“Trule vladajuće klase stvorile su rđav glas gospodarima. »Država« kao administracija pravde nešto je kukavičko, jer nedostaje velikog čoveka, prema kome bi se određivala mera. Naposletku nesigurnost postaje tako velika da ljudi padaju ničice pred svakom silnom voljom koja zapoveda.”
Fridrih Niče (1844 – 1900)
Vlast jedne Partije, podela svih građana na tri usko definisane kategorije, nametnuto obožavanje Velikog Brata, koji sve vidi, sve čuje, sve kontroliše, podsticanje mržnje prema neprijateljima, manipulisanje prošlošću, stalna izloženost propagandi, izjednačavanje individualizma sa ekscentričnošću, nepostojanje privatnog života, deca koja špijuniraju roditelje, kontrola misli, politička ispravnost kao sinonim za askezu, stalno nadgledanje svih građana, telekrani u svakom domu, na svakoj ulici, u svakoj prostoriji, upotreba novog, skraćenog jezika u svrhe sažimanja ljudskog mišljenja…
Pitanje koje se samo po sebi nameće jeste: da li je Orvelovo delo zaista vizija nekog budućeg sveta, ili je pak samo utopija, „crna“ utopija, nastala kao posledica revolta i rezigniranosti slikom sveta nakon Drugog svetskog rata? Pitanje na koje jednosmislen odgovor teško i da postoji.
Ali, pitanje možda ne manje komplikovano, ali podložnije analizi jeste: kakva je pozicija čoveka – individue, ličnosti, u celom tom sistemu?
Kolektivno nesvesno u „englsocu“
U sistemu vladavine, odnosno manipulacije – englsocu (tj. engleskom socijalizmu), vladaju principi koji su nama, u današnjem svetu, po mnogo čemu – nepojmljivi. Živeti u Okeaniji, 1984. godine (dakle, u Orvelovoj fikciji), kao prosečan čovek, praktično je bilo nemoguće. Biti „prosečan“ prosto nije bilo moguće. Postojanje članova Uže, zatim članova Šire Partije, i na samom dnu društvene lestvice – proletarijata, diskvalifikovalo je epitete prosečnosti, običnosti, neupadljivosti. Osim proletarijata, koji i nije smatran bitnim, te nad kojim strog režim i nije bio potreban, preostale dve grupe ljudi bile su na stalnom, budnom motrenju, bilo od strane Velikog Brata, bilo od strane Policije Misli. Svet, u kome ni na jedan trenutak, čovek ne može biti sam, zaokupljen mislima ili prosto sopstvenim životom, bio je svakodnevnica, koja je prešla u naviku i smatrana je nečim posve prirodnim. Među ljudima ne postoje emocije, interpersonalni odnosi, prijateljstva… bar među onima koji su verni Partiji. Otuđenje pojedinca od sopstvene, društvene prirode, samo je jedan od načina da se kolektivna svet uguši i njene manifestacije potpuno onemoguće. Automatska i bezrezervna poslušnost ne podrazumeva sposobnost sopstvenog rezona, i zato je trebalo što pre ga elimisati.
Međutim, metode kojima se postiže potpuna mentalna letargija pretežnog dela ljudi, veoma su šarenolike i svaka ima tačno određenu „metu“ – mesto čovekove psihe za čije zatupljivanje je namenjena. Novogovor je upravo jedna od takvih metoda, koja omogućava skučenost mišljenja, samim tim što postojeće pojmove prepliće i ukršta u nove reči, bez mogućnosti konotativnog izražavanja i uopšte značenja, a kamoli politički obojene ili ideološki zasićene termine. Na taj način, smanjivanjem broja i kvaliteta reči, postizala se savršena „zaglupljenost“ naroda; odnosno, osnovnog oruđa mišljenja čovek je bio faktički lišen.
