Mindfuck naslov? Kolač u tiganju? Nemoguće. Nedostatak inspiracije za bilo kakvim nabadanjem tastature koji bi se uz angažman svekolike tolerancije i pozivanja na slobodu govora (da se kladimo da će uskoro da nastane i ”sloboda blogovanja” kao podvrsta ove pomenute?) mogao nazvati pisanjem me sad već pomalo iritira, jer svaki svoj post doživim kao mali terapijski susret sa nevidljivim terapeutom (to je baš vrsta terapeuta koju najviše volim). A sada se osećam kao opsesivni kompulzivac koji treba svog terapeuta, ali ovaj sunča batake negde na Mauricijusu od mojih para, dok ja četvrti put od jutros brojim fuge u kupatilu. No, dobro. To valjda razlikuje ljude koji se stvarno bave pisanjem od nas koji se kobajagi bavimo pisanjem, jer danas svako može da bude pisac, zar ne?
Moram priznati, htela sam da pišem o tome kolika je poplava blogova u današnjem sajber svetu i da se tu mogu naći razne zanimljive stvarčice, od predloga kako se šminkati, kuvati, oblačiti, svlačiti i tako dalje, do raznih budalaština i ličnih dnevnika od kojih se meni i kao psihologu i kao ljudskom biću a bogami i kao kiborgu diže kosa na glavi. A ovaj moj blog, u svom tom šarenilu, deluje kao olinjala trajno smrdljiva kafana na železničkoj stanici u kojoj se služe samo vinjak i razblažena kisela voda. Uvek sam i htela takvu kafanu, ne ušminkane sa mermernim nužnicima i osvetljenjem spejs-šatla gde su svi bledi.
Nemam inspiraciju, ali zadržavam ovaj pošten narod što ovo čita od angažovanja oko nečeg pametnijeg. Nisam, naravno, propustila priliku da nežno provučem hejt kroz ove redove, ali za to sam makar uvek inspirisana. I tako sedim, ovog prohladnog oktobarskog ranog popodneva, pijuckam kafu i razmišljam o čemu bih pisala. Politici? Ah, jedino čega se više grozim od same politike su ljudi koji o istoj non stop drobe. O nekom socijalnom fenomenu? Otkazanoj Paradi ponosa? Olji Bećković? Boooring. Nemam baš nijednu temu o kojoj mi se piše, a opet mi se o nečemu piše. Je l’ mogu sad da kažem da imam kreativnu blokadu? To je kao da pojam ”kao tele u šarena vrata” elegantno zamenite sa ”usled uskomešanosti različitih ideja koje prožimaju njegov kreativni mozak, mladi neshvaćeni umetnik nalazi se trenutno pred nedostatkom sređenosti svojih misli čiji krajnji rezultat je misaoni tok koji bi se mogao nazvati tabula rasa”. E, pa ja mu dođem ono tele što bulji u šarena vrata. Ili u šahovsku tablu, baš se tako nekako više osećam.
Nedostaje mi vreme pismenih iz srpskog kada smo svoju nabujalu kreativnost morali da strpamo u jednu, samo jednu temu. A sada, kad imam svu slobodu da pišem o čemu god, ja i dalje pročavam šarenilo onih vrata i/ili šahovske table. Kakav paradoks! Možda bih o tome mogla pisati? Kako nam mogućnost izbora ustvari ograničava slobodu? Uf, da… srećom pa se niko toga nije setio pre mene.
myowncrapplace 