Boj se ovna, boj se govna…

…a kad ćeš živeti?! Genijalan citat pisca koji je u poslednje vreme IN. Znate ono kad ljudi za koje sigurno znate da nemaju blage veze sa književnošću dalje od ”Grabljivice” ili sličnih literarnih govana, najednom citiraju Selimovića, Andrića i ostale, kako bi ispali zaboga jebeno kulturni i obrazovani, iako su za dotične čuli MOŽDA iz srednjoškolske lektire, sasvim sigurno preko Googla? No, nisam o tome htela da pišem, mada retko kad odolim da bacim džinovski sluzavi hejt na nešto što mi bode oči i gricka džigericu iz dana u dan.

Od malena nam ispiraju mozgove da je strah neophodan za preživljavanje. Onda kad nas mama uči da na ulici ne pričamo sa nepoznatim čikama, ne uzimamo ništa od njih, nedajbože sednemo u auto sa njima i tako dalje. Ti saveti su, kada se uzme u obzir sveopšta ljudska izopačenost i dečja naivnost, svakako odlični i svrsishodni. I retko koje dete oseća strah slušajući te savete.

Ali, kad malo odrastemo, mašinerija koja nam poručuje da smo mali, bedni i ništavni u ovom surovom, groznom svetu koji je pravi ruski rulet za pojedinca i to na svakodnevnoj bazi, značajno se usložnjava. Tako smo svakodnevno bombardovani informacijama kako po ulicama hodaju horde naoružanih ludaka koji iz čistog ćefa mogu da naprave pravi pravcati masakr, kako tamo neke zajebane laboratorije koje usko sarađuju sa Pentagonom kreiraju još zajebanije viruse i bakterije koje mogu da nas potamane brže nego što je kupusu potrebno da sazri… Da zaključavamo vrata, prozore i umove (posebno umove!) od svega nepoznatog jer je to verovatno (čitaj: sigurno) opasno i želi nam zlo.

Stvar bi bila jednostavna da su sve te stvari laž. Baš zato što nisu, ljudima je teško da povuku granicu između straha i paranoje. Ali, sve češće se realan strah namerno usložnjava, povećava, dodaju mu se dramski elementi, bečenje, skvičanje, upozorenja, velika crvena slova i tako dalje. Otvorite ”Hroniku” bilo kojih dnevnih novina i videćete sve sam užas. Izbo oca zbog gajbe piva, silovao šest ovaca pa zapalio štalu, pojeo sebi nogu zbog računa za struju, lekar greškom izvadio pacijentu oba bubrega i pride unutra zaboravio novi iPhone… Nigde, sigurno nigde (ako nije prikačeno uz priču kako je sisata nepismena pevaljka navodno poklonila pare koje pošteno zaradi igrajući po stolovima švajcarskih diskoteka nekoj ugroženoj kategoriji stanovništva, što se ne računa da se desilo ako nisu o tome pisale sve novine, fotodokumentujući takav proliv humanosti), nećete naći bombardovanje lepim vestima, ne samo zato što je to maltene na granici sa naučnom fantastikom u zemlji Srbiji, već zato što se najbolje upravlja gomilom ovaca koja je u stalnom strahu. Još jedan recept prepisan sa zapada, ovaj put sa više uspeha.

Doduše, tu i tamo se pojave krajnje simpatične inicijative koje obezbeđuju prenošenje isključivo lepih vesti, ali one obično po intenzitetu i dalekosežnosti uticaja na mase i pojedinca nemaju ni izbliza dovoljno snage kao sekta crnohronikaša. Kad se u obzir uzme i činjenica da u ljudskoj prirodi postoji taj bag da nas privlači tuđa nesreća (ne bi novinari pisali senzacionalističke naslove sa što je moguće više krvavih i pikantnih detalja da nema to ko da čita), te da čitamo takve stvari ne bi li se u sopstvenim životima osećali bolje (po sistemu – ćuti, makar si živ), onda nije ni čudo što nas, bukvalno, okružuje sve sam go čemer.

Sve u svemu, određena doza straha je normalna, poželjna i omogućava nam preživljavanje u ovoj džungli koju zovemo svet. Ali, konstantno, plansko i sistematsko sejanje straha nije ništa drugo do jedna od najsurovijih i najbeskrupuloznijih metoda manipulacije, stara verovatno koliko i sam ljudski rod. Zato imajte na umu gornju Selimovićevu misao, citirajte ga, makar mislili i da se zove Neša, nije bitno, samo se nemojte bojati života. I slušati kojekakve savete od dokonih blogera!

Advertisements