”Uvek me uhvate kad pišem po zi….”

Oni su svuda oko nas… Svi ih, u manjoj ili većoj meri, primećujemo. Nekada u nama izazivanju smeh, nekada gnušanje, ponekad nas razvesele, naljute, rastuže, makar na trenutak. Ali jedno je zasigurno: ukoliko ih uočimo, ne ostajemo na njih ravnodušni. Osim, naravno, ako se radi o nekom zaista ultraglupom ili besmislenom primerku. Tada ga ignorišemo, i samim tim, vremenom napravimo filter za one koji su vredni pažnje.

Reč je, a vidi se i na gornjoj slici, o grafitima. Najčešće se sreću na zidovima škola, fakulteta, generalno svih objekata u kojima, prinudno ili dobrovoljno, obitavaju mladi. Nekako mi je nepojmljivo da vidim jednog sedamdesetogodišnjaka kako auto-lakom švrlja po zgradi ’’Koviljka, ja te volim’’. Tako da slobodno možemo zaključiti da su tvorci ovih, ponekad pravih malih umetničkih dela, uglavnom mladi. Usudiću se da pretpostavim i muškarci, jer mi ne ide, ni pored onog čičice, da vidim devojku kako se uspinje na nožne prste da ispiše grafit. Verovatno ima i takvih, ali se mogu kladiti da je muškaraca mnoooogo više.

Koji su, dakle, motivi tih ljudi, koji se bakću pisanjem grafita? Oni su, svakako, svesni da će njihova dela videti veliki broj ljudi, u zavisnosti od lokacije koju su namenili za svoj rad. Da li oni, zapravo, na ovaj način traže pažnju? Ta pretpostavka baš i nema mnogo smisla, jer su oni – anonimni. Pre bih rekla da se radi o nekoj vrsti mentalnog ekshibicionizma. Svi mi imamo potrebu da tu i tamo nešto kažemo, i da nas neko čuje. Evo ovaj blog je živi primer toga. Da ne želim, kao i, verujem, tvorci grafita da neko moja ’’dela’’ pročita (i ne odnosi se samo na mene, nego na sve ’vake ’’umjetnike’’), ovi tekstovi ne bi mrdnuli sa mog hard diska. Jedina razlika je u tome što je meni omogućena povratna informacija, a njima ne. I da, još jedna ’’sitnica’’ – njihova misao će odjeknuti mnogo dalje, jer je poprilično nemoguće da čovek sa prosečno dobrim vidom ne vidi džinovska slova na zidu pored kog prolazi.

Dakle, ako se složimo da smo mi/vi/oni neka podvrsta mentalnih ekshibicionista, da li je to onda prihvatljivo? Da li ljudi treba da imaju prava da tako javno i na vidnom mestu izjavljuju ama baš sve što im se prohte? Odgovor tipa ’’da/ne’’ je neprihvatljiv. A zašto, možemo videti ako se malo bolje udubimo u sadržaj tih zidno-verbalnih poruka.

“I am a dead mean, without ideas and no self-esteem”

Prilično depresivan grafit, moram priznati. Očito je autor ove mini ispovesti osećao snažnu potrebu da sa nekim podeli svoje stanje. I on je vrlo dobro (pod pretpostavkom da je… hm, normalan? ne volim tu reč – hajde, recimo, psihički neoboleo) svestan da neće ovim putem dobiti nikakav feedback, da ga niko neće utešiti, čak možda i obratiti pažnju na njega, njega lično. Samo na njegovo malo delo. Ali, očigledno je da njemu takva vrsta feedback-a nije ni potrebna. On samo želi da kaže svetu kako se oseća, a kako će svet to primiti, imam utisak da ga se baš nešto mnogo i ne tiče. (Sve ovo pod pretpostavkom da grafit nije napisan na zgradi Instituta za psihijatriju; onda priča ima savim drugačiji obrt.)