Koliko je sveobuhvatan jedan mehanizam koji ima cilj da sistematski uništi sve ono što u čoveku može predstavljati eventualnu opasnost po Partiju, pokazuje i zvanični stav prema seksu. Bilo kakav kontakt, koji može imati seksualnu ili pak emotivnu komponentu, smatran je krajnje nedopustvim. Samo ako vodi reprodukciji, seks je bio prihvatljiv i poželjan. Frustracija koja bi se taložila zbog nemogućnosti nagonskog dela ličnosti da svoje impulse adekvatno zadovolji, korišćena je takođe u manipulativne svrhe. Govori mržnje, slavljenje pobeda na frontu, Dva minuta mržnje i sve one svečanosti i manifestacije, koje su propagandom i samim prisustvovanjem tim ceremonijalima, činile da čovek, i nesvesno, postane deo opšte i masovne histerije, sigurno su smišljeno i planski pripremane od strane Partije, kako bi ljudima služili kao izduvni ventil – mesto na kome će moći da se „isprazne“, i svojim sputanim impulsima daju oduška.
Ispravljanje činjenica iz prošlosti, uništavanje svega što je u kontradikciji sa načelima englsoca, stalne prepravke štampe i svih pisanih dokumenata, služile su prekrajanju stvarnosti. Do te mere, da čovek nema izbora osim da u sve to zaista i poveruje. Zdravim razumom i pamćenjem, ali i uviđanjem nečega sasvim očiglednog i realnog, nikako se nije trebalo služiti, a činjenica koja ne postoji nigde u objektivnom svetu, ne može biti dokazana samo kroz nečije pamćenje. Znanje i uopšte intelektualni domen, nešto su što se hitno mora iskoreniti, kako ljudi ne bi mogli prozreti šta se sa njima dešava. A uzevši u obzir sve metode koje su korišćene, malo je i verovatno da je zaista mogao postojati ipak nekakav ogranak ljudi koji je bio imun na ovakve stahovite psihološke sankcije. Licemerje (odlično opisano u nazivima državnih organa: Ministarstvo istine – koje služi falsifikovanju stvarnosti, kreiranju laži; Ministarstvo ljubavi – koje se bavi mučenjima i ubistvima i Ministarstvo mira – koje se bavi ratovanjem) postaje jedno od oružja protiv čovečnosti. Jednostavno i spontano spoznavanje naziva ovih institucija, a uz znanje koje je celo stanovništvo posedovalo o pravim funkcijama ovih ministarstava, trebalo je dovesti do sasvim lako vidljive i loše prikrivene laži; međutim, niko nije postavljao ovakva pitanja. Beda, nemaština, oskudica u osnovnim životnim potrepštinama samo je udarala direktno na stanje opšteg mrtvila i nezainteresovanost, pojačavajući upravo one efekte koji doprinose valjanoj i pogubnoj kamuflaži objektivne realnosti. Sve to ima za posledicu masovno ispiranje mozga. Međutim, šta je bilo sa onima koji su zdušno odbijali da igraju po pravilima?
„Duševno zdravlje je stvar statistike“?
Biti pojedinac, a pritom i dalje imati sposobnost kritičkog rezona i spoznaje objektivne realnosti, u atmosferi koja vlada u Londonu apstraktne 1984. godine, pre se mogao smatrati usudom nego privilegijom. Svedočanstvo o tome nalazimo u liku (i delu) Vinstona Smita, kroz čiji život se zapravo i upoznajemo sa ovim vremenom i svetom. Društvo koje, kao kategorički imperativ, zahteva konformiranje do granica stapanja u masu i nemogućnost samosvesnog delanja, ostvaruje različite uticaje na različite pojedince. U ovom liku imamo sadržan koncept opozicije vlasti. Međutim, pitanje koje se nameće, kada znamo sudbinu Vinstona, jeste: da li je on samo crna ovca, koja je na kraju ipak vraćena na pravi put, metodama sličnim onima koje je Gestapo odista svojevremno koristio, ili nam on zapravo otkriva obrazac funcionisanja Partije, koji se sastoji u sistematskim preobražajima stanovništva? Odnosno, da li je svaki građanin prethodno podvgavan tretmanu čuvene Sobe sto jedan, pa tek onda puštan na „slobodu“, čiji je psiha nadalje mrcvarena opisanim metodama, ili pak Ministarstvo ljubavi zaista služi „samo“ tome da zabludele ovčice vrati na pravi put? Pitanje koje nam je Orvel nametnuo, i ostavio nam mogućnost slobodne interpretacije.
