”Uvek me uhvate kad pišem po zi….”

Oni su svuda oko nas… Svi ih, u manjoj ili većoj meri, primećujemo. Nekada u nama izazivanju smeh, nekada gnušanje, ponekad nas razvesele, naljute, rastuže, makar na trenutak. Ali jedno je zasigurno: ukoliko ih uočimo, ne ostajemo na njih ravnodušni. Osim, naravno, ako se radi o nekom zaista ultraglupom ili besmislenom primerku. Tada ga ignorišemo, i samim tim, vremenom napravimo filter za one koji su vredni pažnje.

Reč je, a vidi se i na gornjoj slici, o grafitima. Najčešće se sreću na zidovima škola, fakulteta, generalno svih objekata u kojima, prinudno ili dobrovoljno, obitavaju mladi. Nekako mi je nepojmljivo da vidim jednog sedamdesetogodišnjaka kako auto-lakom švrlja po zgradi ’’Koviljka, ja te volim’’. Tako da slobodno možemo zaključiti da su tvorci ovih, ponekad pravih malih umetničkih dela, uglavnom mladi. Usudiću se da pretpostavim i muškarci, jer mi ne ide, ni pored onog čičice, da vidim devojku kako se uspinje na nožne prste da ispiše grafit. Verovatno ima i takvih, ali se mogu kladiti da je muškaraca mnoooogo više.

Koji su, dakle, motivi tih ljudi, koji se bakću pisanjem grafita? Oni su, svakako, svesni da će njihova dela videti veliki broj ljudi, u zavisnosti od lokacije koju su namenili za svoj rad. Da li oni, zapravo, na ovaj način traže pažnju? Ta pretpostavka baš i nema mnogo smisla, jer su oni – anonimni. Pre bih rekla da se radi o nekoj vrsti mentalnog ekshibicionizma. Svi mi imamo potrebu da tu i tamo nešto kažemo, i da nas neko čuje. Evo ovaj blog je živi primer toga. Da ne želim, kao i, verujem, tvorci grafita da neko moja ’’dela’’ pročita (i ne odnosi se samo na mene, nego na sve ’vake ’’umjetnike’’), ovi tekstovi ne bi mrdnuli sa mog hard diska. Jedina razlika je u tome što je meni omogućena povratna informacija, a njima ne. I da, još jedna ’’sitnica’’ – njihova misao će odjeknuti mnogo dalje, jer je poprilično nemoguće da čovek sa prosečno dobrim vidom ne vidi džinovska slova na zidu pored kog prolazi.

Dakle, ako se složimo da smo mi/vi/oni neka podvrsta mentalnih ekshibicionista, da li je to onda prihvatljivo? Da li ljudi treba da imaju prava da tako javno i na vidnom mestu izjavljuju ama baš sve što im se prohte? Odgovor tipa ’’da/ne’’ je neprihvatljiv. A zašto, možemo videti ako se malo bolje udubimo u sadržaj tih zidno-verbalnih poruka.

“I am a dead mean, without ideas and no self-esteem”

Prilično depresivan grafit, moram priznati. Očito je autor ove mini ispovesti osećao snažnu potrebu da sa nekim podeli svoje stanje. I on je vrlo dobro (pod pretpostavkom da je… hm, normalan? ne volim tu reč – hajde, recimo, psihički neoboleo) svestan da neće ovim putem dobiti nikakav feedback, da ga niko neće utešiti, čak možda i obratiti pažnju na njega, njega lično. Samo na njegovo malo delo. Ali, očigledno je da njemu takva vrsta feedback-a nije ni potrebna. On samo želi da kaže svetu kako se oseća, a kako će svet to primiti, imam utisak da ga se baš nešto mnogo i ne tiče. (Sve ovo pod pretpostavkom da grafit nije napisan na zgradi Instituta za psihijatriju; onda priča ima savim drugačiji obrt.)

“Osmeh je jedna kriva linija koja može mnogo da ispravi”
“Dobro jutro, neko te voli”

Evo dva prilično vesela, optimistična grafita. Očito je da je autor prvog fan geometrije (ili kako god se zvala ta linijo-nauka). I on, na jedan krajnje simpatičan način, ljudima poručuje kako bi trebalo više da se smeju. I verujem da je jako teško proći pored ovakve rečenice, a ne biti makar na trenutak oraspoložen. Ako ipak jeste, onda nam svima pod hitno treba mnogo krivih linija. Inače nam svima predstoji jedna prava, beskonačna, neumoljiva, kao ona na EKG-u koja je ravna, jezivo ravna i konačna. Metaforički, naravno. Nećemo umreti ako se ne nasmejemo grafitu. Bar se nadam. Donji grafit je takođe vrlo pozitivan, očito lične prirode (mada, opet, ne mora biti). Ali bez obzira na to, svako će se u njemu pronaći, i kad ga vidi, setiće se da i njega neko voli. Ili će se, s druge strane, još više zaglibiti u tugu i nesreću, ako misli da ga niko ne voli, a ovaj grafit mu se sad ovde ruga. Namera autora je verovatno bila da nekome, pored toga što će nekome poželeti dobro jutro, i podsetiti ga da ga voli, obelodani svoja osećanja. I možda nije svestan da on može imati uticaja i na druge ljude, u pozivinom ili negativnom smeru. Kako god, svakako je lepše gledati ovakve grafite, nego one tipa ’’Kinezi, mrš u Japan’’ ili ’’Miloševiću, crkni’’.

