Sloboda govora ~ uputstvo za (zlo)upotrebu

Baš je lepo biti slobodan. Onako, da pričaš i radiš šta hoćeš. Dok god ne ugrožavaš drugoga. Tako nekako. Valjda je lepo. Kad budem znala, reći ću vam iz prve ruke. Za sada mogu samo da pretpostavljam.

Dakle, sloboda govora. Šta s tim? Da, stvarno, šta s tim? Možemo da pričamo i pišemo šta želimo? OK, možemo. Baš lepo.

A kako onda objašnjavate to što nijedan režimski medij (a to je 100% mejnstrim medija u Srbiji) neće da vam objavi komentar koji nije veličanje nečijeg ogromnog političkog dupeta? Ili objave one blage, tupave, probrane komentare, čisto da ispadne da cene i drugačija mišljenja. How yes no. Omiljeni su im nacionalisti i slični KOSOVO JE SRBIJA, TADIĆU UBISE!!! pacijenti. I lepo i korisno. Em su dozvolili da se o Botici kaže nešto loše, em su po ko zna koji put dokazali da u ovoj zemlji živi gomila idiota koja ne vidi dalje od sopstvene njuške, a opet misle da su najpametniji na svetu.

Ipak, ne muči mene to. Iskreno, takve sajtove više maltene da i ne posećujem. Od senzacionalizma i članaka poput ”Jedno zašećereno mudo od nosoroga na dan i celulit i zakrčene arterije su prošlost”. Mene u poslednje vreme fascinira količina ”magazina”, ”blogova”, ”novina” koje pišu tekstove koje bi i jednom prosečnom idiotu vređale inteligenciju. Sa druge strana tih portala, ubeđena sam, sede napaljene klinke od 11 do 13 godina noseći kevine (malo sutra kevine, već imaju svoje) štikle od 12 cm, pijuckaju svoju moku (od koje će im, nadam se, izrasti rep) i tripuju se da su Keri Bredšo, najveća novinarska veličina za koju su čule. One tako dele savete kako naći posao (!), kako se šminkati, kako se jebati, šta ako ti se simpatija u susednom separeu žvali sa onom kurvom iz osmog tri, kako one rade na svom kulturnom uzdizanju a svi ostali su idioti, čitaju Anabelu Basalo i znaju sve o 69 i 969 pozi, šta ako je Milica tog dana u školu došla sa istim lakom na noktima kao ti, kako nahvatati muškarca čija moždana gramaža je obrnuto proporcionalna gramaži njihovih novčanika, sefova i stomaka i tako, nažalost, dalje. ”E ‘naš šta, ja sam super, bre, mačka sam i po, luda sam, volim poeziju i Stefan Braun, otkačena sam cicimicika i ono, totalno otkidam, a prošlog vikenda sam ti jebala tipa, xoxoxo” fazon. Takve stvari neretko o sebi pišu, a nije zajebancija. Ja pitala. Kažu da je to zapravo. ”Zaljubljena u kišu, neuhvativa poput niti paučine u beskrajnom svemiru, tajanstvena muza sa dobrim sisama”, piše im u nekakvim biografijama koje ne znam iz kog razloga stoje ispod njihovih imena.

Do nedavno su se klinke slikale po bojlerima u gaćama i mrežastim čarapama, postavljale najnovije Grand hitove na svoje Fejzbuk zidove, razmenjivale ”mwa swatkice moja” poruke u ilegali svojih profila, a danas su shvatile da je na ceni ”intelekt”, pa su brže bolje izmislile svoje novinarske karijere, potpomognute činjenicom da studiraju Megatrend ili neki takav ”tata mi platio da i ja nešto studiram” fakultet, pa su se ugledale na pomenutu Keri Bredšo, one malo ”alternativije” je pljuju jer je bože moj tako nerealna (to što je u pitanju fiktivni lik iz serije ne sprečava ih da o njenoj neurotičnosti pišu traktate misleći da su time iznad cele situacije i taaako, ou maj gad, taaako pametne) i to je otprilike momenat kad je sve krenulo u krasni kurac.

