Ćao, manijaci

Da mi je neko rekao pre svega par godina da će biti sasvim normalno i prihvatljivo ”šta-se-čudiš-koji-qrac-to-svi-rade” da na nekoj tamo internet stranici možeš da vidiš najintimnije trenutke nečijeg života (ne, perverznjaku, ne mislim na ”one” trenutke) kao što su svadbe, rođendani, rođenje deteta ili mačića, veridbe, selidbe, prosidbe, _______________ (upiši po potrebi), ne bih se čudom mogla načuditi. Dobro, de, neće ovo biti tekst o sveprisutnosti Fejzbuka u našim životima. Ne zato jer me ta tema više ne inspiriše, nego zato što se tome može čuditi samo još neko ko je proteklih pet godina proveo u komi, tečnom azotu, na Marsu ili tako nešto.

Nekada si, da bi saznao neku informaciju o nekoj osobi, morao bogami da se pomučiš. Da nekoga pitaš, ali da paziš da ta osoba objektu tvoje znatiželje nije previše bliska, kako joj ne bi prenela tvoju radoznalost. Ili baš suprotno, ako želiš da objekat to sazna. Ali bilo je tu muke junačke. Što više osoba kao izvora informacija, to veća pouzdanost dobijenih podataka. A danas! Samo odeš na Google, ukucaš šta ti treba i voila! eto ga, Fejs, Spejs, Tviter, one neke socijalne mreže za koje ne znam kako se izgovaraju i tako dalje. Sve na jednom mestu, a obično uvek nešto ima. Jednom sam tako naletela na neki crnogorski sajt stariji od vode na kom su rodoslovi nekoliko plemena. I lepo nađem svoje ime i prezime (dobro, prekrstili su me u Anu, ništa novo, jedno od mojih slučajnih pseudonima (dobar dan, ja sam Ana, Ena, Una, Iva, Ida, Mina, Tina, Nina, Dina… da, to mi je PRAVO ime, nije nadimak)), sa sve datumom rođenja. Kako? Baba mi je Crnogorka pomenuta u rodoslovu i eto, ljudi su lepo sakupili informacije o njenim potomcima i pustili ih na net. PRE Fejzbuka. Negde 2005. godine, kad je pristup tom čudu imao samo onaj Cukenberg i njegovi štreberi sa faksa.

Dobro, to je korisna stvar, na kraju krajeva. Tako sam pre nekog vremena saznala i neke informacije koje su mi spasile guzicu u par navrata. Da sam radila za ludaka i kriminalca, recimo. Korisno, zar ne? Nego, ovih dana fascinira me Tviter, koji i sama često (zlo)upotrebljavam. Tamo su svi ludi. Bez zezanja. Ili se prave? Ne znam. Tamo je sasvim normalno da se ljudi prate, uhode, citiraju, da se psuje, da se izražava poslednji talog frustracije, da se priča o sopstvenim sisama. Na Fejsu svi imaju savršene živote (i sise), pune osmeha i šarenila, dok je na Tviteru pravo stanje sranje stvari. Ogoljeno, sirovo, autentično ludilo i nezadovoljstvo (ne računam ”cvetići-leptirići” ljude ili ih prosto ne pratim, nisu mi zabavni, ponekad imam i želju da ih zapalim), začinjeno narcizmom i literarnim razbacivanjem. Na Tviteru možete i da se dopisujete sa političarima, DA, dobro ste pročitali. Ali tamo se pesmica menja, tamo je kul menšnovati Trivanku čak iako vam se od njene pojave na TV-u baca pegla u oba pravca. Ima licemerja, jašta, valjda svuda gde su ljudi, ali opet ni prismrdeti Fejsu.

Da pojasnim: Fejs vam je kao da ste ušli u prenatrpan fensi kafić koji svi mrze a iz njega ne izbijaju, gde se svi jedni drugima smeškaju, šalju poljupce, srca i ostala sranja, dok je Tviter kao raspala kafana gde dolaze marginalci koji žele da uživaju u autentičnim kafanskim tučama u kojima često nečiji krvavi zub završi u vašem prejeftinom a opet žežućem piću. Pa šta ko voli.

