Draga prošla ja,

tribute to Draga buduća ja

baš volim što mogu da ti se obratim i ukažem na neke stvari, iz ove perspektive kad sam mnogo pametnija… Sve dok opet malo ne porastem i shvatim da sam ustvari i tad (što mu dođe sadašnjost) bila mali tupadžija. Ali u tome je lepota života, valjda. Tako nešto. Poznajem te u dlaku i stvarno si divno dete, osim kad nisi. Zato želim da neke stvari shvatiš na vreme, pa u nekoj paralelnoj dimenziji budeš manji tupadžija nego ja. Ako veruješ u paralelne dimenzije, a trebalo bi, život bez verovanja u apstraktne i neproverljive stvari je dosadan kao čekanje u pošti. Pa da počnem da ti solim pamet, to je jedna jako zabavna stvar, malo koji odrasli će ti to priznati…

• Nisu svi ljudi dobri. Tačnije, malo je dobrih ljudi. Većinom su glupi, dosadni, pohlepni i zli. Ali zbog ono malo dobrih i/ili pametnih i/ili zabavnih vredi živeti. Ipak, ono što za sada mogu da ti garantujem je da ćeš preživeti do 24. godine, ali uz ozbiljna karakterna oštećenja u vidu cinizma, sarkazma, ironije, napada besa i pasivne agresije. Shvatićeš već, nije ništa strašno.

• Škola je super. Veruj mi. To prigušeno smejanje na časovima i veliki odmori su nešto najlepše što ti se sada dešava. Posle će da nestane, a zameniće ih svakodnevnica puna nekih dosadnih stvari koje odrasli moraju da rade.

• Nisu svi koji završe fakultet pametni. Naprotiv, oni su isti oni ljudi iz prve stavke. To nije merilo pameti, već motivacije i lepih štreberskih navika. Ipak, poneki pametni ljudi mogu tamo da se nađu.

• Država ti ne želi dobro. Naprotiv. Te čike ne znaju šta rade, oni su negativci, kao vuk iz Crvenkape ili Snežanina/Pepeljugina maćeha. Ali nisam sigurna da na kraju završe kao oni.

• Bog ne postoji. Ali nemoj da kažeš mami da sam ti to rekla. Čika koji sedi na oblaku i brani nam da jedemo čokoladu kad nam se jede nije stvaran. Njega su ljudi izmislili da bi terali druge ljude da rade blesave stvari.

• Zubar je zapravo kul lik. Ali doktori su ludaci, uglavnom. I boce bole, svaki put. Lažu te da neće da te boli, ali uvek ćeš dobijati neki slatkiš posle, ako ne urlaš baš do besvesti kad te vode na bocu.

• Barbike su super. Nisu nikakva uvreda za ženski rod. I Branko Kockica je super. I Diznijevi crtaći. I Deda Mraz. I psovanje je super. Hrabro izdrži kad ti zabranjuju psovanje ili ti zbog njega prigovaraju. Neće uspeti da te od toga oduče, ne brini.

• Mama nije uvek u pravu. Samo uglavnom. Ne baš uvek.

• Ne brini, jednog dana imaćeš lepe obrve. I reci im da prestanu da te šišaju na kratko k’o robijaša. Neće ti se od toga progustiti kosa, ali će te mnogi ljudi do sredine puberteta oslovljavati sa ”dečko”, zbog čega ćeš čak ići i u vojsku jednog dana, ali da ne dužim, videćeš već.

I budi dobra, gledaj kako prelaziš put (prvo gledaš levo, pa desno), ne uzimaj slatkiše od nepoznatih, ne uči pačiće da rone (ne opet!) i slušaj učiteljicu, jedi boraniju i ne stavljaj nogu u  točak bicikla NIKAD VIŠE.

H(R)oror

To vam je jedna od onih pretenciozno glomaznih zgrada, previše ružna i sterilna čak i za balkansku interpretaciju postmodernističkog stila. Ogoljeni kič, može se tako nazvati. Hram masovne proizvodnje i potrošnje, utočište za sve kompulzivne skupljače kupona i jurnjavu za sumnjivim usisivačima na akciji, jedan u moru identičnih, podjednako sterilnih i kockastih. Ako ste i imali kakav kritičan stav o konzumerizmu, ljubazno ga izujte ispred, jer svi znaju da đavolu nije mesto u crkvi, čak i kad ima najbolje namere i važeću ličnu kartu.