Muškarci? Oni su još gori. Ili su totalno feminizirani i imaju više roze garderobe od 50% ženske populacije, pa pišu o tome koje šljokice najbolje pristaju utakmici Španija-Portugalija (ipak treba privući i pažnju muškaraca, a lisice su, znaju za moć fudbala) i kako najbolje izdepilirati prepone u kućnoj radinosti (jebeš ga, oni su sa svojim tekstovima još i najkorisniji). Druga grupacija su masturbatori koji za sebe tvrde da su pojebali sve od Triglava do Vardara, da su divlji kao rečnik Velje Ilića, vrsni jebači koji samom svojom pojavom proizvode konvulzije kod ženskog pola koji nije njihova mama.

DISCLAIMER:: Elem, na vam izuzeci: postoje muškarci koji svojom duhovitošću i inteligencijom totalno popravljaju utisak ovog polusveta od ”internet novinara” i oni su potpuno izuzeti iz ove pljuvačine. Modne blogove ovde ne ubrajam jer to nije klasično pisanje. Superpametne žene koje pišu svoje blogove takođe totalno izostavljam, one su UBER i od njih čovek može nešto i da nauči, a da se to ne odnosi na budženje sisa čarapama. Tviteraše mi takođe ne dirajte, oni su ubercool, makar oni koje ja pratim, ha! Njuz.net je takođe bog i batina, ali nema besplatnog ručka, tj. nema besplatne reklame u ovom ogavnom kapitalističkom sranju od sveta! ::

Primetih da se i mnogo poznatih novina sa tradicijom pretvorilo u gomilu smeća. Bazar, na primer, koji sam kevi kao klinka otimala iz ruku, sada je pun saveta kako pozitivan stav preliti preko salate od pasiranog kurca. Ili je oduvek bio sranje, a ja porasla, to sad ne znam da vam kažem.

Okej, dozvoljavam da i ja isto tako silujem svoje pravo na slobodu govora. Nije kao da imam neka bog zna kakva prava, pa mi ovo nije važno. Naprotiv! Ali dozvoljavam da mi se kaže da sam idiot, mentol, kreten, hejter, pička, govnar, isfrustrirana kučka jer pišem kojekakva sranja umesto da idem i kuvam ručak. To je jebena sloboda govora. Ako ja napišem tekst o umakanju muda u Nutelu za vreme posta, da onda objavim komentar koji mi kaže da sam bezbožni imbecil. Ne jednostrano, ”objavićemo samo onaj komentar koji kaže kako smo mi suuuper, jupi!”, pa onda zovu kevu i njene prijateljice da pišu maloj Ani, pardon, Keri, kako je ona super, talentovana i napredna za svoje godinice i tako je nekako baš pooosebna i zabavna. Pa već zna koja joj je omiljena aroma kondoma, gde ćeš naprednije i odlučnije omladine! Još i pišu, eeej, nisu kao onaj ološ što je po ceo dan na Fejsbuku ili kojekakvim rupetinama.

Dakle, izbora ima, nemoj da sereš. Ili da idete na sajtove ”renomiranih” ”magazina”, pa da čitate o tome kako se mononukleoza vraća u modu, da idete na B92 ili Blic gde kažu da je Oliver Dulić totalno pošten i kul lik, majke mi. Ili napravite blogenzi pa psujte državu, ljude i nema.šanse.da.ću.da.napišem.post.bez.hejta.ivice.dačića IVICU DAČIĆA jer tako smo u mogućnosti.

Neću da znam

”Neznanje je moć!”, čuvena Orvelovska parola iz kultne ”1984”. Ako to niste čitali ili makar ne znate o čemu se radi (gledanje genetskog otpada okupljenih pod idejom rijalitija na B92 se ne računa), napustite ovu prostoriju. Svakome ko nema žicu u glavi da mu drži uši gnuša se na ovu rečenicu, jer su mnogi pametni ljudi pričali da znanje obogaćuje i oplemenjuje čoveka i zato su valjda i pisali sve one knjige, debele, teške, sa dugačkim rečima i uokvirenim definicijama, ni fensi fusnote nisu im strane, sa sve zvezdicama i brojevima fonta šest. Neznanje nije moć, misle oni, to Orvel preteruje, šaljivdžija, ironičan je do besvesti.