Da se vratim manijačenju. Zato sam ovde. Manijak sam, dakle postojim! Hejtovali smo, a i dalje to radimo, ideju Velikog Brata. Ne onog nakaznog rijaliti šoua (čuj, ako ti je prva asocijacija na Velikog Brata rijaliti šou koji se prikazivao na B92 ili gdeveć, šta koji qrac radiš na mom blogu?!), već onog hard kor, Orvelovskog. A sami sebi kreiramo takve živote! Sami smo i posmatrači i posmatrani. Uhode,  špijuni, oni_čije_ime_ne_sme_da_se_spominje a koji nose tamne naočari i kad je oblačna noć. I jedno i drugo. Istovremeno! Sjajno. Šta ti više u trenutku paše. Da vidiš je l’ ti se ortakinja iz vrtića udala ili da podeliš sa svetom da imaš gadne menstrualne bolove stavljanjem ”:((((((((” u status. Nadasve korisno.

Elem, ideja Velikog Brata je ionako malo problematična. Izvini, Džordže. Razumećeš. Ali zamislite tog kukavca koji bi sedeo i stvarno GLEDAO šta ko radi 24 sata na dan, 7 dana nedeljno. Prati sve. Ne kamera, nego čovek. Nije zabavno ako je mašina, treba nam ČOVEK. Nemoguće. Osim ako ste penzioner i na TV-u imate samo Pink. Ovo mu onda dođe k’o kablovska. Previše jezivo da bih o tome i mislila. Penzos navučen na turske serije u ulozi Velikog Brata. Takve zamisli trebale bi biti nezakonite.

I tako. Idem sad da se derem po Tviteru. Jer mi se može. Jer sam manijak. A da se kladimo da ćeš posle ovog teksta da ukucaš svoje ime u Google?

______________________________________________________________________________________________

Edit: evo jednog sjajnog linka koji sam našla na profilu koleginice @Anđelije Simić koji lepo ilustruje ovo o čemu sam pisala. Upozorenje: postoji mogućnost da se dekompenzujete. Ako ne znate šta to znači, idite na link pa ćete videti. http://www.takethislollipop.com/

Advertisements

NEW! Fresh mental twists on Facebook! Join now!

Znam da sam pre nekog vremena obećala samoj sebi da više neću pisati tekstove o Facebook-u. Dobro, mnogo toga ja sebi obećavam, pa izvisim. Shit happens.

I tako sam, nakon jednog perioda deaktivacije svog profila, ponovo osvanula na čuvenom Fejsu. U razloge ne bih ulazila, jer će to ličiti na pravdanje… I navikla sam, nekako sa vremenom, ali i promenom perspektive, na sve one stvari koje ljudi prezentuju na toj social networking deponiji. Navikla i na komentare, na idiotske grupe, imbecilne statuse, i na sve ono o čemu sam već pisala.

Ali avaj! Pre nekog vremena se pojavila jedna pojava koja me je oborila s nogu – u najnegativnijem mogućem smislu!

Logujem se na svoj profil, i vidim da imam poziv za grupu (ponekad zlo dođe u obliku invite za određeni Cause). Pogledam o čemu se radi, i doživim potpun napad šoka. Nije to onaj čisti šok, kada vas neko, dok, recimo, izlazite iz kupatila, prepadne jer se prethodno sakrio iza zida. Mislim, i to jeste šokantno, (prvenstveno po srce i krvni pritisak), ali ovo je šok mnogo gore vrste. Neka vrsta mutanta, pomešanih osećanja besa, gadosti, revoltiranosti, nemogućnosti da se poveruje dokle je sve ljudski idiotluk sposoban da dođe i kakve sve oblike ume da poprima. Dakle, dobijem poziv za grupu tipa – ”Pomozimo malom xxx da pobedi leukemiju.”

Sad se verovatno nameće pitanje kakav sam ja to monstrum, šta ja to, dovraga, pišem. Čekajte da čujete objašnjenje, tek onda spremajte linč. Dakle, koliko me pamćenje, ali i poznavanje koncepcije Facebook-a služi, on je prevashodno namenjen kontaktu da drugim ljudima. Taj kontakt ima razne manifestacije – a sve je u svrhu zabave (koje vrste zabave je već drugo pitanje, ne bih se na to vraćala). Ali kako nekome, ko ima iole mozga i obzira, pada na pamet da napravi ovakvu grupu?!