Šta je, zapravo, značilo biti duševno zdrav? Da li je Vinston Smit bio prototip duševno zdrave osobe, ili je to podrazumevalo sasvim drugi ekstrem? I to je pitanje na koje je odgovor dvosmislen. Njegova duševna stanja, raspoloženja, i te kako su predstavljela odraz sistema u kome je živeo; ali, njegov bunt protiv Velikog Brata i institucije oko njega, nije mogao biti smatran prihvatljivom normom ponašanja, bar ne u očima stanovnika Londona 1984. godine. Ali, sa ove distance, možemo li Vinstona posmatrati kao jednog od malobrojnih ljudi koji je sačuvao svoj identitet, uprkos stalnim naporima gušenja istog? Njegov slom, nastao kao posledica zaista surovih i nečovečnih tretmana nad njegovim telom i duhom, sugeriše nam da je individualizam, u smislu uoptrebe vlastitih kognitivnih kapaciteta, bio krajnje nepoželjan. Najzad, opet se vraćamo na pitanje: da li su svi ljudi prethodno bili žrtve ovih tretmana? I kako je moguće poverovati u toliku količinu masovne mentalne letargije, ukoliko nije dolazilo do zaista neke vrste „predisciplinovanja“ onih koji su pod znak pitanja stavljali vlast Partije?
Međutim, ukoliko imamo na umu sva ona svojstva ponašanja ljudi u grupama, te masovnu homogenost ponašanja i reakcija, povodljivost i inhibiranost kritičkog rasuđivanja, moglo bi se ipak očekivati da su ljudi zaista u stanju živeti po ovakvim pravilima. Pridodavši tome ceremonijale čiji cilj jeste upravo podsticanje jednoobraznog ponašanja, te agresivnu propagandu, koja je nadmašivala čak i Gebelsovske postulate ponovljenih laži koje se bez pitanja preobražuju u istinu, zaista stižemo do zaključka da je posve mogućno napraviti takvu klimu, u kojoj pojedinačni ljudski um ima nultu vrednost. Kakve je šanse imao jedan Vinston Smit, uhvaćen u mašineriju čije se granice užasa nisu mogle ni nazreti?
Vinston Smit – osvešćeni pojedinac ili kolateralana šteta?
Kako izgleda biti jedini svestan u svetu opšte besvesnosti, vidimo kroz psihološke opise Vinstona Smita. Njegov lik suptilno je prožet veoma različitim stanjima i raspoloženjima, koji su mahom posledica stalne prismotre od u svetu u kome živi. Nameće se pitanje zbog čega je baš on taj koji je uporno odbijao poslušnost i pokornost Partiji. Stalna izloženost istini, koju je morao da menja po potrebama onima kojima je to bilo u interesu, sigurno je uticala na Vinstona i nije mu dozvoljavala da žmuri pred sasvim očiglednim činjenicama – njegov posao na neki način predstavljen je sa izvesnom dozom ironije – s jedne strane njegovo radno mesto jedno je od epicentara gde se odvija beskrupulozno iskrivljavanje i brisanje istine, a sa druge, on je jedan od malobrojnih koji do kraja uviđa koliko je taj posao licemeran.