E pa ja bih njima, da me pitaju (a neće) rekla da čik dođu u Srbiju maja i juna gospodnje 2012. godine (sezona proleće/leto), da probaju da upijaju oko sebe sve informacije, neselektivno ili onako kako ih mediji plasiraju. Kladim se da bi za mesec dana i oni grlili životinje po trgovima kao onaj ludi brkati Nemac što je voleo mnogo da filozofira.

Mi koji smo ovde pa smo ovde ipak imamo nekakav izbor. A moj je:

Neću da znam i ne možete me naterati.

Neću da znam ko mi vodi državu. Ko je predsednik, premijer, ko je sveža desnica, ko je ministar jagnjeće brigade, glavni dasa ministarstva za korupciju, laganje, malverzacije, voršipovanje marginalnih likova, betoniranje vazduha.

Neću da znam ko gostuje i šta priča kod Olje Bećković u ”Utisku nedelje” niti u emisijama sličnog formata. Sve smo već čuli.

Neću da znam o stanju u zdravstvu, sudstvu, prosveti, to me sve zanima koliko i lanjski sneg.

Tek što neću da znam kako se Srbija plasirala na paradi kiča i silovanja ušiju na elitnoj manifestaciji kakva je Evrovizija.

Neću da znam koliki je kurs evra bio pre dva dana, kakav je danas a kakav će biti za pet.

Neću da znam ništa o naslovima u novinama, portalima, novinarskim baljezganjima.

Neću da znam kolike su cene, šta i koliko poskupljuje. To me tek ne zanima.

Neću da znam ko je koga ubio iz obesti, ludila ili zbog kog pišljivog evra ili hiljada njih, čak i kad mi se to dešava u susednoj ulici.

Neću da znam novi hit Lejdi Gage ili sličnih stranih ili domaćih spodoba, neću da znam za Jeleninu (Karleuša ili Trivan, svejedno) aktivnost na Twitteru.

Neću da znam ništa ni o gomili idiota preplanulih guzova na pustom ostrvu ili izovanom brlogu koji za obećane pare pokazuju svu bedu ljudskog polukašastog mozga.

Neću da znam ništa ni o novom filmu ili (ne daj bože) seriji Zdravka Šotre.

Neću da čujem za nova izdanja Paula Koelja, nikako mi to ne spominjite.

Neću da znam za usisivače, proteinske praškove, šerpe i jastuke što ih uvaljuju lično obijači pragova nekog besramnog multilevel servisa za ovcošišanje.

Neću da pišem ironične postove o mentalnom zdravlju nacije, tu je vrag odneo svaku šalu.

Ma neću da znam ni vremensku prognozu, toliko me ništa ne zanima.

Stvarno neću.

Završavam sa Orvelom. Pa kako drugačije?

”Budućnosti ili prošlosti, vremenu u kome je misao slobodna, u kome se ljudi razlikuju među sobom i ne žive usamljeni — vremenu u kome postoji istina i u kome se ono što je učinjeno ne može povući:  Iz doba jednoobraznosti, iz doba samoće, iz doba Velikog Brata, iz doba dvomisli — pozdrav!”

”Mrš u kuhinju da nam mali ne postane peder”

Neka luda vremena došla, kažu barem ovi što se sećaju drugačijih. Otkad sam ja živa, uvek su bila luda vremena. Ali ova su izgleda baš nešto posebno luda. Ivica Dačić u Vladi, klinci se šibaju pa stavljaju to na YouTube, mladež ulazi u spolne odnose dok je još balavurdija, pedofili i fašisti se množe na svakom koraku, droga raste na drvetu, žene nisu u kuhinji, a muškarci ponekad spreme ručak i tako sva ta sranja koja ljudi spominju kad pričaju o vremenu u kom živimo… čekaj malo… nešto ovde smrdi a nije zagoreo muškarcov ručak, jer muškarac sad zna dobro da kuva.