“Osmeh je jedna kriva linija koja može mnogo da ispravi”
“Dobro jutro, neko te voli”

Evo dva prilično vesela, optimistična grafita. Očito je da je autor prvog fan geometrije (ili kako god se zvala ta linijo-nauka). I on, na jedan krajnje simpatičan način, ljudima poručuje kako bi trebalo više da se smeju. I verujem da je jako teško proći pored ovakve rečenice, a ne biti makar na trenutak oraspoložen. Ako ipak jeste, onda nam svima pod hitno treba mnogo krivih linija. Inače nam svima predstoji jedna prava, beskonačna, neumoljiva, kao ona na EKG-u koja je ravna, jezivo ravna i konačna. Metaforički, naravno. Nećemo umreti ako se ne nasmejemo grafitu. Bar se nadam. Donji grafit je takođe vrlo pozitivan, očito lične prirode (mada, opet, ne mora biti). Ali bez obzira na to, svako će se u njemu pronaći, i kad ga vidi, setiće se da i njega neko voli. Ili će se, s druge strane, još više zaglibiti u tugu i nesreću, ako misli da ga niko ne voli, a ovaj grafit mu se sad ovde ruga. Namera autora je verovatno bila da nekome, pored toga što će nekome poželeti dobro jutro, i podsetiti ga da ga voli, obelodani svoja osećanja. I možda nije svestan da on može imati uticaja i na druge ljude, u pozivinom ili negativnom smeru. Kako god, svakako je lepše gledati ovakve grafite, nego one tipa ’’Kinezi, mrš u Japan’’ ili ’’Miloševiću, crkni’’.

“I devojčice prdu”
“Adam gricka nokte na nogama”

Evo dva prilično smešna, ali smešna kao vicevi tipa: ’’Ide krava na biciklu, seti se da ne zna da vozi bicikl, i padne s njega’’. Oni nisu smešni jer kriju neku bog zna kakvu liniju humora. Oni su pre neka interna šala, nešto što razumeju samo oni koji znaju o čemu se radi. To je, doduše, slučaj sa ovim Adamom koji gricka nokte na nogama. Čudan neki čovek. A ovaj prvi, gornji, je zapravo jedna sablažnjavajuća i često vrlo poražavajuća (za muški rod) istina. Ne znam kako bi neki od njih podneli i surovu istinu da devojčice, pored toga što prde, i piške i kake! Odličan grafit što se edukacije tiče, ali i prilično brutalan: zar ne bi svet bio lepše mesto kad bi dečaci mislili da devojčice ne prde? Autoru, hvala ti što si im razbio iluzije.

’’Smrt ljudima, sloboda primatima”

Eh, evo i jednog kontradiktornog grafita. Ne znam da li je autor upoznat sa činjenicom da je i čovek primat. No, ako jeste, onda se on očito igra sa onima manje informisanima. Ili, pak, pravi logičke začkoljice, jer istovremeno ljudima želi i smrt i slobodu. Ne misli li on onda je smrt zapravo sloboda, a život, shodno tome, ropstvo? Hmm, ne bih se usudila da mu dajem neku dublju filozofsku pozadinu, naročito na temu slobode i života. To je nešto što čuvam za svoj prvi bestseler ( :mrgreen: ). U slučaju da ne zna da je i čovek primat, onda bih mu preporučila da pod hitno ode na wikipediu, tamo sigurno sve lepo piše. Ipak, nekako mislim da je ovo prvo u pitanju. On, dakle, sa nama tera šegu, deran jedan.

“Svi ste vi leptiri!”

Moja prva reakcija, kada bih svojim očila videla ovako nešto, bila bi: ’’Ooovaj, dobro…’’, i onda onaj pogled teleta. Šta je pisac hteo da kaže, zaista nemam pojma. U svakom slučaju, lep kompliment, mada ja, recimo, prezirem leptire. Oni su samo bubašvabe s krilima, i lepi su samo u Diznijevim crtaćima. I da, definitivno nas je ostavio u neznanju, jer je smisao samo njemu dokučiv. A i ne osećam se baš kao leptir, tako da je sasvim moguće da on – laže!