Odnosi koje uspostavlja sa drugim ljudima, daju nam više informacija o samom Vinstonu. U detinjstvu odvojen od majke i sestre, na jeziv način, njegova ogorčenost i prezir prema vladajućoj Partiji dobija ozbiljniju dimenziju. Upravo u to vreme on razvija svoju vrlo intenzivnu fobiju od pacova, što nam govori koliko je ovaj događaj za njega bio traumatičan, mada on to nigde eksplicitno ne ističe. Ni u odraslom dobu ne uspostavlja bliže međuljudske odnose – što zbog opšteg stava Partije o prijateljstvu među ljudima, što zbog toga što on zna (mada često i ima predrasude, što vidimo u njegovom prvobitnom stavu prema Džuliji) da se većina ljudi bespogovorno priklanja režimu. Iako emocionalno distanciran, ipak pokazuje uljudnost i trpeljivost. Pojavom Džoane u njegovom životu, te buđenje emocija i seksualnosti, za Vinstona znači svojevrstan preporod; mada je znanje o bliskoj propasti stalno prisutno. Njegova vezanost za Džoanu pre se može protumačiti kao vezanost za ljudske emocije, toplinu i bliskost, nego što ima povezanosti sa samom njenom ličnošću. Razočaran njenim neinteresovanjem za ideološka pitanja, ne prevelika briga za njen život kada je uhapšena, pokazuju nam prave strane Vinstonovog odnosa prema Džoani. Međutim, nju smatra svojom saputnicom, sve dok se nije dogodio slom.
Vinstonovo ponašanje u zatočenoštvu je manje više tipično. Nakon toliko mučenja i suočavanja sa ogromnim količinama bola, doživeo je slom; ovakvo ponašanje je, naročito ako iole imamo uvida u ponašanja uhapšenika pri mučenjima, očekivano i tipično. Naročito veoma potresan prizor, gde se suočava sa svojim najvećim strahom, govori nam da Vinston možda i nije naročito jak i izdržljiv. Međutim, imajući u vidu torturu koju je preživeo, ovaj poslednji zaključak lako se može relativizovati. Njegov slom predstavlja i simboliku, izgubljenu bitku osvešćenog uma nad manipulatorskim režimom, u kome je dva i dva ponekad tri, a ponekad i pet.
Vizija ili paranoja?
Pročitati ovakvo delo u sadašnjosti, a ne postaviti pitanje koliko smo daleko od ovakvog sveta, može se smatrati neumesnim. „1984“ svakako nije knjiga koja se pročita i zaboravi; ona neumorno otvara niz drugih pitanja i nagna čoveka da razmisli o sadašnjosti, kao prediktoru budućnosti koja nas čeka. Koliko je čovek, u današnjem vremenu, zaista sposoban na sopstveno mišljenje, ali i privatnost, slobodu izražavanja? Koliko se ovaj i Orvelov svet zapravo razlikuju, u implicitnim mehanizmima funkcionisanja?
Poznavanje makar elementranih obrazaca ljudske psihologije, te informisanost o aktuelnim svetskim zbivanjima, začinjeno propagandom, medijima i neprestanim odmeravanjem moći, koja se manifestuje na mnogo perfidnije načine nego moć Velikog Brata, ne dozvoljava ravnodušnost i ostavljanje po strani pitanja koje se uporno nameće: da li je Orvel samo prikazao jedan imaginarni svet, koji ne može i ne treba postojati, ili je pak, na malo brutalniji način, izvršio predskazanje budućnosti? 1984. godina davno je iza nas. To nas može dovesti do zaključka da je ipak Orvel u svom delu vođen određenom dozom paranoje, ali i nihilizma. Optimizam i vera u ljudske potencijale nisu baš nešto sa čime se u „1984“ možemo sresti. Sve se to nužno odražava i na ljude – žrtvene jarce takvog sistema.
Šta je, zapravo, ono što takav sistem razlikuje od svih dosadašnjih, postojećih? Da li u današnjici nema prekrajanja činjenica kako odgovara „višem interesu“ i beskrupulozne manipulacije ljudskom percepcijom, pa i psihom? Manipulacija, izgrađeni sistemi laži, korišćenje moći u pogrešne svrhe? Da li se sa ovim susreću samo „žrtve“ englsoca, ili je to prosto obrazac koji postoji, manje ili više vešto prikriven, i danas, širom sveta?
”U starom, zdravom, mudrom svetu podrazumeva se da čovek i na najgroznije stvari najzad ogugla. „
Borislav Pekić (1930-1992)
myowncrapplace 