I tako se propagira, kroz petparačke medije (a svi mediji su, što se mene jebeno tiče, petparački), ma zapravo kroz sve kanale kroz koje spodobe koje nam nameću svoja šovi mišljenja koriste da dopru i do poslednje zaludne domaćice, da je danas, jebotebog, potpuno nenormalno da žena NE kuva, odnosno da se cenjeni gospodin njegovo visočanstvo o presvetla uglancana muda ekselencija muškarac nekad lati posla oko krpe i kuhinje.

Ergo, primećujem da se sve više, najpre suptilno, a sad sve manje, propagira da su eto tako nekako došla i ta luda vremena kad Palma usvaja žirafe, ali nije problem u tome, ne, očigledno nije; problem je što su sad jadna i sirota dečica zbunjena jer ne znaju ko im je mama, a ko tata. Kako tata da bude u kuhinji, pa to je mamin posao, da ostari i poludi pored šporeta i kuva za celu porodicu, a tata treba da drnda nešto po garaži da bi uopšte bio tata, jer ako ga sin, nedajbože, vidi u kuhinji, obesiće svoja mudašca o klin i koliko sutra postati peder ili manekenka. Ili oboje. Veću sramotu selo vid’lo nije, ma kad vam kažem.

Nekako sam navikla na one najuobičajnije stupidne hejtove nastale kao posledica izvorne, čiste gluposti i ograničenosti kao što su bezrazložna mržnja prema drugim narodima (ili, još gore, pozivanje na neke istorijsko-religijske uzroke kao izgovor za mržnju naroda čije pripadnike ste videli samo na televiziji!), drugim verama (još veća glupost), pa drugim ideologijama, seksualnim orijentacijama… Ali na ovo sranje nisam nikako računala. Pazi, molim te, svet je otišao u krasni kurac jer se žene sve manje bave kuhinjom, već to ponekad čine i muškarci. Skandalozno!

Tradicionalizam kao vrednost je nešto što se propagira kao jedina prihvatljiva opcija. Ali bez anestezije. Bez prilagođavanja, ma bez zdravog razuma. Ženi je mesto u kuhinji i tačka. Ono što me ipak najviše zapanjuje je to da ljudi sebi zaista daju za pravo da sude o tome kako će neko da uređuje uloge u svojoj kući. Žive tuđ život, naturaju svoje aršine kao jedine ispravne. Ista stvar je u osnovi svih onih gorenabrojanih mržnji. Samo sam ja u pravu, svi ste vi smeće. I biće kako ja kažem, a ako neće, onda ću da skičim kako je svet otišao u vražju materinu i društvo se raspada i deca su nam banditi.

Ne, glupane, deca nam nisu banditi jer ”ne zna ko mu je mama a ko tata”, već zato što ti isti mama i tata moraju da oderu guzicu radeći ili snalazeći se da bi to isto dete moglo da jede i ide u školu kad nije raspust (dakle, ponekad da ide u školu). Ili ih prosto nije briga, što je opet veći i drugačiji problem od ovog silovanja mozga šovinističkim stavovima kroz izgovor nekakve tradicije. Nijedna tradicija na svetu nije iznad dogovora dvoje ili više ljudi koji svesno i sa namerom odluče da se ponašaju na neki način koji pritom ne ugrožava baš nijednog živog stvora, ali bi se društvo, jer bože-društvo-je-uvek-u-pravu, nad tim istim ponašanjem zgražavalo.

A sad… molim meteor. Valjda mu je vreme onda kad mediji počnu da nam određuju pravila ponašanja u sopstvenim domovima, kao kap koja je prelila čašu ionako punu mržnje, gluposti, bezobrazluka i Ivice Dačića.

