njihov procenat, ima li za to uredno popunjenih statističkih tabela? Njene incidencije? Google mi nije dao odgovor. Ko bi mogao da mi da odgovor?

I onda, nakon što sam svoj postupak okarakterisala kao veoma zao, pitala sam se kako je ljudima koji čine mnoge monstruoznije stvari od ove moje? Koji non stop lažu, kradu, varaju, ubijaju, gaze, prete? (Kako li je tek ”sirotim” političarima?) Gde je njihova Savest? Da li je njima urađena lobotomija? Ili prosto nemaju taj centar u mozgu? Šta je u pitanju?

I nisam došla do odgovora. Ni sad, a ne znam ni da li ću ikad. Poenta koju sam izvukla nije bila ta da više neću lagati (to je, ako ćemo ipak da budemo realni – nemoguće). Bottomline cele moje izgubljene bitke sa sopstvenom Savešću jeste ta – da bi bilo verovatno najbolje da od sada sa njom budem u veoooma dobrim odnosima. Da je ne čačkam, ne izazivam, da je ne diram, neka spava. Ali samo saznanje da je imam, da je tu, i da je opasna i da ima oštar, otrovan ujed mi je na kraju ipak delovala kao nešto pozitivno, nešto čak i retko. Jer, zaista, danas stvarno ne možeš a da se barem jednom ne zapitaš – gde je Savest u našem kolektivnom nesvesnom? Imam utisak da je dobila otkaz, da je bila tehnološki višak, da je bila nepodmitljiva ili čak suviše isključiva, pa je neko prekinuo njeno napajanje iz naših glava. Prosto, ona nije cool, nije in, nije moderna, nije značajna; pre je neprijatna i bolna. Zar onda nije bolje da je iskorenimo, uništimo, proglasimo nevažećom?

Ne znam, ne znam odgovor na ova pitanja. Samo znam da se ja sa svojom savešću više nikad, nikad neću zajebavati, da prostite. Suviše je velika i strašna, a s obzirom da ne mogu biti njen gospodar, biću njen ponizni rob. I nastojaću da je ne čačkam, po principu, ne diraj lava dok spava. Ili, budi srećan što uopšte imaš tog lava; nisi u većini.

Lažni Narcis

Napomena: Ukoliko imate makar elementarna znanja iz psihologije, najljubaznije Vas molim da ne čitate naredni tekst. Hvala.

Autor

Narcisoidnost je, što laički, a što i pomalo stručno, definisana kao – samozaljubljenost. Svi znamo da je ovaj naziv motivisan mitom o Narcisu, mladiću iz starogrčke mitologije koji je bio toliko zaljubljen u sebe, da nije primećivao prelepu nimfu, koja je volela njega (barem su imali nešto zajedničko). Dane je provodio posmatrajući svoj odraz u reci, ujedno i odbijajući nimfinu ljubav, što je nju jako ljutilo. Da bi ga kaznila, ona ga pretvara u cvet – narcis. Detaljnije o Narcisu ovde, jer postoji i nekoliko verzija priče, a i moguće je da mojoj fale neki delovi.

Dakle, kad god imamo posla sa osobom koja je očigledno samozaljubljena, uvek se u nama jave različiti utisci. Ako smo i sami skloni narcisodnosti, verovatno ćemo prema toj osobi gajiti izvesne simpatije, po principu – sličan se sličnom raduje. Ukoliko, pak, nemamo tu klicu narcizma, a pritom i mislimo da je samozaljubljenost te osobe, što delimično, što potpuno – neopravdana, verovatno će nam ona biti veoma odbojna i neprivlačna. Varijacija i kombinacija ima mnogo, a ovo prikazano su pre neka ekstremna ponašanja.

Vrlo je verovatno da ćemo, bilo da pripadamo jednom, bilo drugom ekstremu (ili da smo malo ”umereniji”), pre ili kasnije doći do pitanja: a zbog čega je baš ta osoba narcisoidna? To pitanje ima smisla onda kada smo svesni da postoji mnoštvo ljudi koji bi (možda, kriterijum je subjektivan) imali ”prava” da budu samozaljubljeni. Ipak, oni to nisu. Kako je to moguće? Šta je to što određuje ko će, a ko neće, postati takav?

Sigurna sam da nema jednostavnog odgovora, kao što i nema jedinstvenog rešenja (a šta pak u psihologiji ima jednostavno rešenje, tipa 2+2=4?). Neki bi rekli jedno, neki drugo, neki treće. Onda bi se pojavio četvrti koji bi rekao da je prvi u pravu, peti da nije nijedan, šesti da je drugi delimično, treći je u pravu za cele tri četvrtine, i tako u nedogled. Što je najzanimljivije, ne bi ni tako došli do odgovora…. No, to sad nije tema.

Da li postoji povezanost između socijalne fobije i narcizma?
Ovo zvuči kao hipoteza. Ona to u neku ruku i jeste. Ali, ona neće biti proverena naučno. Čak ni filozofski, jer to ne umem. Ona će biti produkt moje čiste špekulacije.