Okej, razumem… humanitarne akcije su zaista nešto što je za svaku pohvalu (opet preskačem priču o mogućnostima malverzacija). I pružiti podršku osobama koje su suočene sa takvim groznim stvarima (invaliditet, hendikep, neizlečiva bolest, etc.) svakako je od neprocenjivog značaja za onoga kome je podrška potrebna. I razumem da tim ljudima nikad nije dosta pažnje i podrške, i to je sasvim normalno, a kada se sa tim udruže i finansijska ograničenja, njihova je muka, nažalost, nesaglediva.

Ali, opet postavljam pitanje: kog đavola neko pravi grupu tog tipa? Šta on očekuje? Da mu se prijavi nekoliko hiljada članova, mahom onih koji impulsivno klikaju na Accept dugme kad dobiju takac poziv? Ponekad šalju i brojeve žiro računa… ima li to svrhe? Čisto sumnjam. Koliko je ljudi spremno da nekom uplati neki novac, samo na osnovu toga što je na jebenom Fejsu video sliku nekog sirotog obogaljenog deteta? Bes izbija iz mene dok pišem ove redove, mislim da se to jasno i primećuje.

Dakle, ko može da tvrdi da su iza tih grupa zaista unesrećeni ljudi, ili su to, pak toliko moralno deformisane individue, koje su u stanju napraviti ovakvu stvar? I jedna i druga opcija su tužne. U prvom slučaju – da li ti nesrećni roditelji zaista nešto očekuju od tih ljudi koji se učlane u grupu. Žarko bih želela da mi neko kaže da li su uspeli da ostvare neki prihod na taj način; to bi makar značilo neku svrhu takve užasne, izopačene prezentacije sopstvene nesreće. S druge strane, ako oni žele samo podršku, koliko im uopšte može značiti podrška potpuno nepoznatih ljudi, koji su se tu učlanili bez da su verovatno dobro i pročitali naziv grupe. Da li je kvanitet podrške koju neko dobija bitniji od kvaliteta?

I kako, recimo, izgleda kad vidimo da se član N.N. učlanio u grupu ”Pomozimo maloj Jeleni koja je rođena bez ruke”, a odmah nakon toga potvrdio članstvo u grupi ”Najbolje ex-Yu pičke”?!

Da li je normalno da se jedan sajt, namenjen prevashodno druženju, upoznavanju, kontaktiranju, koristi u ovakve svrhe? Da li je to zaista degutantno, pa na neki način i zloupotreba sopstvene nevolje?!

Opet, tu su i nezaboravni ”Causes”. U njima se ljudi pozivaju na zaštitu životne sredine, kastriranje pedofila, stopiranje rata u Iraku, mir u svetu, zaštitu pandi, itd. A da li je iko od tih vrlih kreatora ikada pomerio svoju guzicu iz fotelje, i ustao i zaista nešto napravio u smeru ostvarivanja gornjih ideala? Čisto sumnjam u to. On (a pod ”njim” smatram kreatora takvog ”Cause”-a) verovatno misli da je uspešno izvršio svoju misiju spasavanja sveta, tako što je kliknuo tri puta u nekom imaginarnom prostoru, pozvao 8 miliona ljudi da se pridruže njegovoj humanoj misiji, i onda osetio samozadovoljstvo time što je tako dobar i plement. Bez da je učinio išta konkretno!

U zaključku, rekla bih samo sledeće: nedostaju mi vremena kad me je FB nervirao zbog svoje licemerštine i lažnog predstavljanja, te neizmerne gluposti. Jer ovo u šta se pretvara cela ta papazjanija je, na prvom mestu, zastrašujuće. Ali, najstrašnija stvar je ta što ljudi, potpuno nekritički, prihvataju sve te stvari koje im se serviraju, bez da su jednom uključili mozak i postavili sebi pitanje – ”nije li ovo malo bolesno?” I onda se posle čude što je ceo svet otišao u tri lepe pizde materine… nesvesni da su i sami tome kumovali… makar priključivanjem u apsurdno izopačenu grupu.

”Prijateljuuuu, prijateljuuuu – mrš u pizdu materinu”

Dakle, ono čega sam prošli put izbegavala da se dotaknem jeste psihološki profil onih koji se ‘oglašavaju’ na Facebook-u. Mada sam ih podelila u nekoliko grupacija, za razmatranje su najinteresantniji oni koji su ogrezli u svet Fejsa, koji non-stop vise na njemu, te im je on postao zamena za viđanje sa prijateljima, izlazak, i slične aktivnosti koje normalni ljudi normalno upražnjavaju sa svojim normalnim prijateljima na načine koji su normalni – ma šta to značilo.

