Jadi nas neprosvetljenih

U današnje vreme informacije su postale lako dostupne. Jeste primetili, ha? Možda i prelako. Dovoljno je ukucati ključnu reč u pretraživač-čije-ime-nećemo-spominjati i već vam je pola sveta na dohvat ruke. Kakva fantastična stvar, zar ne?

Verujem da je upravo dostupnost informacija ono što ovo vreme čini drugačijim od ”onog” vremena. ”Ono” vreme je vreme Branka Kockice (odnosno, junaka vašeg detinjstva, ko god on bio), eurokrema iz šolje sa Šiljom, kada smo se po ceo dan musavi i srećni igrali po ulici, bezbrižni, sigurni, jer tada, dabome, nisu postojale pošasti i spodobe koje nam sada izviruju iza svakog ćoška, poput ludaka, razbojnika, lopova, silovatelja, pedofila, pijanaca i svih koji su se, nekim čudom, u poslednji deset ili petnaest godina razmileli po našem urednom svetu u kom samo sija sunce i pevaju ptice. I Kolibri hor.

Naravno, jasno je da je u pitanju obična varka. Naravno da smo bili srećniji kad smo bili deca; pa ko nije? Mogu li se brige bilo kog doba uporediti sa detinjim brigama? Naravno da ne. Bilo da smo đaci, studenti, radnici, roditelji, stari, obično nam mirisi i sećanja iz detinjstva koja ponekad isplivaju saopštavaju da je tamo, negde i nekada, postojao drugačiji svet. On jeste bio drugačiji, ali nije bio Raj, kao što smo često skloni da verujemo.

Kada idealizaciju ostavimo po strani, potpuno neopravdano, jer je u ovom procesu ključna, šta nam ostaje? Ostaje nam brzina kojom se šire informacije i brzina kojom one dolaze do nas. Brzina kojom čujemo da je neki ludak na drugom kraju planete uradio nešto što ludaci inače rade. Za tili čas. Prenose svi svetski mediji, malo se igraju i gluvih telefona, ali avaj, pa svi smo voleli tu igru kad smo bili klinci.

No, u hiperprodukciji informacija, mene fascinira jedna druga skupina ljudi. Nisu u pitanju obični gutači informacija, ne; reč je o ljudima koji bi se popularno nazvali paranoicima, jer to je interni naziv neparanoika za one koji veruju u teorije zavere i još ponešto uz njih.

I malo dete, tamo negde kad polako prevlada stadijum formalnih operacija u mišljenju (istini za volju, to više i nije dete, već mladi adolescent, ali literarne dramatike radi zvaću ga detetom) pa dođe do onih apstrakntih, te upozna još malo svet oko sebe, posebno pravila igre kojih nema u udžbenicima, postane mu jasno da nije baš sve kao što se čini. Da postoje tu neki faktori, neke stvari koje se prećutkuju, lažno predstavljaju, preuveličavaju. To su mu, na kraju krajeva, roditelji ceo njegov život radili, samo je sad dovoljno porastao da može da ih provali. Ali, šta kad počne da se sumnja u sve, kad se kritičko mišljenje sroza do članaka, ali ne prema jednoj, već prema drugoj krajnosti – alternativnim izvorima informacija? Da, onima koji govore o šejpšifterima među nama i sličnim stvarima u koje bez psihoze ili halucinogenih droga ne možete verovati ni uz svu dobru volju.

Kao neko ko je donekle paranoik i iskreno zaljubljen u dobre, sočne, pomalo morbidne teorije zavere, često se pitam kako ti ljudi ne uviđaju da su isti, potpuno isti kao ”ovce” – one koji nekritički prihvataju sve što im serviraju mejnstrim mediji. Oni su isti, identični, samo što slepo ne prate mejnstrim, već antimejnstrim, koji je neretko opasniji a u svakom slučaju daleko shizofreniji od mejnstrima.

Nedavno sam čitala jednu takvu paranoičnu analizu (ako se ona salata od reči tako može nazvati) o jednoj tra-la-la pop pesmi neke meni nepoznate britanske pop-teen zvezde. Analiza se bazirala na odgonetanju simbola Iluminata u samom spotu! Iluminati, čoveče, heeej, pa ne možeš se sa njima zajebavati! I bilo ih je, naravno, svuda. Ni uz svu upotrebu mašte, nisam uspela ni da se izdaleka složim sa autorom analize, pa ni da razumem njegovu logiku (?) što mi je, zapravo, donelo olakšanje, jer je na neki način potvrda mog mentalnog zdravlja. Teško mi je da poverujem da plišani meda simblizuje zlostavljanje u detinjstvu koje se na ovaj način šta? popularizuje? Ni sam autor te analize nije bio siguran šta želi da kaže. Bolje da to ni ne spominjem, samo ometam proces potiskivanja.

Dakle, kritično mišljenje. To je zapravo ono što nedostaje u jednačini. Bez obzira da li se govori o vremenskoj prognozi za iduću nedelju ili masovnoj zaveri vladara iz senke koji bi da nas čipuju i vremenom lagano istrebe (or whateva’), zar ne treba uključiti mozak, pa primiti informaciju kao ”mož’, a ne mora bit”’. Čemu ta potreba da se po svaku cenu (zapravo, ”po svaku cenu”) zna istina (što jeste najobičnija iluzija), da se momentalno ima stav, koji će se vatreno braniti, iz petnih žila, a svi koji misle drugačije su idioti, kreteni, neprosvetljeni, ovce, izdajnici… čak i kad je taj stav zasnovan na 3% informacija i 97% onoga što osećamo u vezi sa tom informacijom i, na kraju krajeva, prema samima sebi?

Pouka ovog teksta, dakle, glasi: ne čitaj svako sranje na koje naiđeš na netu. Da sam se toga pridržavala, nikad ne bih saznala da je Lejdi Gaga visoko kotirani umetnik u redovima Iluminata. Pih, kako su se srozali u mojim očima.

Advertisements