Licemerjem protiv bede?

Ovih dana je na našoj ”najosvešćenijoj”, ”najliberalnijoj” i najdušebrižnijoj televiziji počela kampanja pod nazivom ”Štrajk glađu protiv gladi”. Naravno, velika većina ostalih medija, koji možda i nisu toliko ”liberalni” i brižni, propratila taj event. Nemojte me samo pitati koliko sam pozivnica na Facebook-u dobila, da podržim tu humanu akciju.

Zamisao cele ideje jeste ta da se jedan dan (mislim da je to danas) izdvoji, da se građani okupe i da – biju svoje neistomišljenike, do krvi. Ne, ne, izvinjavam se, pobrkala sam nešto. Da, ljudi se okupe i – štrajkuju glađu! Simbolika je ta da se narod… khm… pobuni, da se proširi nacionalna svest, te da se ljudi informišu o tome kako veliki deo populacije gladuje, i kako se po pitanju toga nešto mora učiniti. Gle ti sad to! Kako su samo oni humani! Oni su spremni da jedan ceo dan (eeej, 24 sata!) gladuju, kako bi se solidarisali sa onima koji zaista nemaju šta da jedu! Jeee, kakva humanost, to je divno, divno!

Okej, Ina, preterala si sa ironijom. Probaću ponovo: štrajk glađu. SRANJE. Ne, ne. LICEMERNO SRANJE.

Jedna obična lažno humana baljezgarija, povrh svega licemerna i NEhumana. Zašto?

Hm, zašto? Zamislimo jednu osobu (majku mu, živim u Srbiji 22 godine, pa ćemo pretpostaviti da poznajem mentalitet svog naroda makar malo) koja je na tom ”humanom” skupu. Ona će ceo taj dan da gladuje. Nešto kao post, samo bez religijske konotacije. A sutra? Šta će ona sutra? Sutra će da se naždere (čuj sutra, čim ode kući, kod onih ”osvešćenijih” će frižider biti poharan već posle ponoći) i za juče, i za sutra, i za sve one sirote gladne ljude koji gladuju, dok on jede svinju i pije pivo. Ne, ne, on je svoje odradio. On je jedan dan gladovao, pokazao da je osvešćen i ne-ignorantan, i on je svoje obavio. On je human, plemenit.

Mogla bih da nastavim tekst, ali neću. Imam za kraj samo jedno da kažem:

ako i vama ovde nešto ne smrdi, u celoj priči oko štrajka glađu, onda ste i vi definitivno glupa svinja koja jede svako pomije koje joj se servira. I treba da se ubijete, ako je moguće, odmah.

Have a nice day! NOT!

Advertisements

NEW! Fresh mental twists on Facebook! Join now!

Znam da sam pre nekog vremena obećala samoj sebi da više neću pisati tekstove o Facebook-u. Dobro, mnogo toga ja sebi obećavam, pa izvisim. Shit happens.

I tako sam, nakon jednog perioda deaktivacije svog profila, ponovo osvanula na čuvenom Fejsu. U razloge ne bih ulazila, jer će to ličiti na pravdanje… I navikla sam, nekako sa vremenom, ali i promenom perspektive, na sve one stvari koje ljudi prezentuju na toj social networking deponiji. Navikla i na komentare, na idiotske grupe, imbecilne statuse, i na sve ono o čemu sam već pisala.

Ali avaj! Pre nekog vremena se pojavila jedna pojava koja me je oborila s nogu – u najnegativnijem mogućem smislu!

Logujem se na svoj profil, i vidim da imam poziv za grupu (ponekad zlo dođe u obliku invite za određeni Cause). Pogledam o čemu se radi, i doživim potpun napad šoka. Nije to onaj čisti šok, kada vas neko, dok, recimo, izlazite iz kupatila, prepadne jer se prethodno sakrio iza zida. Mislim, i to jeste šokantno, (prvenstveno po srce i krvni pritisak), ali ovo je šok mnogo gore vrste. Neka vrsta mutanta, pomešanih osećanja besa, gadosti, revoltiranosti, nemogućnosti da se poveruje dokle je sve ljudski idiotluk sposoban da dođe i kakve sve oblike ume da poprima. Dakle, dobijem poziv za grupu tipa – ”Pomozimo malom xxx da pobedi leukemiju.”