Dakle, socijalna fobija jeste – najjednostavnije rečeno – strah od negativne evaluacije drugih ljudi. Ona podrazumeva strah, koji ponekad može imati i ogromne razmere (zato se i zove fobija), od toga da će drugi ljudi misliti kako smo nekompetentni, nedopadljivi, nevešti…. itd. Zaista je širok dijapazon onoga čega se socijalni fobičar plaši, a sve je to usmereno ka njegovoj ličnosti, tačnije – ka njegovom samopouzdanju. Jer, u toj situaciji, na udaru je njegov selfrespekt, a svi vrlo dobro znamo njegov ogromni značaj za, kako socijalno, tako i svako drugo funkcionisanje. Socijalni fobičar vremenom izbegava sve situacije u kojima bi mogao da bude uopšte u kontaktu sa drugima, kako bi izbegao njihovu evaluaciju. Logičan dalji sled je da se on povlači u sebe, sve manje ima kontakta, i počinje da stvara svoj svet.

Bivstvujući u svom svetu, on postepeno počinje da se ”oslobađa” te fobije. Naravno, nema ni govora o tome da ona prođe sama od sebe, odnosno da nestane tek tako (doduše, jeste moguće u nekim situacijama, ali je i tu presudan rad na sebi i ogromna količina introspekcije). On je se ”oslobađa” tako što – prosto – ne oseća više strah u socijalnim situacijama jer – ni njih više nema. Osim onog minimuma komunikacije koja se mora obavljati sa ljudima, on sebi kreira svet u kome nema ljudi, koji bi ga uopšte mogli upoznati, pa tako i oceniti.

Vremenom, naš fobičar počinje da gradi uverenja. On sebi mora opravdati svoju nedruštvenost, jer takav život zasigurno nije nimalo lak. Socijalna deprivacija se sa razlogom smatra vrlo nepoželjnom, čak opasnom. Međutim, on želi svoju situaciju da ublaži, da je sebi objasni, i da bude načisto sa tim. Jer, njegov jedini cilj je da izbegne napad na svoje samopoštovanje.

Da bi ovaj moj mentalno-verbalni Frankenštajn dobio još malo na ”snazi”, sledeći pojam koji uvodim u priču o socijalnom fobičaru jeste – mehanizam odbrane. Konkretno, reaktivna formacija. To je takav mehanizam u kome neki neprihvatljivi, nesvesni impuls, ”pretvaramo” u nešto drugo, odnosno – u njegovu suprotnost. Frojd je to, razume se, mnogo bolje objasnio, ali ću ostati dosledna, pa ću se uzdržati od citata i referenci.

Ključni momenat jeste: ukoliko naš fobičar kao dominantan mehanizam odbrane koristi upravo reaktivnu formaciju, on lako sebe može ”transformisati” u nešto što je sasvim suprotno njemu samom. A to vrlo lako može biti upravo – narciosoidnost. Živeći u svom svetu, i ujedno se udaljavajući od ljudi, on nastoji sebe da ubedi da je on poseban, jedinstven. Samim tim, drugi ga ne razumeju, i on time nema potrebu da od njih traži bilo kakvu potvrdu ili ocenu sebe ili nekog svog ponašanja. Nadalje, on gradi uverenje da je poseban, jedinstven, te neshvatljiv drugima i van njihovih poimanja, on je – superioran. Oni su, dakle, niža bića, neko ko nije bitan, bez koga se može uspešno živeti. Vremenom sebe sve više ubeđuje u to, i počinje, prirodno, u to i da veruje. Tako lako možemo videti našeg dojučerašnjeg fobičara, a današnjeg narcisa, kako hvali svoje kvalitete, sebe veliča, i stavlja se u poziciju iznad ostalih. Njemu više nije bitan njihov sud, jer je on sam sebi dovoljan.

Da li će nas novopečeni narcis uspeti da održi ovo mišljenje o sebi i drugima? Verovatno hoće. Jer, posredstvom nesvesnih mehanizama, on će vrlo lako ”zaboraviti” svoju fobiju, i nastupaće pred sobom, a zatim i pred drugima, kao neko ko je pun samopouzdanja, nepokolebljiv, i vrlo samosvestan.

Pitanje je – da li ovaj njegov mehanizam može biti funkcionalan? Da li on, samim tim, što je prvobitnu socijalnu fobiju zakamuflirao narcizmom, nužno pre ili kasnije mora završiti kao Narcis, osuđen na život biljke? Možda i ne mora. Ukoliko je njemu njegov mehanizam dobar, ukoliko ”radi posao”, on može do kraja svog veka živeti u uverenju kako zaista jeste superioran. I dalje će, vrlo vešto, poput lopova koji pazi na svaki svoj korak, ne bi li napravio buku, motriti na sebe, odmeravati svoje reakcije, te birati društvo u kom će se kretati, a koje će biti ”po njegovim merilima”. Koliko je, uopšte, pravih narcisa? Onih koji zaista, zaista misle da su vredni tolike samoljubavi? Gde nestaje narcizam, a počinju mehanizmi odbrane?

Ja – nemam pojma. Ovaj tekst je ionako puko lupetanje i psihologiziranje u pravom smislu te reči. Neki ozbiljan ili poluozbiljan psiholog bi se grohotom smejao čitajući ove moje smele pretpostavke. Ali, ipak, vredelo bi se malo zapitati – ko je među narcisima ”pravi” narcis?