Ispred prostorije gde se obavlja H(R)oror stoji nekoliko ljudi, diplomiranih kuraca baš kakav sam i ja. Svi su široko nasmejani i blago nervozni, u svojim najboljim poslovnim izdanjima, brižljivo ispeglanoj odeći i spremni za dalju obradu. Najednom iz prostorije izlazi usplahirena devojka, sa izrazom lica kao da je slučajno pomirisala dve nedelje mrtvog rakuna. ”Imam 30 godina i nijedan doktorat”, plačnim glasom dodaje i udaljava se brzim korakom od nas. Svi smo u čudu, ali sledeći je već ušao unutra. Ma nismo je dobro razumeli, a možda je malo i šašava, ima ih takvih dosta…

Baš kad je količina čekanja probila sve pristojne granice, dođe red i na mene. Ulaskom u prostoriju instinktivno pokrivam najveće žile na telu, a onda shvatam da ipak izgledam kao idiot dok se ljubazno i veštački smejem, ujedno se držeći za vrat. Puštam se, a pogled koji me prati izaziva u meni jezu, jer to je pogled pitbula na redukcionoj dijeti. Ljubazne formalnosti su prošle, vlasnica pitbulovskog pogleda skenira naizmenično papir koji bi trebalo da predstavlja mene i pravu mene. Osmeh lep, uvežban, profi, ali pogled krvoločan.

”Šta je ovo?”, pita me, mlateći mlohavim papirom u levoj ruci. Rekoh da je to moje radno iskustvo. Gleda u papir kao da je u njemu napisana tajna postanka univerzuma koju ona ne odobrava, vidim da joj ništa nije jasno. ”Imate toliko godina, tako malo iskustva, nemate doktorat? Pa šta ste radili za ove 24 godine? Što ne nađete posao, a?” Rekoh sebi – što je simpatična ova žena, ima odličan smisao za humor, brutalan, baš kakav volim. Smejem joj se, zahvalna što je odlučila da me opusti upotrebom tako britkog humora. Pogledam je u lice i zaledim se. Pa ona se jebeno sa mnom uopšte ne šali. Količina apsurda koja je u tom trenutku ispunila prostoriju postidela bi i nekoga poput Kafke, ali to izgleda samo ja primećujem. Gorko sam se kasnije pokajala zbog sopstvene naivnosti, ne znajući šta se tek sprema…

”A vozačka dozvola za C kategoriju? A znanje ruskog, nemačkog i još najmanje četiri jezika? A druge sposobnosti – pregovaračke, pokerske, antiterorističke, za heklanje, pecanje, bacanje kladiva? Preživljavanje u divljini? NIŠTA!!!”, čujem je kako mi se obraća i histerično baca moj CV od dve strane iza svoje glave. Mogla bih da se zakunem u pola tog istog CV-ja da je na jedan sasvim mali trenutak imala crveni odsjaj u očima, samo delić sekunde, manje pažljivom oko bi promakao. ”Pa… ovaj… znate, ja… imam eto 24 godine, ne mogu baš da stignem… i ja sam…”, naglo prekidam svoj pokušaj da se opravdam. Gleda me kao što bi vas gledao zatvorenik od 200 kg na doživotnoj da ga pitate šta on misli o vašoj novoj kremi za celulit. To nije pogled koji se dva puta može preživeti. Odustajem.

Kezim se i dalje, svesna da delujem kao idiot i silno me sramota što ne umem da zapalim logorsku vatru niti da vozim viljuškar. Obećavam sebi da je to sledeće na mojoj listi prioriteta. Ali stvarno. Žena i dalje pilji u mene i na svoju nesreću shvatam da se opet instinktivno držim za žile na vratu. ”Prehlada”, promrmljam i osmehnem se stidljivo, a njen pogled me prostreli i sa gađenjem okrene glavu od mene, gubavca. Shvatam da je opasnost za moj vrat prošla – neće me rastrgati ako sumnja da bi se mogla prehladiti. To bi bila kataklizma za njen besprekoran HR imidž. Klima glavom u neverici ponovo držeći moj polu pocepan CV, blago škrguće zubima gledajući ga i nakrivivši glavu pri tom na jednu stranu, kratko se osmehne poput dželata sa krizom identiteta ali bez mogućnosti prekvalifikacije i kaže kratko: ”Javićemo vam se”. ”Muahahahahahah”, moja je instinktivna i bolno iskrena reakcija. Vidim da je đavo odneo šalu, skupljam svoje prnje i izlećem napolje bez ijedne reči.