Sad se verovatno nameće pitanje kakav sam ja to monstrum, šta ja to, dovraga, pišem. Čekajte da čujete objašnjenje, tek onda spremajte linč. Dakle, koliko me pamćenje, ali i poznavanje koncepcije Facebook-a služi, on je prevashodno namenjen kontaktu da drugim ljudima. Taj kontakt ima razne manifestacije – a sve je u svrhu zabave (koje vrste zabave je već drugo pitanje, ne bih se na to vraćala). Ali kako nekome, ko ima iole mozga i obzira, pada na pamet da napravi ovakvu grupu?!

Okej, razumem… humanitarne akcije su zaista nešto što je za svaku pohvalu (opet preskačem priču o mogućnostima malverzacija). I pružiti podršku osobama koje su suočene sa takvim groznim stvarima (invaliditet, hendikep, neizlečiva bolest, etc.) svakako je od neprocenjivog značaja za onoga kome je podrška potrebna. I razumem da tim ljudima nikad nije dosta pažnje i podrške, i to je sasvim normalno, a kada se sa tim udruže i finansijska ograničenja, njihova je muka, nažalost, nesaglediva.

Ali, opet postavljam pitanje: kog đavola neko pravi grupu tog tipa? Šta on očekuje? Da mu se prijavi nekoliko hiljada članova, mahom onih koji impulsivno klikaju na Accept dugme kad dobiju takac poziv? Ponekad šalju i brojeve žiro računa… ima li to svrhe? Čisto sumnjam. Koliko je ljudi spremno da nekom uplati neki novac, samo na osnovu toga što je na jebenom Fejsu video sliku nekog sirotog obogaljenog deteta? Bes izbija iz mene dok pišem ove redove, mislim da se to jasno i primećuje.

Dakle, ko može da tvrdi da su iza tih grupa zaista unesrećeni ljudi, ili su to, pak toliko moralno deformisane individue, koje su u stanju napraviti ovakvu stvar? I jedna i druga opcija su tužne. U prvom slučaju – da li ti nesrećni roditelji zaista nešto očekuju od tih ljudi koji se učlane u grupu. Žarko bih želela da mi neko kaže da li su uspeli da ostvare neki prihod na taj način; to bi makar značilo neku svrhu takve užasne, izopačene prezentacije sopstvene nesreće. S druge strane, ako oni žele samo podršku, koliko im uopšte može značiti podrška potpuno nepoznatih ljudi, koji su se tu učlanili bez da su verovatno dobro i pročitali naziv grupe. Da li je kvanitet podrške koju neko dobija bitniji od kvaliteta?

I kako, recimo, izgleda kad vidimo da se član N.N. učlanio u grupu ”Pomozimo maloj Jeleni koja je rođena bez ruke”, a odmah nakon toga potvrdio članstvo u grupi ”Najbolje ex-Yu pičke”?!

Da li je normalno da se jedan sajt, namenjen prevashodno druženju, upoznavanju, kontaktiranju, koristi u ovakve svrhe? Da li je to zaista degutantno, pa na neki način i zloupotreba sopstvene nevolje?!

Opet, tu su i nezaboravni ”Causes”. U njima se ljudi pozivaju na zaštitu životne sredine, kastriranje pedofila, stopiranje rata u Iraku, mir u svetu, zaštitu pandi, itd. A da li je iko od tih vrlih kreatora ikada pomerio svoju guzicu iz fotelje, i ustao i zaista nešto napravio u smeru ostvarivanja gornjih ideala? Čisto sumnjam u to. On (a pod ”njim” smatram kreatora takvog ”Cause”-a) verovatno misli da je uspešno izvršio svoju misiju spasavanja sveta, tako što je kliknuo tri puta u nekom imaginarnom prostoru, pozvao 8 miliona ljudi da se pridruže njegovoj humanoj misiji, i onda osetio samozadovoljstvo time što je tako dobar i plement. Bez da je učinio išta konkretno!