“Manje crnaca, manje rasizma”

Oh, konačno i jedan sočan, politički nekorektan. Iako jeste rasistički, čovek lepo nudi rešenje. Naravno, rešenje je prihvatljivo samo ako ste fašista. A ako niste, ipak morate priznati da je duhovit, barem na onaj način na koji se smejemo vicevima o Bosancima, Crnogorcima, Britancima, Piroćancima, Jevrejima, Amerima… i ostalim grupama koje su dušu dale za stereotipne (ali ponekad i urnebesne) viceve, u zavisnosti od, naravno perspektive (nešto ne verujem da su Kinezima smešni vicevi o Kinezima). Kakvi god bili, grafiti nas, dakle, retko kad ostave ravnodušnima.

Evo nekoliko primera koji su nas, ako ništa drugo, naveli da se zapitamo šta je zapravo onaj ko ih je smislio, želeo da kaže? I svaki se može tumačiti drugačije, u zavisnosti od nas samih. Neko bi, primera radi, grafit ’’Dobro jutro, neko te voli’’ mogao shvatiti kao patetiku, neko kao romantičnu izjavu ljubavi, treći kao podsećanje na njegovu nesreću, četvrti bi bio ljubomoran na onog kome je grafit namenjen (pod pretpostavkom da je uopšte nekome namenjen), peti bi se jedio što se neki tamo deran usudio da piše po zidu… Svakome oni nešto drugo predstavljaju, pa i onaj komedijaš Adam, koji gricka nokte na nogama, može biti tek insinuacija da je biblijski prvi čovek bio tek neka lujka, sa vrlo čudnim sklonostima.

I u tom šarenilu njihovih tumačenja i shvatanja, zapravo je sadržana njihova lepota, pa i umetnička vrednost. Jer, oni su baš kao prava umetnička dela. Rađaju se sa idejom, realizuju se, imaju publiku, gledaoce i kritičare, i vrlo često opstaju dugi niz godina (barem dok se ne prekreči fasada, što se svakako ne radi baš često, eventualno kad se promeni vlast). I zato oni oplemenjuju često sive ulice i bulevare, unose u njih živost, pa nas čak podsećaju i na to da devojčice prde, neko nas voli, da je rasizam sveprisutan ili da smo svi mi leptiri (?).

Veliku zahvalnost dugujem kolegi saradniku Veljku, koji mi je priložio ove grafite, i uopšte mi skrenuo pažnju na ovu tematiku. Dugujem mu 10% od gorepomenutog, prvog bestselera. Ako to propadne (a sasvim verovatno hoće, jer je čista fikcija), napisaću mu grafit zahvalnosti, nešto tipa: ’’Ovo nije grafit, ovo je halucinacija. Beži!!!’’

Advertisements

Sumrak idola

Strahovito sam inovativna sa ovim naslovom, o tome nema govora. :mrgreen:

Svi mi mladi ljudi, koji se još uvek nisu zavukli u bilo kakvu kolotečinu, odnosno striktnu i propisanu kategoriju onoga što nas (ne)određuje, imamo slobodu da nalazimo različite uzore, modele, pa i idole. Naravno, svi ljudi imaju pravo da nalaze uzore, ali nemaju i svi to zadovoljstvo da im uzori padnu baš pred njihovim očima.

Neću sad da razglabam o tome koja je razlika kad se s nekim identifikujemo, u odnosu na to šta znači nečije ponašanje (i ne samo ponašanje) doslovce kopirati. Razlika je prilično jasna i sama se nameće, te ću zaobići onaj deo u kom demonstriram svoje fantastično znanje i poznavanje te tematike (ironija).

