Sumrak idola

Strahovito sam inovativna sa ovim naslovom, o tome nema govora. :mrgreen:

Svi mi mladi ljudi, koji se još uvek nisu zavukli u bilo kakvu kolotečinu, odnosno striktnu i propisanu kategoriju onoga što nas (ne)određuje, imamo slobodu da nalazimo različite uzore, modele, pa i idole. Naravno, svi ljudi imaju pravo da nalaze uzore, ali nemaju i svi to zadovoljstvo da im uzori padnu baš pred njihovim očima.

Neću sad da razglabam o tome koja je razlika kad se s nekim identifikujemo, u odnosu na to šta znači nečije ponašanje (i ne samo ponašanje) doslovce kopirati. Razlika je prilično jasna i sama se nameće, te ću zaobići onaj deo u kom demonstriram svoje fantastično znanje i poznavanje te tematike (ironija).

Kao mala, nisam nešto bila sklona ”idoliziranju” ljudi. Međutim, u srednjoj školi, imala sam idola. I to sasvim realnog, pravog pravcatog, wanna be kao on idola. To je bio moj profesor psihologije. Elem, pošto sam od one fele freakova koji su još u sedmom razredu osnovne znali šta će studirati, već tada sam tog profesora posmatrala kao – svog budućeg, ako-bog-da – kolegu. Samim tim što tada nisam znala da li ću stvarno uspeti da upišem to što sam želela, njegova pojava je u meni izazivala još veći respekt. Prosto, on je bio bog. Njegova je svaka bila zlatna. Na svakom času sam sedela u prvoj klupi, i širom otvorenih očiju i ušiju upijala svaku njegovu reč i pokret. Bio mi je i neverovatan autoritet: neka njegova životna mudrost ili poštapalica automatski je ulazila i u moj, tad još prilično naivan i slab, sistem uverenja, verovanja, itd. On je, zapravo, tada bio i jedini psiholog kog sam znala, pa je to još više uticalo na moje uzdizanje njegovog lika i dela. Danas, kad sam svakodnevno okružena desetinama (što budućih, što sadašnjih) psihologa, taj kriterijum gubi na težini.

Na četvrtoj godini, kada mi on više odaaavno nije više predavao, potražila sam njegovu pomoć. Kako se bližilo vreme prijemnih ispita (a ja, mukica, ubeđena kako je psihologiju ne-mo-gu-će upisati – grohotom se tome smejem sada, ne zbog toga kako je nama genijalcima (ironija) sve tako lako i jednostavno, nego što su kriterijumi ”strogog” odabira – bolno smešni), odlučim da ga pronađem i da ga najljubaznije moguće zamolim da mi da neke opšte smernice oko spremanja gradiva iz psihologije. Tražila sam ga, tražila i konačno našla. Sećam se još uvek tog dana kao da je juče bio. Presrela sam ga na hodniku, ljubazno mu se javila i sa divljenjem što smo uopšte u kontaktu, pitala ga da li bi mogao da mi pomogne. Još on – apsolutni autoritet – meni da pomogne. Pa ja sam tolika srećnica da je to prosto neverovatno.

Nakon što sam mu kratko objasnila kako želim da upišem psihologiju, i kako bi mi mnogo značilo da mi on kaže na šta bi bilo pametno obratiti pažnju, samo me je jednom kratko pogledao, i pitao: ”Jesi li ti vukovac?”. ”Ne, profesore, nisam” – rekoh, a negde duboko lagano i slutih šta me sledeće čeka. Ipak, trudeći se da se odbranim od tog utiska, opet ga ljubazno zamolim da mi pomogne, te da pouzdano znam da to da li sam vukovac ili ne nije presudno. Da, jeste važno, ali daleko od toga da je presudno. ”Nećeš uspeti. Nemoj to da upisuješ. Upiši nešto gde ćeš sigurno upasti sa svojim prosekom”, reče meni moj idol. I dalje sam ga gledala, pokušavajući da dokučim da li je ovo neka loša šala, ili šta. ”Kažem ti, odustani. Jako je teško upisati, ne vidim zašto bi ti uspela”. Sad sam već imala osećaj da mi se izmiče tlo pod nogama. ”Hv… hvala vam”, promucah i odjurih do učionice gde smo, sećam se, imali čas iz filozofije. Svi u mom razredu su poleteli ka meni, jer verujem da sam zaista izgledala kao da sam videla Lucifera lično. Rekoh im brzo šta mi se upravo desilo, i dok sam govorila, pokušavala sam i sama da shvatim – šta se ovo, kog đavola, desilo?

Kako on meni može da kaže ”Nećeš uspeti”? Sve i da zaista imam mizerno male šanse, on ne bi smeo, ni kao psiholog, a naročito kao profesor, a najviše kao čovek, da mi tako hladnokrvno spusti. Meni, tinejdžerki zatelebanoj u ideju kako ću jednog dana stvarno upisati to što tako silno i tako dugo želim.

Ostalo je istorija. Iako nisam vukovac, upisala sam faks, i nikad ni zbog čega nisam zbog toga bila zakinuta. I dan danas se setim reči mog tadašnjeg idola. Samo što ovaj put osećam neku vrstu sažaljenja prema njemu. Ne zato što je očito bolno loš psiholog, nego zato što (on zapravo – gle obrta – nikad i nije završio psihologiju, već sociologiju, deficit psihologa – pa ubacili njega na to mesto) sam mogla toliko da idealizujem nekoga ko je zapravo toliko… hm? neprofesionalan? loš? I sve je to još ok, ali kako sam mogla dozvoliti sebi da nekoga toliko uzdignem na pijedestal, a ne znajući ama baš ništa o njemu? Doduše, znala sam (tj. mislila) da mi je on budući kolega, ali o njemu kao čoveku nisam znala ama baš ništa.

Da li sam danas pametnija nego u drugoj godini gimnazije? Pa… nisam sigurna. Doduše, i dan danas imam idola. S tim da je on uveliko mrtav, pa nikako ne mogu doživeti njegov sunovrat. To je valjda i mnogo bezbednije – idealizacija je mnogo efikasnija kad je nemamo prilike potvrditi, ali ni opovrgnuti. Taj moj idol postoji samo u knjigama, ali izvršava ogroman uticaj, a uz to, ne postoji zaista nikakva šansa da jednog dana, recimo, saznam da on voli zimu, sneg, turbo-folk i Velikog Brata (podrazumeva se da čovek sa ovakvim osobinama nikad ne može biti moj idol).

Ali, iz cele priče sam izvukla ogromnu pouku, pored te da u tim godinama zaista teško možemo dobro proceniti ljude. I pored te da su naše škole pune neprofesionalizma, pa i te da u svemu treba biti umeren, naročito u idealizacijama realnih ljudi. Naučila sam da nije bitno da li si dobar profesor, dobar psiholog, dobar poštar, menadžer, akrobata. Jeste, doduše bitno, ali ima nešto daleko bitnije: biti Čovek, baš kakav ovaj moj bivši idol nije bio i to baš u onom trenutku kad mi je očajnički bila potrebna makar reč njegove podrške. Zato danas, toliko godina kasnije, mogu samo da zahvalim mom profesoru-idolu, što mi je tako rano i delotvorno uspešno demonstrirao kakav psiholog – profesor – čovek NE treba biti.

Advertisements