Otvoreno pismo hejterima i svima koji se osećaju

Opasno se približio praznik koji slavi većina hejtera. Dobro, i zaljubljenih, navodno. Ali svaki hejter koji iole drži do sebe neće iskoristiti priliku da u trajanju od dve nedelje (jedna pre i jedna posle praznika) izbacuje iz sebe nagomilanu frustraciju zbog toga što ceo svet slavi praznik koji je potekao sa zapada a čija svrha služi jedino obaranju rekorda u prodaji cveća, bombonjera u obliku srca, plišanih igračkica i sličnih bespotrebnih sranja koje zaljubljeni, ko i šta god oni bili, kupuju jedni drugima. Taj neki svetac koji tad pada je malo hrišćanske mitologije da stvar učini tradicionalnijom i svečanijom, jer je opšte poznato da ljudi o velikim verskim praznicima troše enormne svote novca koji nemaju na stvari koje im ne trebaju, ali valja se imati, tako kaže tradicija, a ko ne poštuje tradiciju, goreće u paklu.

Međutim, u poslednje vreme uočava se određeni trend, a to je da svi hejtuju Dan zaljubljenih. Počelo je, tačnije, još za Novu godinu. SVI hejtuju Novu godinu par nedelja pre, a onda se par dana posle masovno postavljaju slike na Fejzbuk i šalju se stupidne cirkularne novogodišnje SMS poruke kojima se iskreno raduju jedino Telenor, VIP i MT:S. Čekaj malo, pa ko su onda konzumenti tih poruka? Ko ih šalje, ko ih prima i još bitnije – ko ih sastavlja?! Za tim ljudima trebalo bi raspisati poternice i uredno ih pohapsiti za remećenje javnog reda i mira.

Tako sa jedne strane imamo gomilu kul likova koji, jeeeebote, hejtuju sve i svja, posebno konzumerističke i plitke praznike poput ”jebene” Nove godine i ”jebenog” Dana zaljubljenih, a onda sa druge imamo poplavu razularenih ljudi koji urlaju jedni drugima na uši ”Srećna Nova godinaaaaa!” i koji 14. februara idu na koncerte Ser geja Ćetkovića i kupuju čestitke i kineska srca sa ”Volim te” natpisima ili replike Vini Pua i slične beskrajne gomile sranja koje se tih dana nude na svakom koraku.

Izgleda da je sada kul biti hejter. Makar deklarativno. Ako kažeš da nešto mrziš a što voli većina, ti si automatski outsider, a to je kod ovih sa makar kojom moždanom ćelijom ubercool. Oni su too cool za mainstream (koriste puno engleskih reči u svakodnevnoj komunikaciji), a opet ne mogu da se otrgnu tom mainstreamu koji kao struja ruši sve pred sobom koji ne znaju kuda bi. Takav jedan će vam 28. decembra poslati na Wall ironičan poster o tome kako je Deda Mraz ustvari debela pijandura pedo-voajerskih sklonosti koja muči životinje, a već 1. januara pred zoru (kad se mreže ponovo osposobe) poslati srceparajuću poruku kako je presrećan što ima priliku za novi početak makar u kalendarskom smislu i očekivati da delite njegovu pijanu i histeričnu euforiju.

Nije stvar samo u praznicima poput novogodišnjih, Dana zaljubljenih, osmog marta… već u mnogim stvarima koji su naša svakodnevnica: Grand, Pink, turbo-folk, domaći TV program (svi ga mrze i svi ga gledaju), domaća muzika, političari, Fejzbuk, sneg… Gomile i gomile hejtera koji su ujedno i sledbenici. Svaka reklama je, s druge strane, dobra reklama. I onda su svi zadovoljni, i ”hejteri” i objekti tog hejta. Čim si dovoljno važan da te neko hejtuje, raste ti rejting i zauzimaš mesto u glavama tih ljudi. Zato, hejteri, pazite šta hejtujete. Zbog vaše radoznalnosti Indira Radić peva na francuskom i Ivica Dačić sedi u Vladi. Morate znati gde su vam granice.