Kao mala, nisam nešto bila sklona ”idoliziranju” ljudi. Međutim, u srednjoj školi, imala sam idola. I to sasvim realnog, pravog pravcatog, wanna be kao on idola. To je bio moj profesor psihologije. Elem, pošto sam od one fele freakova koji su još u sedmom razredu osnovne znali šta će studirati, već tada sam tog profesora posmatrala kao – svog budućeg, ako-bog-da – kolegu. Samim tim što tada nisam znala da li ću stvarno uspeti da upišem to što sam želela, njegova pojava je u meni izazivala još veći respekt. Prosto, on je bio bog. Njegova je svaka bila zlatna. Na svakom času sam sedela u prvoj klupi, i širom otvorenih očiju i ušiju upijala svaku njegovu reč i pokret. Bio mi je i neverovatan autoritet: neka njegova životna mudrost ili poštapalica automatski je ulazila i u moj, tad još prilično naivan i slab, sistem uverenja, verovanja, itd. On je, zapravo, tada bio i jedini psiholog kog sam znala, pa je to još više uticalo na moje uzdizanje njegovog lika i dela. Danas, kad sam svakodnevno okružena desetinama (što budućih, što sadašnjih) psihologa, taj kriterijum gubi na težini.

Na četvrtoj godini, kada mi on više odaaavno nije više predavao, potražila sam njegovu pomoć. Kako se bližilo vreme prijemnih ispita (a ja, mukica, ubeđena kako je psihologiju ne-mo-gu-će upisati – grohotom se tome smejem sada, ne zbog toga kako je nama genijalcima (ironija) sve tako lako i jednostavno, nego što su kriterijumi ”strogog” odabira – bolno smešni), odlučim da ga pronađem i da ga najljubaznije moguće zamolim da mi da neke opšte smernice oko spremanja gradiva iz psihologije. Tražila sam ga, tražila i konačno našla. Sećam se još uvek tog dana kao da je juče bio. Presrela sam ga na hodniku, ljubazno mu se javila i sa divljenjem što smo uopšte u kontaktu, pitala ga da li bi mogao da mi pomogne. Još on – apsolutni autoritet – meni da pomogne. Pa ja sam tolika srećnica da je to prosto neverovatno.

Nakon što sam mu kratko objasnila kako želim da upišem psihologiju, i kako bi mi mnogo značilo da mi on kaže na šta bi bilo pametno obratiti pažnju, samo me je jednom kratko pogledao, i pitao: ”Jesi li ti vukovac?”. ”Ne, profesore, nisam” – rekoh, a negde duboko lagano i slutih šta me sledeće čeka. Ipak, trudeći se da se odbranim od tog utiska, opet ga ljubazno zamolim da mi pomogne, te da pouzdano znam da to da li sam vukovac ili ne nije presudno. Da, jeste važno, ali daleko od toga da je presudno. ”Nećeš uspeti. Nemoj to da upisuješ. Upiši nešto gde ćeš sigurno upasti sa svojim prosekom”, reče meni moj idol. I dalje sam ga gledala, pokušavajući da dokučim da li je ovo neka loša šala, ili šta. ”Kažem ti, odustani. Jako je teško upisati, ne vidim zašto bi ti uspela”. Sad sam već imala osećaj da mi se izmiče tlo pod nogama. ”Hv… hvala vam”, promucah i odjurih do učionice gde smo, sećam se, imali čas iz filozofije. Svi u mom razredu su poleteli ka meni, jer verujem da sam zaista izgledala kao da sam videla Lucifera lično. Rekoh im brzo šta mi se upravo desilo, i dok sam govorila, pokušavala sam i sama da shvatim – šta se ovo, kog đavola, desilo?

Kako on meni može da kaže ”Nećeš uspeti”? Sve i da zaista imam mizerno male šanse, on ne bi smeo, ni kao psiholog, a naročito kao profesor, a najviše kao čovek, da mi tako hladnokrvno spusti. Meni, tinejdžerki zatelebanoj u ideju kako ću jednog dana stvarno upisati to što tako silno i tako dugo želim.