Ljudi ispred su odahnuli kad videše da je još jedna osoba izašla, relativno čitava, samo sa blagim PTSP tikovima, bez krvi i sopstvenih iznutrica na odeći. Kažu da jedan pre mene nije bio te sreće. ”Ma nije ništa strašno”, kažem, a u nameri da se nasmejem izgledam nakazno. Odlazim kući sa osećanjem da sam smeće, mentalno silovana i sa čvrstim uverenjem da koliko sutra idem na kurs za skakanje padobranom, to će mojoj biografiji dati malo egzotičniji šmek. Zaklinjem se da ću čim dođem kući pogledati ”Fight Club”, da se dovedem u duhovnu ravnotežu i sperem sa sebe osećaj da sam obično govance bez budućnosti, kome čak ni jedna ljigava korporacija ne želi da otkine tu bespotrebnu glavu.

Umesto toga, okrećem kanal na TV-u na šou Cezara Milana, čoveka koji ume sa psima zajebanog karaktera i smejem se sve dok mi ne popucaju kapilari, jer Cezar upravo za vrat drži pobesnelog pitbula i objašnjava mu ko je glavni. Kakva veština, kakav takt! Gde da se prijavim na kurs? Sa osećajem da je pravda zadovoljena, otvaram Infostud i tražim informacije o prekvalifikaciji. Šta fali utovaru cementa, imaću lepu liniju, a i znanja stečena na fakultetu konačno će mi se isplatiti…

Postim od postovanja postova ili tele u kreativnoj blokadi

Mindfuck naslov? Kolač u tiganju? Nemoguće. Nedostatak inspiracije za bilo kakvim nabadanjem tastature koji bi se uz angažman svekolike tolerancije i pozivanja na slobodu govora (da se kladimo da će uskoro da nastane i ”sloboda blogovanja” kao podvrsta ove pomenute?) mogao nazvati pisanjem me sad već pomalo iritira, jer svaki svoj post doživim kao mali terapijski susret sa nevidljivim terapeutom (to je baš vrsta terapeuta koju najviše volim). A sada se osećam kao opsesivni kompulzivac koji treba svog terapeuta, ali ovaj sunča batake negde na Mauricijusu od mojih para, dok ja četvrti put od jutros brojim fuge  u kupatilu. No, dobro. To valjda razlikuje ljude koji se stvarno bave pisanjem od nas koji se kobajagi bavimo pisanjem, jer danas svako može da bude pisac, zar ne?

Moram priznati, htela sam da pišem o tome kolika je poplava blogova u današnjem sajber svetu i da se tu mogu naći razne zanimljive stvarčice, od predloga kako se šminkati, kuvati, oblačiti, svlačiti i tako dalje, do raznih budalaština i ličnih dnevnika od kojih se meni i kao psihologu i kao ljudskom biću a bogami i kao kiborgu diže kosa na glavi. A ovaj moj blog, u svom tom šarenilu, deluje kao olinjala trajno smrdljiva kafana na železničkoj stanici u kojoj se služe samo vinjak i razblažena kisela voda. Uvek sam i htela takvu kafanu, ne ušminkane sa mermernim nužnicima i osvetljenjem spejs-šatla gde su svi bledi.

Nemam inspiraciju, ali zadržavam ovaj pošten narod što ovo čita od angažovanja oko nečeg pametnijeg. Nisam, naravno, propustila priliku da nežno provučem hejt kroz ove redove, ali za to sam makar uvek inspirisana. I tako sedim, ovog prohladnog oktobarskog ranog popodneva, pijuckam kafu i razmišljam o čemu bih pisala. Politici? Ah, jedino čega se više grozim od same politike su ljudi koji o istoj non stop drobe. O nekom socijalnom fenomenu? Otkazanoj Paradi ponosa? Olji Bećković? Boooring. Nemam baš nijednu temu o kojoj mi se piše, a opet mi se o nečemu piše. Je l’ mogu sad da kažem da imam kreativnu blokadu? To je kao da pojam ”kao tele u šarena vrata” elegantno zamenite sa ”usled uskomešanosti različitih ideja koje prožimaju njegov kreativni mozak, mladi neshvaćeni umetnik nalazi se trenutno pred nedostatkom sređenosti svojih misli čiji krajnji rezultat je misaoni tok koji bi se mogao nazvati tabula rasa”. E, pa ja mu dođem ono tele što bulji u šarena vrata. Ili u šahovsku tablu, baš se tako nekako više osećam.

Nedostaje mi vreme pismenih iz srpskog kada smo svoju nabujalu kreativnost morali da strpamo u jednu, samo jednu temu. A sada, kad imam svu slobodu da pišem o čemu god, ja i dalje pročavam šarenilo onih vrata i/ili šahovske table. Kakav paradoks! Možda bih o tome mogla pisati? Kako nam mogućnost izbora ustvari ograničava slobodu? Uf, da… srećom pa se niko toga nije setio pre mene.