Pa da počnemo sa psihologiziranjem… 🙂

Dakle, to su oni kojima se veliki deo duštvenog života odvija online, odnosno na FB. Ono što sam primetila jeste to da se na ovakvu foru najčešće ‘upecaju’ oni koji nisu imali ranija iskustva sa sličnim sajtovima, ili blogovima, forumima. Mada, ne mora da znači, jer, recimo na forumu, postoje neka pravila i okviri u kojima se samoprezentovanje može vršiti, dok na Fejsu imamo jednu stranicu i veliku slobodu u odlukama šta ćemo i koliko o sebi pisati/postavljati. Oni koji idu na Fejs radi ovakvih stvari, ili nemaju socijalni život koji ih zadovoljava, ili su prosto ‘zaraženi’ ovim fenomenom na internet nebu. Sad, postavlja se pitanje, šta tu ima da bude zarazno, a da ne ulazi u okvire ekshibicionizma? Komentarisanje slika – zarazno? Slanje virtuelne slanine – zarazno? Pisanje statusa – ‘otišao sam da kakim’ – zarazno? Ne bih baš rekla da se iko sa iole izgrađenom estetikom i pragmatikom može time zaraziti… Mada, očito da je nešto drugo u pitanju. Jer, imam donekle razumevanja prema zavisnicima od downloada, foruma, igrica… Sve to vodi makar nekoj zabavi ili je svrsishodno (ma koliko ta svrha bila minimalna ili idealizovana). Ali biti zaražen Fejsom ipak nije nešto što je lako moguće, osim ako vam on nije zaista prvo internet iskustvo.

Jasno je da se radi o samoprezentaciji, o potvrdama koje dobijamo od drugih, te o osećanju veće vrednosti i višeg samopouzdanja nakon što nam neko udeli neki lep komentar. I to je sve prihvatljivo, kada je reč o umerenosti. Nema tog bića koje je imuno na kompliment, lepu reč. Ali šta onda kada postanemo zavisni od tih komentara, kada na njima gradimo samopouzdanje, kada oni dobiju svrhu sami po sebi? Slikati se non-stop i te iste slike postavljati na svoj profil, zatim očekivati komentare ”Lepa si”, ”Divna si”, ”Joj, ala bih te…” i slično svakako jeste ipak prilično simptomatično. Zašto bi neko, ko ima izgrađen selfrespekt i ko je svestan svog izgleda, imao neodoljivu potrebu da radi takve stvari? Suvišno je pisati razlog, on prosto bode oči…

Ipak, drugi ekstrem može biti i stara dobra narcisoidnost. ”Tako sam lepa i zgodna, moram staviti ove izazovne fotke, pa da i drugi vide” je verovatno često u glavi oni koji imaju oko 500 slika sebe u različitim pozama, izdanjima, mestima. Mada, kada bih morala da biram narcizam i poljuljan osećaj samopouzdanja, uvek bih izabrala ovo prvo.

(Neka i oni koji se prepoznaju u ovoj karakterizaciji izaberu istu opciju)…

TO BE CONTINUED…. maybe

Facebook mania ~ korak dalje… kuda?

Kao jedna od trenutno najaktuelnijih internet fenomena savremenog doba, Facebook psihologija postala je predmet velikog broja istraživanja, što od strane psihologa, što od strane laika. U tim nalazima možemo naići na raznolika psihologiziranja… Kako je, uopšte, moguće sprovesti neko opsežnije i ozbiljnije istraživanje ovakvog fenomena, ako znamo da profili ljudi na ovoj social networking mašineriji često nemaju ništa zajedničko sa njihovim realnim psihološkim profilima?

Metod koji može biti koristan, ali i spekulativan, te svakako ekstremno subjektivan jeste prosta opservacija. Sve što vam je neophodno jeste važeća e-mail adresa, šifra i oko koje vidi malo dalje od slike obrađene u Photoshopu. Najzad, verovatno je da ćete vrlo brzo steći ‘prijatelje’, odnosno friendove. Biće to što vaši prijatelji u ‘realnom’ životu, poznanici, kolege, što potpuno nepoznati ljudi, čiji je cilj sticanje što većeg broja ‘prijatelja’, ili oni koji su videli vašu najbolju sliku (podrazumeva se da ste stavili svoju najbolju sliku, neku gde vam sevaju bicepsi ili se preliva dekolte), pa bi možda malo sa vama ćaskali, pa vas možda i jednog dana pozvali na sastanak, uživo, bez kompjutera. I avantura može da počne.

