The little voice in your head

Da, upravo to je naslov: mali glas u tvojoj glavi. Oni koji obožavaju psihološke poremećaje, mogli bi pomisliti da ću sad da pišem o nekakvim akustičkim halucinacijama. Ali ne, ova tema je daleko manje egzotična od te. Ovo je tema o nečemu što bi svaki čovek trebao da ima. Ali bi se pre moglo reći da su oni koji je imaju retkost. Ne, ne, ne i ne; nije reč o shizofreniji. Reč je o nečemu što je možda i ređe od SCH. Ja sam danas otkrila da je imam, i bila sam veoma srećna zbog toga. Kao krajnji zaključak, jer ni malo nije prijatna.

Elem, danas sam bezočno slagala jednu osobu do koje mi je veoma stalo. Učinila sam to svesno. Sa predumišljajem. I to nije bila jedna jedina laž. To je bila jedna veoma komplikovana konstrukcija laži, koja je pretila da se raspadne pred mojim očima. Da me je neko pitao da ponovim sve što sam slagala, ne bih bila u stanju. I, da bude još gore, ta osoba mi je bezrezervno poverovala. Jer, to je osoba koja u mene ima poverenja i koja me poštuje. I ja nju poštujem iznad svega, ali me to nije sprečilo da je slažem. Mogla bih sad da se opravdavam, jer je situacija zaista bila takva da je laž bila neminovna (imam i svoju taksonomiju laži, a ova bi se mogla svrstati u egzistencijalnu laž: neophodu laž, jer bi istina obično dovela do katastrofe, čiji bih ja bila direktni učesnik). Tako da, kada se sve sabere i oduzme, slagala sam da bih spasila sopstvenu guzicu od neprijatnosti.

Nakon što se moj čin bezočnog laganja završio, imala sam neki jako čudan osećaj. Najpre je to bilo osećanje olakšanja što sam ipak uspela da se izvučem iz neprijatne situacije, i to upotrebljavajući najljigaviju diplomatiju koju sam poznavala. Nakon što sam promislila o tome, osetila sam snažnu i potpuno obuzimajuću – grižu savesti. Toliko me je okupirala, preplavila kao cunami, da sam jedno vreme samo sedela i nemo zurila u beli zid. Ali u glavi mi je sve vreme odjekivao neki glas, sitan glasić savesti. ”Da li znaš šta si učinila?”, ”Da li znaš šta će se desiti ako budeš uhvaćena u laži?”… Savest me nijednog trenutka nije napuštala. Pokušala sam da je suzbijem, da sa tom glasu opravdam, da se pobunim protiv same sebe. Ali nije išlo, nije išlo nikako. Katarza je usledila tek nakon što sam otišla u šetnju, i stavila slušalice sa veoooma agresivnom muzikom, koja sprečava svaki vid razmišljanja, a samo podiže adrenalin. Ali ona je opet bila tu, čim je plejer utihnuo: ogromna, jeziva, hladna, nemilosrdna Savest. Nije mi dozvolila ni da ponovo o svemu promislim. Samo mi je sedela na glavi kao Sizifov kamen, teška i neotkloniva.

Kako bih ipak situaciju malo smirila, pokušala sam da joj priđem sa ”’filozofskog” aspekta. Koliko je zapravo ljudi na svetu koji imaju tu čast da se sretnu sa Njom? Koliko je njih koji znaju Njen ledeni, bolni dah i koji je se plaše? Koliki je njihov procenat, ima li za to uredno popunjenih statističkih tabela? Njene incidencije? Google mi nije dao odgovor. Ko bi mogao da mi da odgovor?

I onda, nakon što sam svoj postupak okarakterisala kao veoma zao, pitala sam se kako je ljudima koji čine mnoge monstruoznije stvari od ove moje? Koji non stop lažu, kradu, varaju, ubijaju, gaze, prete? (Kako li je tek ”sirotim” političarima?) Gde je njihova Savest? Da li je njima urađena lobotomija? Ili prosto nemaju taj centar u mozgu? Šta je u pitanju?

I nisam došla do odgovora. Ni sad, a ne znam ni da li ću ikad. Poenta koju sam izvukla nije bila ta da više neću lagati (to je, ako ćemo ipak da budemo realni – nemoguće). Bottomline cele moje izgubljene bitke sa sopstvenom Savešću jeste ta – da bi bilo verovatno najbolje da od sada sa njom budem u veoooma dobrim odnosima. Da je ne čačkam, ne izazivam, da je ne diram, neka spava. Ali samo saznanje da je imam, da je tu, i da je opasna i da ima oštar, otrovan ujed mi je na kraju ipak delovala kao nešto pozitivno, nešto čak i retko. Jer, zaista, danas stvarno ne možeš a da se barem jednom ne zapitaš – gde je Savest u našem kolektivnom nesvesnom? Imam utisak da je dobila otkaz, da je bila tehnološki višak, da je bila nepodmitljiva ili čak suviše isključiva, pa je neko prekinuo njeno napajanje iz naših glava. Prosto, ona nije cool, nije in, nije moderna, nije značajna; pre je neprijatna i bolna. Zar onda nije bolje da je iskorenimo, uništimo, proglasimo nevažećom?

Ne znam, ne znam odgovor na ova pitanja. Samo znam da se ja sa svojom savešću više nikad, nikad neću zajebavati, da prostite. Suviše je velika i strašna, a s obzirom da ne mogu biti njen gospodar, biću njen ponizni rob. I nastojaću da je ne čačkam, po principu, ne diraj lava dok spava. Ili, budi srećan što uopšte imaš tog lava; nisi u većini.