Biti hejter, odnosno neko ko konstantno kritikuje, vrlo je naporno. Čak i ako to radite šaljivo, čak i ako to radite povremeno, čak i ako to radite potpuno opravdano – hejtujući stvari koje zdravorazumski jesu za hejt. Ipak, jednostranost je uvek loša u smislu da ako samo hejtujete, lako postanete cinični skotovi. Koje takođe imate potrebu da hejtujete. E do kurca s ovom logikom!
Hejteri nisu srećni jer su konstantno svesni većine stvari koje im idu na živce. I zato ne želim da (i) ovaj post bude hejterski, odnosno ciničan, sarkastičan, ironičan i tako ta psihostilska sredstva koja ljudi koriste u odbranu od gomile sranja i gluposti kojima su okruženi. A ne želim ni da budem jedan od onih debila koji misle da je sreća apsolutni imperativ u životu i svakog ko nije nasmejan 24 sata na dan, 7 dana u nedelji, treba poslati u koncentracioni logor da se tamo bori za svoja depresivna prava.
Sada želim da napišem jedan pozitivan, lep post, post koji će da me podseti na sve stvari zbog kojih obožavam život i koji me čine antihejterom i koje me teraju da se smejuljim čak i kad mi do smejuljenja nije. To je za mene izazov, jer imam implicitan i bolno pogrešan stav da si patetičan ako pišeš o lepotama života, a ubercool ako pljuješ i hejtuješ. E pa neću da bude tako, jer je to, da prostite, sranje.
Svaki put kad sam u nekom šklj raspoloženju, setim se nekih stvari, mirisa, prizora i momentalno se osetim bolje i pomislim koliko je divnih stvari oko svih nas, svakodnevnih, običnih, a na koje često ne obraćamo dovoljno ili iole pažnje…
Jedna od takvih stvari je kad ti na ulici priđe pas i želi da se igra sa tobom.
Kad gladan i umoran u torbi slučajno nađeš krem bananicu, izgužvanu i žgnječenu, ali hej, krem bananicu!
Kad ti malo dete da ruku da je držiš i smejete se zajedno.
Kad izađeš napolje u sunčano prolećno jutro pa osećaš toplinu na glavi a hladnoću na nogama.
Kad dođeš iz hladnog u toplo i čeka te sveže skuvan čaj od nane.
Kad maziš mačku koja prede i umiljava ti se kako bi nastavio da je maziš.
Kad imaš lenju subotu popodne na raspolaganju i provlačiš se kao debela obesna mačketina po kući ne radeći ama baš ništa korisno.
Kad se noću otkriješ i jednim delićem svesti to uvidiš ali nemaš snage da išta učiniš, pa osetiš da te je neko bitan baš u tom trenutku pokrio.
Kad staviš zalogaj Kinder čokolade u usta.
Kad srkneš prvi gutljaj jutarnje kafe i osetiš kako ti se krv vraća u mozak.
Kad probaš novi šampon pa ti kosa ceo dan božanstveno miriše.
Kad krene da pada kiša tačno kad uđeš u svoju zgradu.
Kad dođeš s posla mrtav i lud od gladi a neko ti već napravio večeru i dere se da što pre pereš ruke i sedaš za sto da se ne ohladi, a čitava kuća miriše na tek spremljenu hranu.
Kad se probudiš u 5:00 a sat treba da zvoni u 7:00, pa skapiraš da imaš još DVA sata da spavaš.
Kad krvnički i iskreno opsuješ naglas, sam za sebe.
Kad vidiš na netu da je izašla nova epizoda tvoje omiljene serije.
Kad kreće da ti pada omiljena šolja a ti je jednim nindža pokretom uhvatiš i spasiš.
Kad dođeš na stanicu i tri sekunde kasnije dođe bus.
Kad osetiš miris parfema koji je nosila tvoja vaspitačica iz vrtića i znaš da je to tačno taj miris.
Kad vidiš more i omirišeš ga prvi put nakon meseci i meseci provedenih u ravnici.
Kad sviće i kad je sve tiho, samo pevaju ptice.
Kad obuješ nove cipele i od adrenalina ne osetiš da te krvnički žuljaju.
Kad pročitaš dobru knjigu nakon koje ne možeš nekoliko dana da se sastaviš koliko je dobra.
Kad, pokriven ćebetom, slušaš džez dok grmi i pada kiša, i tačno ti se jebe što je napolju u toku apokalipsa.
Kad čuješ pesmu iz detinjstva i setiš se svih sumraka koje si dočekao oderanih kolena i mahnit od sreće jer je letnji raspust.
Kad shvatiš da nisi toliki hejter koliki si mislio da jesi.
Tako da ja sad mogu samo da svim ivicama dačićima i sličnim sranjima na svetu poručim da mogu da se jebedu, jer je život, i pored njih, divan, predivan. *zvuk otvaranja i proždiranja krem bananice*
myowncrapplace 