U zaključku, rekla bih samo sledeće: nedostaju mi vremena kad me je FB nervirao zbog svoje licemerštine i lažnog predstavljanja, te neizmerne gluposti. Jer ovo u šta se pretvara cela ta papazjanija je, na prvom mestu, zastrašujuće. Ali, najstrašnija stvar je ta što ljudi, potpuno nekritički, prihvataju sve te stvari koje im se serviraju, bez da su jednom uključili mozak i postavili sebi pitanje – ”nije li ovo malo bolesno?” I onda se posle čude što je ceo svet otišao u tri lepe pizde materine… nesvesni da su i sami tome kumovali… makar priključivanjem u apsurdno izopačenu grupu.

Vanity… my BIGGEST sin

Vanity… my favourite sin… reče Al Paćino svoju čuvenu rečenicu kao Devil Himself u ”Devil’s advocate”. Rečenica koja je vanvremenska… Pošast koja, opravdano ili ne, hara ljudskim self poimanjima oduvek. Da li sujeta uopšte može biti opravdana? Hmmm, ne znam, ali znam ko sigurno nije imun na nju… I sama spadam u tu grupu: grupu psihologa. Bili studenti ili ne, sujeta je naša velika… mana?

Možda se to ne može nazvati sujetom. Nekako je izraz grub i nema prijatnu konotaciju. Nas su inako učili da se ne služimo ovakvim izrazima, već da nađemo neki komplikovaniji, kako bi sagovornik mislio kako smo mi superpametni i superobrazovani. Pre bih rekla da je to kompleks Boga. O da, ne nalazi se možda u onim debelim knjižurdama koje razglabaju na gro strana o psihologiji, ali je odličan izraz za opisati ono o čemu ovde govorim.

 Krenimo redom… Svi smo upisali fakultet koji je (bar nam tako kažu, ja baš tako i ne mislim) jako teško upisati. Da li je to zbog onog testa inteligencije, ili pak testa opšte informisanosti, nije mi ni dan danas jasno. Ili je to jer je konkurencija bila žestoka, tri čoveka prijavljena na jedno mesto? Ni to ne znam. Po svemu sudeći, nikada neću ni saznati.

 Od prve godine studija, gde smo svi mahom bili pogubljeni i polusvesni gde smo i šta radimo, od profesora slušamo jednu te istu priču, ponekad prilično implicitno provučenu kroz razgovor: ”Vi ste odabrani”. Mislim da nema nijednog živog bića, pa makar bilo i otelotvorenje skromnosti, koji bi bilo ravnodušno na to da mu neko kaže da je Odabran. Zvuči kao da imamo misiju spasavanja sveta ili nešto tome slično (kao Kijanu Rivs u Matriksu, s tim što je on u odnosu na nas obična pičkica). Ali bih lagala kad bih rekla da ne prija. O, godi, i te kako, kad ti neko stalno tupi u glavu da si poseban, odabran, drugačiji. I sam vremenom počneš da veruješ u to. I van svoje volje. Ili sa njom.

 Odnosi sa rodbinom su odredili dalji razvojni put tog ‘omiljenog greha’. Na porodičnim okupljanjima, čak i rođaci koji su me poslednji put videli dok sam još bila manja od stola, nisu se ustručavali da mi postave razna pitanja, vezana, naravno, za psihologiju. Iznosili su svoje probleme, pitali za savet. Ti isti ljudi na kojima sam na slikama u svojim prvim crvenim Ciciban cipelicama. Sve se nastavilo, jer su me neki od njih i zvali kasnije, kako bi dobili još saveta. Besplatno. Odlično. A kako je meni bilo tada? Ja sam uživala. Nisam još ni dobila tu famoznu diplomu, a već sam imala posla. I to mi se nije plaćalo u novcu, nego u još većem rastu Ega. I još većem… i većem… Prosto, imala sam odgovore koji su im trebali. Obostrana korist: njima savet kako da postupe sa kenjkavim detetom, meni još veći kompleks kako sad ja kao znam nešto što oni ne znaju, a pritom još i jedva čekaju da im prenesem to znanje. Ja, sa 20 godina. Ne znam ko bi ostao na to imun, ali znam da ja nisam.