Priručnik u 10 koraka: kako biti normalan

Watch me

Danas je možda i moderno biti lud. Biti poseban, drugačiji. Biti svoj. Biti jedinstvena pahulja. Sranje, da vam odmah kažem. Jednog dana zbog svoje ”pahuljaste posebnosti” možete završiti u ludnici. Na groblju. Okruženi hipsterima koji čitaju poeziju. Jezivo.

Stvarno postoji lista stvari koje biste trebali da radite kako biste se u ovom društvu smatrali normalnim, ako vam je to cilj. Sam po sebi često je besmislen, ali je isto tako besmislena i lista situacija u kojima se od vas zahteva da budete normalni. Razgovor za posao, na primer. No, ključ dobrog prilagođavanja je u razumevanju njegovog značaja, kao i okolnosti pod kojima treba da navučete svoju ”Sasvim sam normalan, majke mi” masku.

Evo jednostavnog i primenljivog recepta kako da vas vaša okolina, država i društvo smatraju za normalnu, poželjnu osobu koja je nosilac prosperiteta i građanin za primer.

1. Gledajte televiziju – ne postoji nijedan izvor informacija tačniji i šareniji od ovog. Većina stvari koje nam napuderisane tete iz dnevnika saopšte su istina i samo istina. I sva ta raznolikost sadržaja… pevanje, igranje, Lea Kiš, smejuljenje, majmunisanje, kreštanje, Kursadžije. To je sve napravljeno za normalne ljude, zato je i popularno. Držite se proverenih recepata. Ako se njih 9 smeje na retardiranu foru, priključite se. Sve su šanse da ste VI čudak koji ne razume o čemu se tu radi, nego njih 9. To je prosta statistika, zakon većine, osnovni princip demokratije!

2. Slušajte popularnu muziku – zar biste želeli da budete smatrani čudakom koji sluša narkomansku i sektašku muziku? Ni slučajno! Sve one pevačice ugradile su sise i usta da bi privukle vašu pažnju. Cenite tuđ trud, zaboga! To je zabava, melodijica, niko od muzike ne očekuje da priča o smislu života, već da nas zabavi, opusti, a smisla ako ima – ima, ako ne – nema, kompenzujte to kroz sledeću stavku.

3. Čitajte laganu literaturu ili još bolje ~ ne čitajte ništa! – znate za priču kako je jedan od najvećih umova svih vremena sišao sa uma kada je na jednom trgu u Torinu zagrlio konja koji je prethodno bio bičevan? To se vodi kao istorijski momenat kada je on izgubio razum. Kakva pizdarija! A zašto? Jer je previše mislio. Previše je čitao debele knjige sa mnoštvom dugačkih reči. To nimalo nije kul. Kako ćete onda videti ko je pobedio u Zvezdama Granda, ako poludite pre finala? Mislite o tome.

4. Ne zaboravite da ste vi uvek u pravu – neistomišljenici su kao gamad. Ako im jednom nešto istolerišete, namnožiće se i navići na vašu popustljivost. A vi znate da ste vi u pravu. Zato se na vreme pobrinite za njih. Bitnije je ono što se oseća, srce! Kakav razum, argumenti… To je prevaziđeno. Setite se opet priče o filozofu koji je poludeo jer je bio mnogo pametan. Da je malo više osećao, a manje mislio, do toga sigurno ne bi ni došlo.

5. Bavite se politikom – ko se može bolje razumeti u politiku od vas, koji ste preživeli devedesete (a ni ove ”dvehiljadite” nisu ništa bolje, jedino ima ulja u radnjama i imam pasoš koji još nije izgubio nevinost) i tone sranja koje su one donele? Na kraju krajeva, vi ste taj koji prati televizijski program i glasa SMS-om na takmičenjima za najlepši dekolte u Skupštini. Dakle, obavešteni ste. Niko, zapamtite, niko nema prava da vam to porekne. Zovite političke emisije i jasno i glasno kažite šta mislite! Vatreno branite svoje stavove, srcem, naravno. Srce je uvek u pravu, ”čovek samo srcem vidi, bitno je očima nevidljivo”. Je l’ Andrić beše? Ako jeste, vreme je za iduću stavku…