Ostalo je istorija. Iako nisam vukovac, upisala sam faks, i nikad ni zbog čega nisam zbog toga bila zakinuta. I dan danas se setim reči mog tadašnjeg idola. Samo što ovaj put osećam neku vrstu sažaljenja prema njemu. Ne zato što je očito bolno loš psiholog, nego zato što (on zapravo – gle obrta – nikad i nije završio psihologiju, već sociologiju, deficit psihologa – pa ubacili njega na to mesto) sam mogla toliko da idealizujem nekoga ko je zapravo toliko… hm? neprofesionalan? loš? I sve je to još ok, ali kako sam mogla dozvoliti sebi da nekoga toliko uzdignem na pijedestal, a ne znajući ama baš ništa o njemu? Doduše, znala sam (tj. mislila) da mi je on budući kolega, ali o njemu kao čoveku nisam znala ama baš ništa.

Da li sam danas pametnija nego u drugoj godini gimnazije? Pa… nisam sigurna. Doduše, i dan danas imam idola. S tim da je on uveliko mrtav, pa nikako ne mogu doživeti njegov sunovrat. To je valjda i mnogo bezbednije – idealizacija je mnogo efikasnija kad je nemamo prilike potvrditi, ali ni opovrgnuti. Taj moj idol postoji samo u knjigama, ali izvršava ogroman uticaj, a uz to, ne postoji zaista nikakva šansa da jednog dana, recimo, saznam da on voli zimu, sneg, turbo-folk i Velikog Brata (podrazumeva se da čovek sa ovakvim osobinama nikad ne može biti moj idol).

Ali, iz cele priče sam izvukla ogromnu pouku, pored te da u tim godinama zaista teško možemo dobro proceniti ljude. I pored te da su naše škole pune neprofesionalizma, pa i te da u svemu treba biti umeren, naročito u idealizacijama realnih ljudi. Naučila sam da nije bitno da li si dobar profesor, dobar psiholog, dobar poštar, menadžer, akrobata. Jeste, doduše bitno, ali ima nešto daleko bitnije: biti Čovek, baš kakav ovaj moj bivši idol nije bio i to baš u onom trenutku kad mi je očajnički bila potrebna makar reč njegove podrške. Zato danas, toliko godina kasnije, mogu samo da zahvalim mom profesoru-idolu, što mi je tako rano i delotvorno uspešno demonstrirao kakav psiholog – profesor – čovek NE treba biti.

Hleba i igara!

Well, dočekali smo i tu famoznu Novu godinu.

Lepo smo se obukli, pre toga dobro najeli i napili, pokupovali sitnica i nesitnica dovoljno da ne moramo u hipermarekte barem narednih nedelju dana… Onda smo se u ponoć izljubili, poželeli jedni drugima superfantastičnu novu godinu, sa puno ljubavi, para, sreće, zdravlja, uspeha, dece, položenih ispita, opet zdravlja, pa para, i tako u krug.

Onda smo videli i vatromet… i čuli petarde… i videli da i sneg pada… pa gledali euforična lica TV voditelja kako nam čestitaju sve žive nadolazeće praznike… Onda smo se prvog probudili, i shvatili da je, ah, ta famozna noć već prošla, ali da, gle čuda! ima i reprizu.

I tako smo u neponovljivom izdanju čekali neponovljivu noć i neponovljivo se proveli i neponovljivo… Hmmm… Neponovljivo, do sledeće Nove godine.

Elem, neću pljuvati po ovom prazniku (a mogla bih, taman mi je lepo krenulo 😀 ), nego ću mojim malobrojnim (još uvek se daju izbrojati na prste jedne ruke) čitateljima bloga poželeti sve najlepše u sledećoj godini. I naravno, puno ljubavi, para, sreće, zdravlja, uspeha, dece, položenih ispita, opet zdravlja, pa para…
Neke konvencije se moraju ispoštovati. 😀