Najpre, moram konstatovati da ova pošast ima i svoje dobre strane. Ne, ne mislim na nalaženje prijatelja iz detinjstva ili osnovne i srednje škole, jer da ste imali nameru, ostali biste sa njima u kontaktu i bez Facebook-a. Znam to iz ličnog primera, jer ćete sa ”starim’, pronađenim prijateljima stupiti u komunikaciju, za koju ćete nekon samo nekoliko razmenjenih rečenica, shvatiti da nemate o čemu da pričate. I obećaćete jedno drugom kako se morate videti i ispričati u ime strarih, dobrih vremena. Ali, u 9 od 10 slučajeva, to se neće desiti. Jer, kao što rekoh, da imate o čemu da pričate sa njima, bili biste verovatno u kontaktu i da nema Facebook-a.

Što se tiče njegovih dobrih strana, tu podrazumevam komunikaciju sa sadašnjim prijateljima, poznanicima, kolegama. Ako vam je potrebna neka informacija, možete mu poslati poruku, ili, što je sad još više in, pisati na njegovom zidu (Wall-u). Tako će vaš prijatelj videti vaše pisanije onda kada se sledeći put uloguje, tako da nezgodno vreme ili prekidanje nekoga u nekom poslu, ovde nije opcija. Takođe, ako nemate nečiji broj telefona ili e-mail adresu, ovo može biti korisno. Mada, lako možete doći i do ovih informacija, jer ih većina ljudi eksplicitno istakne u svom profilu.

Sledeća korisna stvar jeste upravo ova o kojoj pišem, a to je – posmatranje ponašanja ljudi, bez obzira da li su vam zaista prijatelji (svakoga dana nešto novo saznajemo o njima, zar ne?) ili samo Facebook poznanici. I tu se lista korisnih stvari naglo prekida.

Šta možemo saznati o nekome na osnovu jedne jedine stranice? Pritom, ta stranica i ne obiluje bog zna kakvim informacijama, osim onih iz lične karte, par albuma, apdejtovanih statusa? Upravo se u tome krije ono čega ljudi nisu svesni prilikom kreiranja svog profila, koji, podrazumeva se, treba da vas predstavlja u najboljem svetlu, jer nisam do sada videla da je neko sebe predstavio kao lažova, manipulatora ili debila. Mada, nisu ni svesni koliko nam zapravo otkrivaju o sebi na jedan naizgled bengdan način…

Meni lično najinteresantnija stvar jesu slike, odnosno albumi. Većina korisnika FB-a ih ima, i redovno apdejtuje, komentariše i odgovara na komentare drugih. Svi to radimo, ali ne na isti način. Mada, u pozadini se kriju slični motivi: prezenovanje sebe. Dakle, postavi se slika, a onda se čekaju komentari. To su obično takvi komentari od kojih vam se može slošiti. Šlihtanja svih vrsta, umiljavanja, dodvoravanja. Naravno, postoji i određen procenat onih koji su iskreni ili barem delimično, iskreni, ali je njihova brojka u odnosu na ove druge totalno zanemarljiva. Slika mlade devojke, u atraktivnoj odeći, u vrlo izazovnoj pozi, uvek, ali uvek je praćena ovacijama muških friendova, ali su oni ženski zapravo najsmešniji. ”Jao, što si mi slatka, lepotice, kuco, maco, pile” reči su kojima jedna devojka na FB-u oslovljava drugu. Da ne znam, pomislila bih da je negde (a ja sam to prespavala) došlo do mirenja žena na nekom globalnom planu, pa su od tada sve jedna drugoj cice, kuce, mace i srca. Koliko sam obaveštena, do sklapanja mirovnog sporazuma među populacijom ženki nije došlo, pa se ne mora biti preterano mudar kako bi se stiglo do zaključka da su napisani komentari – lažno smeće.