6. Imajte dobar i ”voluminiziran” internet imidž – ljudi moraju da misle da ste vi pametni. Zato što normalnost i pamet nekako idu zajedno. A ne postoji bolji način od svakodnevnog apdejtovanja citata da pokažete svetu kako ste pametni. Domaći pisci su pravi izbor, jebeš one stranske, oni su nas bombardovali. Nema veze ako nemate pojma ko su oni zapravo i šta su sve pisali. To niko neće provaliti. Onaj što je dobio Nobelovu nagradu za onaj roman o mostu (možeš misliti!) je odličan primer. Tako ćete imati imidž nekoga ko razmišlja o smislu života, ljubavi, sreći. Delovaćete prosvećeno, bez obzira ako vas Google stalno ispravlja kad pokušate da upišete njihova imena u search polje. To se ne vidi na Fejsu, samo citat o večnoj sreći ili tihoj patnji (ali umereno s ovim, patnja je uglavnom za ludake)! I ne zaboravite da na svaka 2 sata pišete kako se osećate, šta se jeli, kako ste na stepenicama od zgrade zamalo stali na nečiji opušak… Na tim informacijama zahvalan vam je ceo svet.

7. Slušajte savete stručnih lica – niko ne zna bolje od njih, verujte mi. Osim vas, naravno. Vi ste najpametniji i najnormalniji. Ipak, ne dozvolite da vam podilaze! Kad gostuju kod Olje Bećković, zovite i recite kako ih poštujete i kako bi bilo baš super da štampaju džepna izdanja i ona koja se kače na frižider priručnika za život. Prethodne generacije su živele bez instant saveta. Ali, hej, prethodne generacije su umrle ili umiru. Ne dozvolite da se to desi i vama. Počnite na vreme. Kao vakcinacija. Da, ona za svinjski grip. Niste je primili? Šta čekate?!

8. Idite u crkvu (s punim novčanikom) – odnosno, ostavljajte tamo svoj novac! To je humano. Ali pazite da drugi vide da to radite. Znate li koja je muka voziti Audi koji je izašao još 2009. godine? Ne znate, pa da, jer vas nije briga. Mislite kako je sirotom posredniku između ljudi i Boga kad sedne u tako star i neudoban auto. Kako onda da se koncentriše na odbranu vaših prava (koja nemate) kod Boga, od koga ste svakako, pre ili kasnije, najebali. Još ovi novi Audiji su prava bomba, pa imajte razumevanja, majku mu…

9. Pratite dešavanja na estradnoj sceni – ko, kad, s kim, gde… Najvažnije je biti informisan. Do detalja. Da li je pevljka broj 1 šutnula u glavu pevaljku broj 2 jer je stavila iste sise kao ona? Očekuje se da to znate. Zbog vas oni to i rade, ispoštujte ih.

10. Budite pozitivni – ovo je moj omiljeni, ujedno i NAJVAŽNIJI. Kome trebaju narogušena lica puna nekih upitnika? To nije nimalo kul. Oni će svi jednog dana završiti u ludnici, a vi ćete im se smejati jer nisu znali da budu pozitivni. Nema veze ako ste nesrećni, tužni, bolesni, zabrinuti… Od takvih ljudi beže, šire negativnu energiju. A negativna energija izaziva rak i, još gore, bore i celulit. Zato budite pozitivni! PO-ZI-TI-VNI!!! Sad odmah, osmeh na lice.

”Biti dobro prilagođen u duboko poremećenom društvu nije merilo mentalnog zdravlja.” Džidu Krišnamurti (1895 – 1986)

Eto vidite kakve gluposti ljudi govore kad misle mozgom, a ne srcem. Ne dozvolite da se to desi i vama! Isključite mozak što pre, dok još nije kasno! Normalnost i realnost ne idu skupa ako koristite mozak. I ne zaboravite, ključ je u sprovođenju SVIH DESET tačaka, u suprotnom će vas prozreti. I zatvoriti. U ludnicu. Gde NEMA prenosa Skupštine. Uživo.