Horor znojave klaustrofobije

Bilo je divno septembarsko jutro. Ni previše toplo, a opet sunčano. Leto polako pakuje svoje kofere i odlazi kao ljutita dama kojoj je frizerka uništila kosu, a najavljuje nam se gospodin jesen, samozadovoljno se smešakajući na početku svoje tromesečne vladavine. Zašto je po meni leto neurotična gospođica, a jesen stabilni gospodin, sasvim sigurno nije tema ovog teksta, mada čini da se zapitam… Jutro, dakle, divno jutro, mešavina letnjeg sunca i jesenje svežine. Moj jutarnji ritual obično završava kratkim pešačenjem do stanice gde čekam autobus koji će me odbaciti do mog imaginarnog radnog mesta. Stanica je u hladu i omogućava mi da istinski uživam u čarobnom prelazu godišnjih doba.

Autobus uskoro stiže, prekidajući me u mojoj omiljenoj zanimaciji dok čekam isti: gledanje lica vozača automobila koji prolaze pored stanice. Naravno, dolazeći bus je prepun, ali me to ne obeshrabruje – ipak sam ja ta koja ima cele četiri godine iskustva guranja u i po autobusima, uvežbano do perfekcije za vreme perioda srednje škole, koja je bila u susednom gradu i zahvaljujući kojoj sam razvila natprirodne sposobnosti poput neopaženog ulaska u vozilo, predatorsko lociranje jedinog slobodnog mesta dovoljno udaljenog od ijednog penzionera kako se ne bi moralo ustajati, itd. Dakle, nekako ulazim, plaćam kartu (zato što se mora) i razgledam okolo da vidim gde bi se bilo najbezbolnije progurati. Na svoje iznenađenje, shvatam da je tog jutra autobus neobično pun. Na toj liniji u to vreme obično je bilo tek toliko ljudi da mogu da nađem slobodno mesto već na sledećoj stanici, ali ne i ovog jutra. No, ne vidim i dalje zašto bi i kako to trebalo da predstavlja problem. Stojim i čekam da se masa raziđe, ali od toga nema ništa. Iza mene se niotkuda stvorila žena-loptica – ogroman primerak ženskog roda, koja je u širinu išla na štetu visine. Kao da to nije bilo dovoljno, na leđima je nosila jedan od onih planinarskih ruksaka, pun cigala, rekla bih. Blokirala sam svoj um od bilo kakvih misli vezanih za nju, jer je njena pojava sama po sebi u punom autobusu, dahćući mi za vrat, u divno septemabrsko jutro na prelasku iz kasnog leta u ranu jesen bila nešto što ne može a da ne izazove reakciju.

Nakon poduže seanse zen blokiranja misli i pevušenja u sebi ”Always look on the bright side of life”, nadomak nirvane čija je jedina svrha bila da mi sačuva makar oko 100g živaca, moju meditaciju prekida piskavi glas loptice, koja se, na moje kao kanjon duboko iznenađenje, obraća baš meni. Pokušavam da razumem šta govori, ali čujem samo besno pištanje u kom se raznaznaje ”pomeri” i ”prođem”. Bolno svesna situacije u kojoj se nalazim, a čije su koordinate ni makac levo, desno, nazad ili pravo, počinjem jasno da čujem lopticu kako mi govori da se pomerim, da prođu ona i njen ranac pun mrtvačkih glava, sad sam već u to prilično ubeđena. Govorim joj da nemam kud, pokušavajući da zadržim mir u glasu (pritom joj vidim pozamašne brkove, trudeći se da ih ignorišem, ali oni su se baš ka meni nakostrešili) ali me ona ignoriše i besno grabi napred, umalo oborivši nekoliko ljudi, uključujući i mene. Dok se panično hvatam za šipku, gledam kako loptica promiče do drugih vrata, svi joj se sklanjaju; to je valjda onaj momenat ljudskog instinkta za preživljavanjem. Uskoro izlazi napolje, psujući sve nas, a ja se pomeram ka sredini autobusa, u nadi da ću ovaj put imati više sreće što se sap(u)/(a)tnika tiče.

No, vrlo sam naivno iznela tu pretpostavku. Obzirom da je autobus već stigao opasno blizu centra grada, gužva je (a potpuno van svakog uobičajenog kretanja ljudi na toj liniji u tom periodu) postajao sve puniji. Iako mi već u glavi odzvanja muzika iz neprevaziđene Zone sumraka, nadam se boljoj preraspodeli iritantnih ljudi u ovoj postavi. Stajem do gospodina u pedesetim godinama, shvatajući da imam predrasudu prema tome da su muškarci baš u ranim pedesetim najnormalnija populacija među ostalima. Međutim, moja pretpostavka bila je netačna kao vremenska prognoza za 10 dana. Gospodin u ranim pedesetim je smrdeo kao da je mrtav već nedelju dana, ostavljen na letnjoj žegi. No, bio je živ, zato mi je njegov smrad bio potpuno neprirodan i vanvremenski. U tom momentu u bus navire još ljudi, primorana sam da se još približim gospodinu u ranim pedesetim koji oko sebe ima protection sheild od prvoklasnog telesnog smrada. Najednom osetim svu bedu i jad ljudske egzistencije, kao onaj topli osećaj kada izađete na uzavreo beton iz kao mrtvačnica rashlađenog Maxi-ja. Oči mi se nekontrolisano pune suzama, jer sam u potpuno bezizlaznoj situaciji. Osećam kako mi mozak brljavi, kako me oči peku, ali nalazim trunku snage da sebe bodrim: ”Hajde, bre, ženo, ovo je samo još jedno iskušenje Sile, usputni ispit koji kao džedaj moraš savladati, još jedan u nizu ljudskih strahota sa kojima se svakodnevno susrećemo”. U glavi su mi flešbekovi iz srednjoškolskih dana, kada smo se po istim takvim autobusima smucali sa koljačima i mesnim prerađevačima iz obližnje fabrike za preradu i proizvodnju mesa. Iako sam mislila da je, zahvaljujući njima, moje čulo mirisa evoluiralo do te mere da ne oseti ni pomešan miris naftalina, alkohola, cigareta, životinjskih leševa i znoja, shvatam da je moje superiorno čulo mirisa potpuno zakazalo pred ovom neočekivanom najavom telesnih miomirisa.

U magnovenju shvatam da se autobus zaustavio i to baš na stanici na kojoj treba da izađem. Poput furije koju juri sam đavo, izlećem napolje i hitrim koracima grabim ka svojoj destinaciji. Ulazim unutra i najpre nalećem na osobu koja je u samododeljenoj ulozi mog šefa. ”Kasniš tri minuta”, čujem je. Iako osećam nalet adrenalina na kom bi mi i Statham pozavideo, upućujem joj sramežljiv i pokajnički osmeh, dok mi negde u pozadini svesti odzvanja Obi Van Kenobijevo ”May the force be with you”.

Advertisements