Pored nezaobilaznih fotografija u oskudnoj odeći, devojke obožavaju da postavljaju i slike sa svakog letovanja, izlaska, pijanke, žurke, autobuske stanice, trafike koju su u životu obišli. Tu su i oni (među njima i ja) koji postavljaju svoje fotografije iz detinjstva. Po sredi je verovatno nekakav infantilan momenat, ali kakav – ne znam, jer kao što rekoh, imam i ja takav album, stoga bi svaka procena bila vrlo subjektivna.

Dolazimo do sledeće najinteresantnije stvari: statusa. Statusi su linije na koji može da se upiše šta dotična individua trenutno radi, u kakvom je raspoloženju, gde je, i tome slično. Druga je stvar što neki ljudi to shvataju doslovce, pa se tako možemo sresti sa statusima ”XY jede”, ”XY je gladan”, ”XY ima još pola tanjira da pojede, kako bi završio večereu”. Ovo je samo jedan veoma sitan i beznačajan detalj od svih ‘bisera mudrosti’ koje se u polju status mogu naći. Status bi trebao biti nešto što razume onaj ko ga je postavio, prilično intimna stvar; ili pak dobra fora, koja je svima smešna, ili, sa druge strane, poruka nekome za koju želimo da je samo on razume.

Ali ne. Poenta je ponovo promašena. Umsesto toga nailazimo na gomilu smeća i ispraznih gluposti. ‘Najbolniji’ komentar do sada, viđen kod nekoliko friendova, jeste: ”XY se smara”. Ne znam zašto bi XY mislio da to neko želi da zna?!

Aplikacijama, kvizovima i ostalim stvarčicama ne bih ni posvećivala posebnu pažnju, jer je jasno da su zabavnog karaktera, za one kojima internet zaista ne služi za bilo šta pametnije, pa tako ubijaju dosadu šaljući jedni dugima sarmu ili Gucci cipele. Stvarno bi bilo super kada bi mi sada bilo ko od mojih prijatelja zaista poslao sarmu ili Gucci na kućnu adresu, ali zaista ne vidim smisao svega toga u ovom globalnom skladištu ljudske dosade.

Grupe mogu biti interesantne, ali često i one nemaju ama baš nikakvog smisla, jer se ne sećam da je iko aktivnije i produktivnije učestvovao u njima (pod aktivnim se ne računa postavljanje isprazinih komentara na Wall grupe), već su jednostavno počastili admina te grupe radošću koja je prouzrokovana njihovim pristupanjem dotičnoj grupi.

…………………………………………………………………………………………………………………………………………………..

Najzad, čini se sasvim mogućim i klasifikacija korisnika Fejsbuka u nekoliko grupa. Vredi pokušati, svakako:
1. zaboravljeni slučajevi – oni koji su davno otvorili nalog (ili je to neko učinio umesto njih), koji su potpuno zaboravili na tu čast da pripadaju jednom takvom socio-psihološkom fenomenu.
2. zamalo zaboravljeni – povremeno se pojave, prihvate koji friend request, pogledaju urnebesan video u kom baba naleće na auto i odu. Prepoznaju se po tome što maltene nikada ili jako retko napišu svoj status (hvala im).
3. izgubljeni slučajevi – ne mogu da odu na net, a da ne provere svoj profil, nekoliko puta dnevno. Već svi albumi su im postavljeni, komentari lete na sve strane, a i slanje aplikacija im nije strano.
4. potpuno izgubljeni slučajevi – kada otvorite Chat prozor, oni su uvek tu. Njihov status je uredno updateovan na svakih sat vremena. Imaju kolekcije gramofonskih ploča iz ’70-ih, ajvar, bombe, i nekoliko usvojenih virtualnih štenaca. Dakle, imaju čitav magacin aplikacija i ostalih čuda. Ne propuštaju apsolutno ništa što dođe do njihovog profila, ni po cenu života.
………………………………………………………………………………………………………………………………………………….
Vrlo lako (čak šta više – previše lako) dolazimo do zaključka kakvu vrstu satisfakcije Facebook donosi svojim korisnicima: dosadu, izazivanje dosade, ubijanje dosade (neuspešno, najčešće, u suprotnom je još tužnije); licemerje, laganje, sakrivanje iza četkice Photoshopa, i samoprezentaciju koja retko ima ikakav cilj, osim komentara: ”Odlično ti je dupe”.

JOIN FACEBOOK: It’s free and anyone can join… literally.