Nije me bilo neko vreme, a za to postoje dobri razlozi… Okej, možda ne dobri, ali svakako razlozi. Ne samo da sam morala da namirim svoju vojnu obavezu (što, zapravo, još uvek traje), nego trenutno moram da posmatram čoveka od 25 godina kako skače kao jarac u teranju dok se njegov ljubljeni Partizan guzi sa nekim stranim timom (ne znam kojim, ne smem ni da pitam). Dakle, jedina besmislenija stvar od posmatranja opscenog navijanja sa sve kompulzivnim tapšanjem, nervoznim hodanjem gore-dole, ustajenjem po čašu vode, uzimanjem gutljaja pa mahnitim prosipanjem vode u sudoperu… po 9 puta u toku poluvremena… nego, jedina besmislenija stvar od posmatranja tog božjeg zalutalog stvora jeste piskaranje po ovom blogu.
Vratim se tako ponekad i čitam svoje stare postove, pa se od nekih malo postidim, neki me obraduju kao kada nađete staru fotografiju na koju ste potpuno zaboravili ili novčanicu od 20 eura u putnoj torbi… Dobro, malo preterujem, ne obradujem se baš toliko. Ali svakako bude prijatno, jer uopšte nemam predstavu dokle su, od tada, moje pisačke (znam da je nepravilna reč, ali je urnebesna!) sposobnosti napredovale, ako su uopšte…? U svakom slučaju, na ovom mom malom internet mestašcetu imam onaj osećaj koji čovek obično ima kada se pred punom plažom presvuče umotan u peškir, a niko ga ne vidi, niti po plaži sevaju njegove telesne sramote. Nekolicina ljudi primeti šta se zbiva, ali niko tome ne pridaje neki značaj koji realno i ne treba da ima. Onom malom broju entuzijasta koji su povremeno pratili moje kuckanje želim iskreno da se zahvalim i da ih pitam da li je moguće da stvarno nemaju pametnija posla?!
Partizan je… pa, nešto dobro se desilo, svi skiče i pljeskaju rukama i plaše me… pa ću se odmaći na bezbednu udaljenost… šta god… mrzim fudbal.
myowncrapplace 