I sama profesija psihologa je i te kako prožeta ovim kompleksom. Mi smo obučeni da rešavamo ljudima probleme. Sednemo sa jedne strane stola i počnemo sa postavljanjem najintimnijih pitanja. Od odnosa sa majkom i ocem, preko seksa, najdubljih fantazija, snova, razmišljanja. Svuda nam je pristup dozvoljen. Nema tabua. Nema granica pristojnosti. Letos, dok sam bila na praksi, radila sam klinički intervju sa jednom ženom. Ja, sa 21 godinom, u belom mantilu, za ogromnim stolom i u ogromnoj udobnoj stolici, i ona, depresivna i vidno nezadovoljna, na drugoj strani stola, raščupana, u kućnoj haljini, sa svojih 40 i nešto godina. Postavim pitanje o mužu, o deci, o seksualnom životu… ja – njoj. I ona – odgovara. Trudi se da mi da što više informacija, da me što bolje upozna sa svojim životom. Polako saznajem sve o njoj. Ona o meni ništa, samo ime. Postajemo bliske, ali jednostrano. Pruža mi svoju intimu na dlanu, ja sve zapisujem na beli papir. Odgovara i na potpitanja. Završavamo intervju, odlazi u svoju sobu, zahvaljuje mi se i stiska mi ruku. A nisam, zapravo, ništa učinila, samo sam je saslušala. Odlazi odobrovoljena, a moj mentor mi govori kako sam odlična, rođeni profesionalac, iako i on zna da mi je to prvi put da vodim takav intervju. Ludačka sreća u stomaku, ”Pa ovo je fakat cool”,… i Ego… Ego koji sad već postaje alaramatno ogroman.

 Veoma često, naročito kako vreme odmiče, te i mi imamo više znanja i veština, te pročitane literature iz sebe, naletim na deo u knjizi iz koje spremam ispit, podnaslov: ”Kako ubediti…”, ”Kako nagovoriti…”, ”Kako učiniti nešto, a da onaj drugi ne zna šta mu je zapravo učinjeno”, ”Metode manipulacije”, ”Principi marketinga”, ”Kako sastaviti test a da niko osim tebe ne zna šta on meri”, ”Kad X kaže nešto, to zapravo znači…”. I slično. Hteli mi ili ne, ta znanja ostaju u nama. I kako je moguće da, kada sledeći put budem želela nekoga na nešto da nagovorim, se ne setim nekih od tih metoda i tehnika manipulacije? Svesno – da, ali nesvesno – nikako.

 Eto takav je posao psihologa. Bogovski. Ima tu i humanosti, ali je to pre parola za ono što zaista radimo. Da smo mi zaista humani, ne bismo uzimali enormne količine novca tim sirotim ljudima koji traže našu pomoć. Ali, ponuda i potražnja. Oko njih se sve vrti. Uzmi ili ostavi.

I zato, ako ikada pomislite da je neki psiholog sujetan i da je zapatio Kompleks boga, imajte razumevanja: nije to samo do nas, to je u opisu posla. Takvima su nas stvorili. A mi smo očito bili plodno tle za tako nešto. I mi smo, tom logikom, žrtve manipulacije. Ali ne bunim se. Ni najmanje.

Ja, zapravo, uživam u ulozi psihologa. Boga, psihologa, nazovite to kako želite, ali je osećaj veličanstven. Jer kad smo Ego i ja u dobrim odnosima, ceo svet je naš. I možemo da nastavimo da pomažemo nesrećnima i bolesnima… o, da. 8)