“I devojčice prdu”
“Adam gricka nokte na nogama”

Evo dva prilično smešna, ali smešna kao vicevi tipa: ’’Ide krava na biciklu, seti se da ne zna da vozi bicikl, i padne s njega’’. Oni nisu smešni jer kriju neku bog zna kakvu liniju humora. Oni su pre neka interna šala, nešto što razumeju samo oni koji znaju o čemu se radi. To je, doduše, slučaj sa ovim Adamom koji gricka nokte na nogama. Čudan neki čovek. A ovaj prvi, gornji, je zapravo jedna sablažnjavajuća i često vrlo poražavajuća (za muški rod) istina. Ne znam kako bi neki od njih podneli i surovu istinu da devojčice, pored toga što prde, i piške i kake! Odličan grafit što se edukacije tiče, ali i prilično brutalan: zar ne bi svet bio lepše mesto kad bi dečaci mislili da devojčice ne prde? Autoru, hvala ti što si im razbio iluzije.

’’Smrt ljudima, sloboda primatima”

Eh, evo i jednog kontradiktornog grafita. Ne znam da li je autor upoznat sa činjenicom da je i čovek primat. No, ako jeste, onda se on očito igra sa onima manje informisanima. Ili, pak, pravi logičke začkoljice, jer istovremeno ljudima želi i smrt i slobodu. Ne misli li on onda je smrt zapravo sloboda, a život, shodno tome, ropstvo? Hmm, ne bih se usudila da mu dajem neku dublju filozofsku pozadinu, naročito na temu slobode i života. To je nešto što čuvam za svoj prvi bestseler ( :mrgreen: ). U slučaju da ne zna da je i čovek primat, onda bih mu preporučila da pod hitno ode na wikipediu, tamo sigurno sve lepo piše. Ipak, nekako mislim da je ovo prvo u pitanju. On, dakle, sa nama tera šegu, deran jedan.

“Svi ste vi leptiri!”

Moja prva reakcija, kada bih svojim očila videla ovako nešto, bila bi: ’’Ooovaj, dobro…’’, i onda onaj pogled teleta. Šta je pisac hteo da kaže, zaista nemam pojma. U svakom slučaju, lep kompliment, mada ja, recimo, prezirem leptire. Oni su samo bubašvabe s krilima, i lepi su samo u Diznijevim crtaćima. I da, definitivno nas je ostavio u neznanju, jer je smisao samo njemu dokučiv. A i ne osećam se baš kao leptir, tako da je sasvim moguće da on – laže!

“Manje crnaca, manje rasizma”

Oh, konačno i jedan sočan, politički nekorektan. Iako jeste rasistički, čovek lepo nudi rešenje. Naravno, rešenje je prihvatljivo samo ako ste fašista. A ako niste, ipak morate priznati da je duhovit, barem na onaj način na koji se smejemo vicevima o Bosancima, Crnogorcima, Britancima, Piroćancima, Jevrejima, Amerima… i ostalim grupama koje su dušu dale za stereotipne (ali ponekad i urnebesne) viceve, u zavisnosti od, naravno perspektive (nešto ne verujem da su Kinezima smešni vicevi o Kinezima). Kakvi god bili, grafiti nas, dakle, retko kad ostave ravnodušnima.

Evo nekoliko primera koji su nas, ako ništa drugo, naveli da se zapitamo šta je zapravo onaj ko ih je smislio, želeo da kaže? I svaki se može tumačiti drugačije, u zavisnosti od nas samih. Neko bi, primera radi, grafit ’’Dobro jutro, neko te voli’’ mogao shvatiti kao patetiku, neko kao romantičnu izjavu ljubavi, treći kao podsećanje na njegovu nesreću, četvrti bi bio ljubomoran na onog kome je grafit namenjen (pod pretpostavkom da je uopšte nekome namenjen), peti bi se jedio što se neki tamo deran usudio da piše po zidu… Svakome oni nešto drugo predstavljaju, pa i onaj komedijaš Adam, koji gricka nokte na nogama, može biti tek insinuacija da je biblijski prvi čovek bio tek neka lujka, sa vrlo čudnim sklonostima.

I u tom šarenilu njihovih tumačenja i shvatanja, zapravo je sadržana njihova lepota, pa i umetnička vrednost. Jer, oni su baš kao prava umetnička dela. Rađaju se sa idejom, realizuju se, imaju publiku, gledaoce i kritičare, i vrlo često opstaju dugi niz godina (barem dok se ne prekreči fasada, što se svakako ne radi baš često, eventualno kad se promeni vlast). I zato oni oplemenjuju često sive ulice i bulevare, unose u njih živost, pa nas čak podsećaju i na to da devojčice prde, neko nas voli, da je rasizam sveprisutan ili da smo svi mi leptiri (?).

Veliku zahvalnost dugujem kolegi saradniku Veljku, koji mi je priložio ove grafite, i uopšte mi skrenuo pažnju na ovu tematiku. Dugujem mu 10% od gorepomenutog, prvog bestselera. Ako to propadne (a sasvim verovatno hoće, jer je čista fikcija), napisaću mu grafit zahvalnosti, nešto tipa: ’’Ovo nije grafit, ovo je halucinacija. Beži!!!’’

Advertisements