Gospodine, molim vas, marš iz mog frižidera, hvala

Da li vam se nekada desilo da otvorite rernu, kuhinjski element, frižider, zamrzivač, veš mašinu ili bilo šta u čemu držite stvari sa kojima se svakodnevno srećete, a ono iz njega izađe nekakva spodoba, koja je, neobjašnjivim silama, dospela preko televizora u vaš dom u kom biste se trebali osećati bezbedno?

Histeriju oko Noleta smo već nekako preživeli. Nije dugo ni trajala, barem ne ona najvećeg intenziteta. Preživeli smo i razne druge masovne histerije, poput hapšenja haških optuženika, novog albuma i modnih dodataka Svetlane Ražnatović i sličnih sumornih sranja. Svašta smo mi preživeli. Ali to nije ništa, svi ti koji su glasni i urlaju sa malih ekrana (sad mi pade na pamet da je danas potpuni apsurd ove nove LCD boktepitajkolikoinčne ekrane nazivati ”malim”) su tu samo povremeno. Malo će da se beče oni voditelji sa B92 koji su išli na neki kurs drame ili prostog bečenja u kameru kako bi svom voditeljskom umeću dodali malo akcije. Ili oni našminkani fosili sa RTS-a. Ili ljudi harizmatični koliko i ukisla čarapa, kao na Prvoj. Mene više brinu oni koji kontinuirano, svaki dan maltene, kroz razna medijska sredstva i forme, prikazuju svoje neprivlačno lice i pasivno-agresivni stav, dok nam govore kako treba da živimo, kako da se ponašamo, kako da se svađamo, vaspitavamo decu i još bezbroj stvari za koje smo, obzirom na količinu saveta, apsolutno i bespovratno nesposobni. Kao glista i aritmetika. Kao ja i trigonometrija. Potpuno beznadežno.

Ostavimo po strani sve druge probleme. Nezaposlenost, marginalne društvene grupe, glad, siromaštvo, pljačkanje ljudi od strane države na svakom koraku (i vice versa, u pitanju je najobičniji lanac ishrane). Ma to su ionako dosadne teme kojima se bave babe u redu u pošti i dede ispred supermarketa uz jeftino pivo ili partiju šaha negde u parku (mada je to već izumiruća vrsta). Nije zabavno, nije IN. I dosadno je. Baš jeste. Ostavimo po strani i sve ono što se tiče mentalne higijene, prevencije i lečenja čitave nacije. Šta sad ako povremeno neko ”prsne”, pobije čitavu porodicu pa, opciono, sebe na kraju? ‘Alooo, bre, pa čitate li vi novine? To je sad moderno, što luđi, to bolje, modernije. Ostavimo po strani i količinu teških zločina koje počine psihijatrijski bolesnici, kojima je ”bilo bolje” pa su pušteni na slobodu. Sad najbolje još da ih držimo u bolnicama o trošku ove izmrcvarene države ili, nedajbože, pratimo njihovo stanje. Pa ko je lud to da radi, uz jadne plate koje imaju zaposleni u zdravstvu i užasno teške uslove rada.

To je sve nevažno. Šta je onda, zaboga, važno? Važno je to da nam se jedni te isti vazda agresivno keze sa ekrana, stručnim psihološkim rečnikom objašnjavajući zašto je sve tako kako jeste, zašto su deca razmažena, Kosovo otuđeno, Brejvik pošandrcao, zašto nas drugi ljudi lažu, muž nešto izvrdava, sin i ćerka ignorišu, plate kasne, patimo od depresije. To je kompletan i kompleksan set saveta, uputstava i instrukcija. Žene ih obožavaju. Mislim na dokone ljude kojima je televizor jedino sredstvo informisanja i, tragično, obrazovanja i kojima je Reč jednog Eminentnog Stručnjaka Amin. Nipošto nije podložno kritici niti preispitivanju. Pa ne može to tako, valjda oni znaju, silne neke škole su završili, vidiš kako lepo pričaju. Ćuti sad malo, da čujem.

Ali svaki put jedna te ista njuška. Je l’ u ovoj zemlji nema drugih stručnjaka niti profesionalaca? Nema nikoga čije mišljenje bi, možda, bilo zanimljivo čuti? Ili opet najveće džukele laju najglasnije? Samo jedno mišljenje je važno, samo ono je pravo, mi ostali smo neprosvetljena masa i granični idioti, koji moraju i trebaju da žive po setu saveta objavljenih u dnevnim novinama? Sve je to ispravno, sve čisto, divno, nema zakulisnih radnji, nema patološke žeđi za parama, samo dobra namera, ljubav prema bližnjem svom. Kako je to dirljivo, rasplakaće me tolika doza altruizma. Izvinite me sad.

. . .

Dan, najobičniji. Buđenje. Vest o Noletu. Vest o Kosovu. Malo o vremenu danas. Opet o Kosovu. Nešto je rekao neki Mirko Cvetković, ko je taj? Malo opet o Kosovu, onda Jeremić, koji spaja teme o Kosovu i o Noletu. Simpatičan mladić. Otvaram frižider i fljus! gomila sažvakanih i rastočenih govana začinjena fensi psihološkim rečnikom me zapljusne u lice, a od siline smrada manta mi se u glavi i u nogama. Uobičajeno. Sa svetom je baš sve kako treba da bude. I danas.

Advertisements